И припајање Крима Украјини је било незаконито

Док напетост у Украјини и на Криму уочи референдума расте, у политичким круговима и јавности у Москви почели су да се износе неки детаљи из ближе и даље прошлости који задиру у саму срж проблема. Износе се узроци и предвиђају последице, а поједини аналитичари последњих дана почели су да прозивају и личности, некад на високим, па и највишим положајима које сматрају директно или индиректно одговорним за садашњу ситуцију или им приписују неке друге грехове.

Чињеница је да су поједине историјске околности, национална и религиозна различитост, па и нетрпељивост, економско-социјални комплекс који је на ивици подношљивости и велика корупција, уз страно уплитање и подстицање, највећи узрок садашње дубоке кризе у Украјини. Али, чињеница је такође да ни поједини високи руководиоци, бивши и садашњи, нису безгрешни - совјетски, украјински и руски. То се пре свега односи на неразумно издвајање Крима из састава Русије и његово припајање Украјини.

Никита Хрушчов

Име Никите Хрушчова је у том контексту неизоставно јер је управо за његове владавине Крим издвојен из Русије и ,,поклоњен’’ Украјини. Зашто је то урадио, није до краја објашњено, а међу више претпоставки помињу се неутемељени политички, али и лични разлози. Као једно од ,,покрића’’ за такав корак наводи се процена (сада се види апсолутно погрешна) да ће Совјетски Савез вечито трајати, па да је свеједно да ли је Крим у саставу Русије или Украјине.

Каснији лидери – Андропов, Черњенко, Брежњев и Јељцин - помињу се само узгредно, иако би Борис Николајевич могао бити једна од личности која би требало да сноси знатну одговорност за све што се збивало и још увек се збива на просторима бившег Совјетског Савеза. Разуме се, због његове улоге у разбијању те државе и самим тим отварања Пандорине кутије.

Михаил Горбачов

Са бившим совјетским државним и партијским лидером Михаилом Горбачовим друга је прича. Њему се ових дана отвореним писмом обратио познати руски новинар и политиколог, декан Високе школе за телевизију Московског државног универзитета Виталиј Третјаков. Он сматра да ни Горбачов нема баш чисте руке и тражи од њега да се код немачких руководилаца заузме за немешање Берлина у послове руског народа. Сада је време, каже Третјаков, да се ви, који сте толико много урадили за уједињење немачког народа, обратите немачкој канцеларки, госпођи Меркел, и свим немачким званичницима, да не ометају мирно уједињење Крима и Севастопоља са Русијом. Зар не треба ви који сте имали циљ да помогнете уједињењу немачког народа, што сте и постигли, да замолите немачки народ да не омета уједињење руског народа коме и ви припадате – пита Третјаков?

У свом одговору, Горбачов каже да није потребно да од њега тражи улогу молиоца. Такође наводи да је ,,зачуђен’’ што Тратјаков није упознат са његовим ставом о кризи у Украјини. Напомиње да се писмено обраћао лидерима многих земаља, укључујући Обаму, Меркелову и Путина, тражећи од њих да учине све како би се избегло крвопролиће. Горбачов види узрок свих зала у распаду Совјетског Савеза и потписивању Беловешког уговора, чему се он противио, али није наишао на разумевање тадашњих лидера Русије, Белорусије и Украјине - Јељцина, Шушкевича, Кравчука.

Читајући ове извештаје, мени лично пала је на памет једна изјава бившег источнонемачког политичара Ханса Модрова у време превирања на тлу бивше Југославије, која се на известан начин може довести у везу са садашњим збивањима у Украјини. Модров, који је у западнонемачким политичким круговима важио за врло одмереног политичара ДР Немачке, упозорио је Берлин (тада Бон) да треба да буде веома опрезан у вези са догађајима у Југославији. "Немачка делује насупрот разуму и без одговорности за мир. Оглушила се о све опомене и сукобила са партнерима из Европске заједнице. Она је коначно постала званична страна у грађанском рату на тлу земље у којој су остали крвави трагови Хитлеровог Вермахта и у којој је немачка спољна политика обавезна на опрезност и уздржаност."

Када констатујем да се ова изјава Модрова може довести у везу са садашњим збивањима у Украјини, онда имам пре свега на уму чињеницу да су и у Совјетском Савезу (значи и у Украјини и на Криму) остали, како то каже Модров, крвави трагови Хитлеровог Вермахта. Немачка спољна политика би, дакле, и у овом случају, посебно била обавезна на опрезност и уздржаност. Иако су времена сасвим друга, иако је од Другог светског рата прошло доста времена, ова констатација се не може потпуно занемарити.

Поводом догађаја у Украјини огласио се и бивши совјетски политичар, некада председник Врховног совјета Руске Федерације Руслан Хазбуатов, који је највише остао у сећању по сукобу њега лично и Врховног совјета са Јељцином деведесетих година, када умало није дошло до грађанског рата. Хазбулатов, сада професор на Московском универзитету, изјавио је да би Москва требало да поручи америчком председнику Обами да су Крим и Севастопољ могли да се поново припоје Русији још пре двадесет година.

Хазбулатов каже да у фиоци још чува копију ,,Постановљенија’’ (декрет, указ) Врховног совјета Руске Федерације од 21. маја 1992. године у коме се констатује да је отцепљење Крима од Русије и припајање Украјини 1954. године било противуставно, супротно законској процедури, и да нема правну снагу. Хазбулатов чува копију овог документа у фасцикли са натписом ,,Секретаријат Врховног совјета Руске Федерације’’, а само ,,Постановљеније’’ насловљено је са ,,Врховни совјет РФ о правној оцени одлуке органа државне власти РСФСР око измене статута Крима из 1954. године’’.

По уговору Русије и Украјине, од 19. новембра 1990, две стране одустају од узајамних територијалних претензија и сматрају неопходним да регулишу проблем Крима путем међудржавног уговора узимајући у обзир вољу становника Крима. Из ове формулације произилази закључак да референдум на Криму није противзаконит. То данас тврде и званичници у Москви. Они су много пута последњих дана истицали: Ако може Косово, зашто не може Крим? И председник Путин је изјавио да је референдум на Криму у складу са међународним правом и Повељом Уједињених нација.

Бивши совјетски политичар каже да је ,,Постановљеније" од 21. маја 1992. формулисано дуго и мучно. На документу су радили историчари, дипломате и специјалисти из многих области, који су добро знали сложени пут развоја Русије, изградње и развоја Севастопоља и других градова овог подручја. Поједини аналитичари сматрају да би овај документ могао бити судбоносан.

Зашто овај докуменат до сада није обнародован и зашто није спроведен, није тешко закључити. Време у којем је донет било је сувише бурно, борба за власт сувише оштра, а тадашњи председник Борис Јељцин преокупиран очувањем власти. У време када је грађански рат у Русији ,,висио у ваздуху’’, када је привредни живот готово потпуно замро, када се приватизација претворила у гигантску пљачку државних и друштвених добара, када су људи једва састављали крај са крајем, мало је ко у Москви размишљао о Криму.

У међувремену, у јеку припрема за референдум на Криму, појављују се информације веома различитог садржаја, од којих неке изазивају недоумицу и додатну узнемиреност. Тако је директор једног московског научног центра Павел Зарифулин саопштио сензационалну новост - да је лидер нове гарнитуре у Украјини Арсеније Јацењук кришом пребацио у САД велику количину злата и драгоцености због чега би њега и Турчинова ,,требало убити чекићем у главу’’. Зарифулин тврди да је ту информацију добио од једног пријатеља који ради у украјинским државним институцијама. Злато и драгоцености су, по тој информацији, пребачени 7. марта авионом који је полетео са кијевског аеродроме ,,Бориспољ’’. Вредност злата и драгоцености није позната, каже Зарифулин, али је огромна јер се ради о државним резервама и реликвијама које су од непроцењиве вредности и основа су идентитета и Руса и Украјинаца и Турака и кримских Татара. "То је наше културно наслеђе, па чин изношења из земље представља ,злочин века", каже он. Засад нема других потврда ове информација, чију је веродостојност тешко проверити.

Сергеј Аксјонов

Уочи референдума, огласио се нови лидер на Криму Сергеј Аксјонов, који каже да после референдума на полуострву неће бити никакве реприватизације. Ако се бирачи изјасне за припајање Русији, сваки грађанин ће сам одлучивати да ли ће задржати украјински или тражити руски пасош. Не искључује се могућност двојног држављанства иако украјинско законодавство то не предвиђа.

У мору информација које стижу о ситуацији у Украјини, пажњу званичних кругова у Москви привукла је вест из Вашингтона. Тамо руским новинарима није био дозвољено да присуствују прес конференцији Обаме и Јацењука 12. марта. Званични представник руског министарства иностраних послова Александар Лукашевич изјавио је да је то недопустива пракса. "То је супротно америчким ставовима о слободи речи у коју се заклињете", каже Лукашевич.

Ово, међутим, није јединствен случај. Руским новинарима није био дозвољен приступ ни конференцији за штампу у Кијеву приликом недавног боравка Кетрин Ештон у украјинској престоници.

Мерила и критеријуми су, дакле, различити, а пракса не мора да буде у складу са принципима који се вербално износе. У то се свако могао уверити хиљаду и један пут. Еквилибристичке варијанте данас су, нажалост, постале пракса не само у циркусима него и у политичком животу, у односима међу народима и државама. Систем ,,овде може - онде не може’’ широко се примењује у зависности од глобалних интереса великих и моћних, што доказује и случај са руским новинарима.

И док, на једној страни, Москва уверава међународну јавност да Русија није желела нити изазвала кризу у Украјини, што јој свакако треба веровати, и док званични представник Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин каже да Русија не жели рат, а да га, како он сматра, не желе ни Украјинци, на другој страни има ратоборних изјава. Тако, на пример, вођа кримских Татара позива НАТО да интервенише ,,као на Косову’’. Таквих изјава има и међу људима који су били најгласнији на кијевском Мајдану. Разних притисака и претњи санкцијама има и у неким страним круговима, који се очигледно не могу помирити са могућношћу да изгубе свој утицај у тако значајној земља каква је Украјина и препусте је источном суседу. По многим оценама и проценама, забијање клина између Русије и Украјине један је од приоритета појединих стратега на Западу.

Било како било, референдум на Криму даће одговор на једно додуше значајно питање, али тиме ни приближно неће бити решен читав проблем. Он ће - оцењују аналитичари - тињати још дуго времена. Било би добро да се тај пламичак не разбукта у велики пожар, што би имало катастрофалне последице пре свега за грађане тог подручја, али и за читаву међународну заједницу.