четвртак, 21. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Коментар дана > Курска битка - дан када су горели небо и земља
Коментар дана

Курска битка - дан када су горели небо и земља

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
недеља, 09. јул 2023.

 <p><img alt=Ових дана обележава се осамдесета годишњица највеће тенковске битке и једне од највећих битака у историји ратовања, познате као ,,Курска битка'' која је означила дефинитиван преокрет ратне среће у корист Совјетске армије и наговестила исход Другог светског рата.

Почетком јула 1943 године Немци су из правца Орела и Харкова ангажовали 50 дивизија од којих 14 оклопних и две моторизоване са намером да учине снажан продор ка истоку и нанесу озбиљан пораз Совјетској армији. Био би то истовремено реванш за велики пораз немачке армије код Стаљингарада, неколико месеци раније. ,,Фирер припрема бољшевицима изненадјење код Курска. Ми ћемо им задати такав ударац који це им сломити кичму. Наилазе догадјаји који ће бацити Русију на колена''- наводи се у тајним документима у Рајхсканцеларији у Берлину.

Супротно таквим намерама и очекивањима, доживели су пораз од кога се до краја рата нису потпуно опоравили. Изгубили су пола милиона војника и близу 3.000 тенкова и других оклопних возила. Иницијатива и надмоћ дефинитвно су прешли на страну Совјетске Армије.

Да за тренутак подсетим на историју. Руси су током векова водили многе тешке битке са завојевачима. Али три битке, са три различита непријатеља и на три различита поља исконске руске земље, остале су забележене у историји као судбоносне: на Куликовом пољу 1380 године са монголско- татарским хордама, затим на Бородинском пољу 1812 са Наполеоном и 1943 на Прохоровском пољу са немачко-фашистичким завојевачима. Ова последња названа је Курском битком по оближњем граду Курску, неколико стотина километара јужно од Москве.

Прослави педесет и друге годишњице ове битке и педесете годишњице Дана победе присуствовао сам у Прохоровки као новинар и гост организатора прославе. Тиме сам у својству новинара заокружио посете подручјима на којима су вођене највеће битке на европском тлу у Другом светском рату: московске, лењинградске, стаљинградске, курске и берлинске. Од организатора сам за успомену добио ручни сат са ликом легендарног совјетског маршала Жукова и кутију са дрвеном кашиком, лименом чутурицом и имитацијом неких дугих предмета којим су се служили борци Совјетске армије на ратиштима.

Пишем ове редове не због те чињенице, већ због жеље да читаоцима дочарам један кутак питоме руске равнице и оживим сећања на значајан догађај који је утицао на исход Другог светског рата.

На прослави Дана победе, маја 1995 године, у Прохоровки, насељу на средокраћи између Курска и Бјелгорода, отворена је и освећена црква Светих апостола Петра и Павла. Церемонијом освећена руководио је тадашњи патријарх Московски и ццле Русије Алексиј Други. Значајна новчана средства за изградњу храма дала је српска компанија БК.

Усред Прохоровског поља, само који километар даље од велелепне цркве, откривен је и освећен монументални Споменик победе, дело познатог руског вајара Вјачеслава Кликова.

Русија је тако још једном изразила захвалност онима који су преживели пакао Курске битке и оплакала оне који су у њој изгубили живот. А таквих је, нажалост, било веома много. Њихов тачан број се заправо ни не зна. Мртве нико није пребројавао. За то није било ни времена ни могућности. На Прохоровском пољу многи су претворени у живе буктиње - изгорели су у тенковима или крај њих

Русија је тако још једном изразила захвалност онима који су преживели пакао Курске битке и оплакала оне који су у њој изгубили живот. А таквих је, нажалост, било веома много. Њихов тачан број се заправо ни не зна. Мртве нико није пребројавао. За то није било ни времена ни могућности. На Прохоровском пољу многи су претворени у живе буктиње - изгорели су у тенковима или крај њих. Данима и недељама сакупљане су нагореле кости ратника и сахрањиване у огромне заједничке гробнице.

