Savremeni svet | |||
I pripajanje Krima Ukrajini je bilo nezakonito |
subota, 15. mart 2014. | |
Dok napetost u Ukrajini i na Krimu uoči referenduma raste, u političkim krugovima i javnosti u Moskvi počeli su da se iznose neki detalji iz bliže i dalje prošlosti koji zadiru u samu srž problema. Iznose se uzroci i predviđaju posledice, a pojedini analitičari poslednjih dana počeli su da prozivaju i ličnosti, nekad na visokim, pa i najvišim položajima koje smatraju direktno ili indirektno odgovornim za sadašnju situciju ili im pripisuju neke druge grehove. Činjenica je da su pojedine istorijske okolnosti, nacionalna i religiozna različitost, pa i netrpeljivost, ekonomsko-socijalni kompleks koji je na ivici podnošljivosti i velika korupcija, uz strano uplitanje i podsticanje, najveći uzrok sadašnje duboke krize u Ukrajini. Ali, činjenica je takođe da ni pojedini visoki rukovodioci, bivši i sadašnji, nisu bezgrešni - sovjetski, ukrajinski i ruski. To se pre svega odnosi na nerazumno izdvajanje Krima iz sastava Rusije i njegovo pripajanje Ukrajini. Nikita Hruščov Ime Nikite Hruščova je u tom kontekstu neizostavno jer je upravo za njegove vladavine Krim izdvojen iz Rusije i ,,poklonjen’’ Ukrajini. Zašto je to uradio, nije do kraja objašnjeno, a među više pretpostavki pominju se neutemeljeni politički, ali i lični razlozi. Kao jedno od ,,pokrića’’ za takav korak navodi se procena (sada se vidi apsolutno pogrešna) da će Sovjetski Savez večito trajati, pa da je svejedno da li je Krim u sastavu Rusije ili Ukrajine. Kasniji lideri – Andropov, Černjenko, Brežnjev i Jeljcin - pominju se samo uzgredno, iako bi Boris Nikolajevič mogao biti jedna od ličnosti koja bi trebalo da snosi znatnu odgovornost za sve što se zbivalo i još uvek se zbiva na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza. Razume se, zbog njegove uloge u razbijanju te države i samim tim otvaranja Pandorine kutije. Mihail Gorbačov Sa bivšim sovjetskim državnim i partijskim liderom Mihailom Gorbačovim druga je priča. Njemu se ovih dana otvorenim pismom obratio poznati ruski novinar i politikolog, dekan Visoke škole za televiziju Moskovskog državnog univerziteta Vitalij Tretjakov. On smatra da ni Gorbačov nema baš čiste ruke i traži od njega da se kod nemačkih rukovodilaca zauzme za nemešanje Berlina u poslove ruskog naroda. Sada je vreme, kaže Tretjakov, da se vi, koji ste toliko mnogo uradili za ujedinjenje nemačkog naroda, obratite nemačkoj kancelarki, gospođi Merkel, i svim nemačkim zvaničnicima, da ne ometaju mirno ujedinjenje Krima i Sevastopolja sa Rusijom. Zar ne treba vi koji ste imali cilj da pomognete ujedinjenju nemačkog naroda, što ste i postigli, da zamolite nemački narod da ne ometa ujedinjenje ruskog naroda kome i vi pripadate – pita Tretjakov? U svom odgovoru, Gorbačov kaže da nije potrebno da od njega traži ulogu molioca. Takođe navodi da je ,,začuđen’’ što Tratjakov nije upoznat sa njegovim stavom o krizi u Ukrajini. Napominje da se pismeno obraćao liderima mnogih zemalja, uključujući Obamu, Merkelovu i Putina, tražeći od njih da učine sve kako bi se izbeglo krvoproliće. Gorbačov vidi uzrok svih zala u raspadu Sovjetskog Saveza i potpisivanju Beloveškog ugovora, čemu se on protivio, ali nije naišao na razumevanje tadašnjih lidera Rusije, Belorusije i Ukrajine - Jeljcina, Šuškeviča, Kravčuka. Čitajući ove izveštaje, meni lično pala je na pamet jedna izjava bivšeg istočnonemačkog političara Hansa Modrova u vreme previranja na tlu bivše Jugoslavije, koja se na izvestan način može dovesti u vezu sa sadašnjim zbivanjima u Ukrajini. Modrov, koji je u zapadnonemačkim političkim krugovima važio za vrlo odmerenog političara DR Nemačke, upozorio je Berlin (tada Bon) da treba da bude veoma oprezan u vezi sa događajima u Jugoslaviji. "Nemačka deluje nasuprot razumu i bez odgovornosti za mir. Oglušila se o sve opomene i sukobila sa partnerima iz Evropske zajednice. Ona je konačno postala zvanična strana u građanskom ratu na tlu zemlje u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je nemačka spoljna politika obavezna na opreznost i uzdržanost." Kada konstatujem da se ova izjava Modrova može dovesti u vezu sa sadašnjim zbivanjima u Ukrajini, onda imam pre svega na umu činjenicu da su i u Sovjetskom Savezu (znači i u Ukrajini i na Krimu) ostali, kako to kaže Modrov, krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta. Nemačka spoljna politika bi, dakle, i u ovom slučaju, posebno bila obavezna na opreznost i uzdržanost. Iako su vremena sasvim druga, iako je od Drugog svetskog rata prošlo dosta vremena, ova konstatacija se ne može potpuno zanemariti. Povodom događaja u Ukrajini oglasio se i bivši sovjetski političar, nekada predsednik Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije Ruslan Hazbuatov, koji je najviše ostao u sećanju po sukobu njega lično i Vrhovnog sovjeta sa Jeljcinom devedesetih godina, kada umalo nije došlo do građanskog rata. Hazbulatov, sada profesor na Moskovskom univerzitetu, izjavio je da bi Moskva trebalo da poruči američkom predsedniku Obami da su Krim i Sevastopolj mogli da se ponovo pripoje Rusiji još pre dvadeset godina. Hazbulatov kaže da u fioci još čuva kopiju ,,Postanovljenija’’ (dekret, ukaz) Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije od 21. maja 1992. godine u kome se konstatuje da je otcepljenje Krima od Rusije i pripajanje Ukrajini 1954. godine bilo protivustavno, suprotno zakonskoj proceduri, i da nema pravnu snagu. Hazbulatov čuva kopiju ovog dokumenta u fascikli sa natpisom ,,Sekretarijat Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije’’, a samo ,,Postanovljenije’’ naslovljeno je sa ,,Vrhovni sovjet RF o pravnoj oceni odluke organa državne vlasti RSFSR oko izmene statuta Krima iz 1954. godine’’. Po ugovoru Rusije i Ukrajine, od 19. novembra 1990, dve strane odustaju od uzajamnih teritorijalnih pretenzija i smatraju neophodnim da regulišu problem Krima putem međudržavnog ugovora uzimajući u obzir volju stanovnika Krima. Iz ove formulacije proizilazi zaključak da referendum na Krimu nije protivzakonit. To danas tvrde i zvaničnici u Moskvi. Oni su mnogo puta poslednjih dana isticali: Ako može Kosovo, zašto ne može Krim? I predsednik Putin je izjavio da je referendum na Krimu u skladu sa međunarodnim pravom i Poveljom Ujedinjenih nacija. Bivši sovjetski političar kaže da je ,,Postanovljenije" od 21. maja 1992. formulisano dugo i mučno. Na dokumentu su radili istoričari, diplomate i specijalisti iz mnogih oblasti, koji su dobro znali složeni put razvoja Rusije, izgradnje i razvoja Sevastopolja i drugih gradova ovog područja. Pojedini analitičari smatraju da bi ovaj dokument mogao biti sudbonosan. Zašto ovaj dokumenat do sada nije obnarodovan i zašto nije sproveden, nije teško zaključiti. Vreme u kojem je donet bilo je suviše burno, borba za vlast suviše oštra, a tadašnji predsednik Boris Jeljcin preokupiran očuvanjem vlasti. U vreme kada je građanski rat u Rusiji ,,visio u vazduhu’’, kada je privredni život gotovo potpuno zamro, kada se privatizacija pretvorila u gigantsku pljačku državnih i društvenih dobara, kada su ljudi jedva sastavljali kraj sa krajem, malo je ko u Moskvi razmišljao o Krimu. U međuvremenu, u jeku priprema za referendum na Krimu, pojavljuju se informacije veoma različitog sadržaja, od kojih neke izazivaju nedoumicu i dodatnu uznemirenost. Tako je direktor jednog moskovskog naučnog centra Pavel Zarifulin saopštio senzacionalnu novost - da je lider nove garniture u Ukrajini Arsenije Jacenjuk krišom prebacio u SAD veliku količinu zlata i dragocenosti zbog čega bi njega i Turčinova ,,trebalo ubiti čekićem u glavu’’. Zarifulin tvrdi da je tu informaciju dobio od jednog prijatelja koji radi u ukrajinskim državnim institucijama. Zlato i dragocenosti su, po toj informaciji, prebačeni 7. marta avionom koji je poleteo sa kijevskog aerodrome ,,Borispolj’’. Vrednost zlata i dragocenosti nije poznata, kaže Zarifulin, ali je ogromna jer se radi o državnim rezervama i relikvijama koje su od neprocenjive vrednosti i osnova su identiteta i Rusa i Ukrajinaca i Turaka i krimskih Tatara. "To je naše kulturno nasleđe, pa čin iznošenja iz zemlje predstavlja ,zločin veka", kaže on. Zasad nema drugih potvrda ove informacija, čiju je verodostojnost teško proveriti. Sergej Aksjonov Uoči referenduma, oglasio se novi lider na Krimu Sergej Aksjonov, koji kaže da posle referenduma na poluostrvu neće biti nikakve reprivatizacije. Ako se birači izjasne za pripajanje Rusiji, svaki građanin će sam odlučivati da li će zadržati ukrajinski ili tražiti ruski pasoš. Ne isključuje se mogućnost dvojnog državljanstva iako ukrajinsko zakonodavstvo to ne predviđa. U moru informacija koje stižu o situaciji u Ukrajini, pažnju zvaničnih krugova u Moskvi privukla je vest iz Vašingtona. Tamo ruskim novinarima nije bio dozvoljeno da prisustvuju pres konferenciji Obame i Jacenjuka 12. marta. Zvanični predstavnik ruskog ministarstva inostranih poslova Aleksandar Lukaševič izjavio je da je to nedopustiva praksa. "To je suprotno američkim stavovima o slobodi reči u koju se zaklinjete", kaže Lukaševič. Ovo, međutim, nije jedinstven slučaj. Ruskim novinarima nije bio dozvoljen pristup ni konferenciji za štampu u Kijevu prilikom nedavnog boravka Ketrin Ešton u ukrajinskoj prestonici. Merila i kriterijumi su, dakle, različiti, a praksa ne mora da bude u skladu sa principima koji se verbalno iznose. U to se svako mogao uveriti hiljadu i jedan put. Ekvilibrističke varijante danas su, nažalost, postale praksa ne samo u cirkusima nego i u političkom životu, u odnosima među narodima i državama. Sistem ,,ovde može - onde ne može’’ široko se primenjuje u zavisnosti od globalnih interesa velikih i moćnih, što dokazuje i slučaj sa ruskim novinarima. I dok, na jednoj strani, Moskva uverava međunarodnu javnost da Rusija nije želela niti izazvala krizu u Ukrajini, što joj svakako treba verovati, i dok zvanični predstavnik Rusije u Ujedinjenim nacijama Vitalij Čurkin kaže da Rusija ne želi rat, a da ga, kako on smatra, ne žele ni Ukrajinci, na drugoj strani ima ratobornih izjava. Tako, na primer, vođa krimskih Tatara poziva NATO da interveniše ,,kao na Kosovu’’. Takvih izjava ima i među ljudima koji su bili najglasniji na kijevskom Majdanu. Raznih pritisaka i pretnji sankcijama ima i u nekim stranim krugovima, koji se očigledno ne mogu pomiriti sa mogućnošću da izgube svoj uticaj u tako značajnoj zemlja kakva je Ukrajina i prepuste je istočnom susedu. Po mnogim ocenama i procenama, zabijanje klina između Rusije i Ukrajine jedan je od prioriteta pojedinih stratega na Zapadu. Bilo kako bilo, referendum na Krimu daće odgovor na jedno doduše značajno pitanje, ali time ni približno neće biti rešen čitav problem. On će - ocenjuju analitičari - tinjati još dugo vremena. Bilo bi dobro da se taj plamičak ne razbukta u veliki požar, što bi imalo katastrofalne posledice pre svega za građane tog područja, ali i za čitavu međunarodnu zajednicu. |