Главна битка на Прохоровском пољу вођена је од 10 до 12 јула 1943 године. У њој је била ангажована до тада невиђена војна сила- преко четири милиона војника на обе стране, неколико хиљада тенкова и других оклопних возила, преко 15.000 артиљеријских оруђа, много стотина авиона и друга ратна техника.

Дванаести јул 1943 био је дан када су на Прохоровском пољу горели небо и земља. Домаћини су ми рекли да аутентичних снимака битке нема - све је изгорело у пламену и паклу заједно са сниматељима. То је једина велика битка Другог светског рата из које нема аутентичних снимака.

Учесник битке, пензионисани пуковник Фјодор Кузњецов, са којим сам на месту битке разговарао, присећао се догађаја и дрхтавим, тихим старачким гласом говорио ми је да је то био топао сунчан дан, али се сунце од дима и гарежи није видело. Све унаоколо горело је у буквалном смислу те речи. Свака стопа земље била је натопљена крвљу, сваки квадратни метар изрован од експлозија граната. Топовска паљба мешала се са штектањем митраљеза и железном шкрипом тенковских гусеница, звекетом челика и продорним звуцима авионских мотора. Кузњецов каже да је био контузован, да је изгубио свест и да се пробудио у пољској болници. Био је инвалид прве категорије и трајно осећао последице тешког рањавања. Нико, ни један једини саборац из моје чете није се жив извукао из тог пакла, говорио је више за себе Кузњецов. Имао је тада 23 године, а мало ко од сабораца је био старији. ,,Овде, на месту на коме сада стојимо, гинула је младост Русије''- каже Кузњецов. Молио ме је да га ословљавам са ,,друже пуковниче''. ,,Макар данас, на Дан победе. Тако ћу се после пет деценија поново осећати као борац, војник и ратник''.

Током борби, до темеља је срушен засеок Прохоровка и сва околна насеља. У граду Бјелгороду, десетак километара јужније, остало је само пет неоштећених зграда. Све остало спаљено је и уништено огњем и мачем којим је Хитлерова солдатеска покоравала Европу.

Пророховским пољем већ готово три деценије доминира монументални Споменик победе, а насељем црква Светих апостола Петра и Павла. Значајном донацијом компаније БК за изградњу храма, уткан је и допринос Србије сећању на ову историјску битку и њене велике жртве.

Русија, ,,матушка родная'' када се гледа са небеса, као да је разапета на крсту који обликују железничка пруга од Бреста на западу до Владивостока на истоку и река Волга која тече са севера на југ. Негде у центру је Москва а испод ње, на средокраћи између Курска и Бјелгорода

Када сам тих раних мајских дана 1995 боравио у Прохоровки, пролеће је тек почињало и из плодне црнице никло је младо жито. И тада су, с времена на време, ту долазиле старице које су на Прохоровском пољу изгубиле своје најмилије. Долазиле су, распростирале сто насред поља, застирале га белим столњаком и постављале на њега понуде- парче домаће погаче, јабуку или неку другу воћку и старинску избледелу фотографију драге и давно нестале особе. Старице су дуго гледале замагљеним погледом, очима из којих су сузе давно исплакане. Поседе тако неко време па са врате кући да самују и тугују.

Колико је познато, данас међу живима нема ни једног директног учесника у борбама. А мало је и оних, данас већ у дубокој старости, који су у раном детињству доживели и преживели пакао Курске битке.

Један песник је рекао, а на његове речи подсетили су говорници на прослави у Прохоровки, да Русија, ,,матушка родная'' када се гледа са небеса, као да је разапета на крсту који обликују железничка пруга од Бреста на западу до Владивостока на истоку и река Волга која тече са севера на југ. Негде у центру је Москва а испод ње, на средокраћи између Курска и Бјелгорода - Прохоровско поље. Сада на том пољу, на сунцу и даље бљеште позлаћене куполе храма светих апостола Петра и Павла и позлаћена фигура богиње Нике на Споменику победе. Да подсећају на пакао Курске битке, на херојство руског човека и његове незаборавне подвиге.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер