Генеза рата у Украјини – скупо плаћене грешке совјетских и руских лидера

Рат у Украјини који траје већ годину и по дана и који се временом све више разбуктава, главна је је тема политичких и војних кругова, медија и јавности у свету. И то са правом јер се ради о највећем војном сукобу на тлу Европе после Другог светског рата који прети да прерасте у нови светски рат уз употребу нуклерног наоружања са несагледивим последицама. И без тога, многе земље и народи већ данас осећају негативне последице тог сукоба, страхујући шта доноси сутрашњи дан.

Не умањујући пажњу на дневне догађаје, обострано велике жртве и материјална разарања, коментатори, аналитичари и политиколози у Русији и свету и даље расправљају око узрока и могућих последица, траже кривца, истражују грешке почињене у прошлости, процењују могућности обустављања ратних дејстава и отпочињања преговора. При томе, они залазе у знатно даљу прошлост него што је то ,,Мајдан'' у Кијеву 2014 одине. ,,Мајдан'' је, сматрају многи аналитчари, био само последња степеница давно замишљеног и припреманог сценарија који вуче трагове још од рушења Берлинског зида, уједињења Немачке и распада Совјетског Савеза. Дакле, од историјских догађаја од којих је почело ново одбројавање историје.

Када су у питању грешке у пошлости које су довеле до садашњих догађаја, аналитичари помињу непромишљену одлуку главног ствараоца совјетске државе, Владимира Иљича Лењина, који је цртао репубичке границе. У Москви се подсећа да Украјина до тог времена није постојла као држава а да су у њене републичке границе уцртане исконске руске земље настањене од памтивека руским живљем. Према тумачењу Москве, против тог живља последњих година спроводи се геноцид што је био један од главних разлога за специјалну војну операцију. Заштита руског становништва и денацификација, био је главни циљ почека војне операције.

Када су у питању грешке у пошлости које су довеле до садашњих догађаја, аналитичари помињу непромишљену одлуку главног ствараоца совјетске државе, Владимира Иљича Лењина, који је цртао репубичке границе. У Москви се подсећа да Украјина до тог времена није постојла као држава а да су у њене републичке границе уцртане исконске руске земље настањене од памтивека руским живљем

Грешке су правили совјетски и руски лидери који су и касније дошли на власт а те грешке, како се већ дуже времена испоставља, веома скупо су плаћали грађани руске национлности у бившим републикама. После распада Совјетског Савеза, ван граница Руске Федерације остало је око 25 милиона етничких Руса, претежно у Украјини, које су власти нових држава сматрале грађанима другог реда. Многи од њих, посебно из средњеазијских, кавкаских и балтичких република, на брзину су напуштали домове и бежали у Русију.

Никита Хрушчов је половином педесетих година прошлог века издвојио Крим из састава Руске Федерације и припојио га Украјини. Према неким мишљењима, тиме је желео да се искупи за грехове које је починио као партијски секретар те републике. У првом реду због ,,чистки'', које је спроводио, а такође због неуспешног организовања одбране током рата када су фашистичке јединице продирале кроз територију Украјине готово без отпора. Сматрало се такође да је Совјетски Савез вечан, да је братство и јединство његових народа неразрушиво, па је све једно да ли полуострво, настањено претежно руским живљем, припада овој или оној савезној републици.

Испољавање украјинског национализма, како се сада изјављује, вуче корене из даље прошлости, на шта је упозоравао и Стаљин. Ипак, наговорио је Никиту Хрушчова тридесетих година прошлог века да преузме функцију партијског секретара Украјине, иако га је Хрушчов упозоравао да га украјински интелектуалци и неки други кругови неће радо прихватити јер је руске националности. Он је на тој функцији требало да замени Косиора, иначе Пољака по народности. Зашто би Пољак био пожељнији од Руса- коментарисао је Стаљин. Сада се испоставља да је за неке кругове у Кијеву, и раније и данас, прихватљивија особа било које националности, само не руске.

Тај русофобски комплекс, посебно у западној Украјини, тињао је деценијама да би се последњих година, уз оркестрирану, заглушујућу пропаганду Запада, све више разбуктавао.

Тај русофобски комплекс, посебно у западној Украјини, тињао је деценијама да би се последњих година, уз оркестрирану, заглушујућу пропаганду Запада, све више разбуктавао. Руси су у тој кампањи представљени као највећи непријатељи украјиског народа; починили су, поред осталог, геноцид тридесетих година када је од глади због колективизације помрло неколико милиона грађана Украјине. Прећуткује се чињеница да је у исто време од глади помрло неколико милиона људи у Поволожју и другим регионима Русије, у Казахстану и неким другим подручјима Совјетског Савеза. Све је ишло у прилог претпоставци да ће до рата доћи, на шта су упозоравали поједини домаћи и страни политичари, међу којима и бивши амерички председник Никсон. У широј јавности се о тој могућности ћутало.

У Москви се сматра да у садашњој антируској пропаганди предњаче САД а у Европи- Пољска и Немачка. И то не само у пропаганди него и у свеколикој, до сада по обиму незапамћеној војној, материјалној, финансијској, политичкој, дипломатској и свакој другој помоћи и подршци украјинском режиму, чиме су фактички постале учеснице у садашњем рату. Званичници у Москви истичу да против Русије данас ратује целокупна машинерија НАТО пакта и Европске Уније.

Познати московски дневник Независимая газета ових дана у својој колумни тврди да је Немачка постала водећа антируска сила у Европској унији. Руководство ове земље, каже аутор текста, изабрало је опасан пут конфронтације са Русијом. Лист цитира председника Немачке Штајнмајера који је у обраћању нацији октобра прошле године позвао на конфронтацију са Москвом, и канцелара Шолца да је Русија ,,највећа опасност за мир у Европи и свету''.

Не наводећи имена, аутор текста даље констатује да деца и унуци немачких национал-социјалиста (читај фашиста) данас дижу главу и прете Русији. А ми смо могли, тврди аутор колумне, да пресечемо тај русофобски ланац још пре више деценија и осигурамо себи будућност. Али нисмо то учинили

На Техеранској конференцији крајем новембра 1943 године расправљало се не само о војним него и о политичким питањима, укључујући будућност Немачке после њеног пораза. Амерички председник Рузвелт предложио је да се Немачка подели на пет аутономних држава: Пруску са Хановером и северозападним деловима земље, Саксонију са регијом Лајпцига, Хесен-Дармштат са подручјем јужно од Рајне, Баварску, и Баден-Виртенберг. Хамбург, Рур и Сарска област са Килским каналом требало би да буду под контролом Уједињенин нација. 

Британски премијер Черчил имо је нешто другачији план. Предлагао је да се Немачка подели на три дела: северни, јужни и западни. Северни део (Пруска) постао би национална држава а јужни делови ушли би у састав такозване Дунавске федерације, што би личило на некадашњу Аустроугарску. Запади део (Рур) требало би да буде под британском контролом, што би Лондну обезбедило да доминира Европом.

Стаљин је заузео другачију позицију, коју је обелоданио још 1942 године. Било би погрешно поистовећивати клику Хитлера са немачким народом и немачком државом- сматрао је Стаљин. ,,Хитлери долазе и одлазе, а немачки народ и немачка држава остају''.

Совјетско руководство желело је, дакле, да од Немачке створи јединствену мирољубиву државу са којом ће сарађивати на економском плану. У суштини- штитио је националне интересе немачког народа.

Аутор текста у Независимој газети констатује да је данашња Немачка најснажанија држава у Европи и истовремено, у односу на Русију, непријатељска земља. Он сматра великом грешком што Стаљин није подржао предлог Рузвелта о подели Немачке која је започела два најкрвавија рата у двадесетом веку. Да се то у будућности више никада не би поновило

Дакле, национални интереси немчког народа- то је важно и благородно. А шта је са интересима совјетског народа?

Аутор текста у Независимој газети констатује да је данашња Немачка најснажанија држава у Европи и истовремено, у односу на Русију, непријатељска земља. Он сматра великом грешком што Стаљин није подржао предлог Рузвелта о подели Немачке која је започела два најкрвавија рата у двадесетом веку. Да се то у будућности више никада не би поновило.

То је био повод да се руски новинар Андреј Медведев својевремено обрати посланицима Бундестага отвореним писмом. ,,Ја данас гледам чудо''- започиње своје писмо руски новинар. И то чудо зове се Немачка. Дошао сам овде и гледам лепе берлинске улице, гледам људе, прекрасне споменике архитектуре. И схватио сам да је све то чудо. И што сте се ви, посланици, родили и живите у Немачкој.

Зашто тако Мислим? Зато што, имајући у виду шта су ваши војници урадили код нас, на окупираној територији, борци Црвене армије имали су пуно морално право да се понашају неупоредиво грубље него што су се понашали када су стигли до Берлина. Руски новинар употребљава страшне изразе и набраја такође страшне злочине немачких војника на руској окупираној земљи које ја не бих помињао. Толико су страшни да постају неподношљиви.

Дакле, Црвена армија је по мишљењу аутора текста имала морално право да се другачије понаша, да одговори на исти начин, али то није учинила. Да ли због тога жалим- пита се новинар? Наравно да не. Ја се клањам пред челичном вољом мојих предака који су нашли у себи некакву невероватну снагу да не буду такви скотови какви су били војници вермахта. На униформи немачких војника била је пришивка ,,С нама је Бог''. Међутим, они су били изасланици пакла и доносили су пакао на нашој земљи. Многи војници Црвене армије били су комсомолци и комунисти, али су се показали као много већи хришћани него житељи просвећене религиозне Европе. И нису почели да се свете. Схватили су да се пакао не може победити паклом.

Ми нисмо претворили Немачку у спржену земљу. Као победници, ми се чак нисмо сагласили да се Немачка трајно подели како су то предлагали савезници. А сада неко жели да подели нашу земљу. Изгледа, као знак благодарности- иронично примећује руски новинар.

То је била трагична одлука. Требало је да задржимо две- три војне базе на истоку Немачке, што се могло постићи у разговорима са немачким партнерима. Тада не би били у позицији губитника у хладном рату. А повратнике су често смештали у шаторе, и то у зимским условима, јер у земљи нису имали одговарајући смештај

Данас смо свесни какву су колосалну грешку направили Михаил Горбачов и његово окружење- наводи ,,Независимаја газета''. Бивши совјетски лидер изгубио је по свим параграфима и претрпео страховит пораз. На такав закључак већ дуже времена долазе не само војна лица него и политиколози, новинари, економисти. Није требало уводити нашу војску у Авганистан, нити повлачити наш контингент из Немачке- каже за лист ,,Комерсант'' академик Александар Динкин. То је била трагична одлука. Требало је да задржимо две- три војне базе на истоку Немачке, што се могло постићи у разговорима са немачким партнерима. Тада не би били у позицији губитника у хладном рату. А повратнике су често смештали у шаторе, и то у зимским условима, јер у земљи нису имали одговарајући смештај.

Када се Варшавски уговор распао, када се Немачка ујединила и ступила у НАТО пакт а на њеној територији се разместило нуклеарно наоружање, Совјетски Савез је задржао последњи адут- моћан војни контингент на истоку земље. При томе треба нагласити да су све четири државе- победнице имале у односу на Немачку једнака права. И Русија би могла до данас да има своје базе у тој земљи као што то имају Американци. Али, Горбачов је имао другачије мишљење. И на изненађење свих, он је предложио евакуацију западне војне групације са територије Немачке.

,,Независимаја газета'' подсећа да је совјетски лидер изненадио и зачудио америчког председника Буша рекавши му током једног разговора да боравак америчке војске у Европи сматра стабилизирајућим фактором. Дакле стабилизирајући фактор је не совјетска, него америчка војска. И то каже председник Совјетског Савеза. У то је тешко поверовати. И Буш такође није поверовао. Амерички председник је очекивао теже разговоре, сматра аутор у московском листу.

Зашто је требало евакуисати војску из Источне Немачке- пита се аутор колумне? На то питање до данас нема одговора. Ни Америка, ни Британија, ни Француска нису на брзину евакуисале своју војску него је било речи само о смањењу контингената. А Горбачов се одлучио на потпуну евакуацију. И то- експресно. Сам је одредио и веменски рок у коме треба да се обави и заврши- четири гогодине. ,,Не, ми нисмо одлазили из Немачке. Ми смо бежали. Скупљали смо прње на брзину, као при пожару''- каже московки лист. А да смо остали, управо би наш контингент био стабилизиајући фактор у Европи.

Ни Америка, ни Британија, ни Француска нису на брзину евакуисале своју војску него је било речи само о смањењу контингената. А Горбачов се одлучио на потпуну евакуацију. И то- експресно. Сам је одредио и веменски рок у коме треба да се обави и заврши- четири гогодине

У Берлину је изненађење изазвала петиција жена- супруга совјетских официра савезном канцелару Колу у којој се тражи да се успори или сасвим одложи евакуација совјетских јединица. Ми немамо где да се враћамо, каже се у петицији чију су копију супруге руских официра делиле новинарима у међунродном прес центру у Берлину. Оне тврде да у домовини немају ни стан ни посао. Они који су се већ вратили смештени су под шаторе. Неке повратнике послали су у зону Чернобила која је још опасна по здравље и живот. Немачки канцелар није реаговао на ову петицију сматрајући да је то совјетски, а не немачки проблем.

Те историјске догађаје- масовне демонстрације уочи уједињења, боравак Горбачова у Берлину тих судбоносних дана, рушење Берлинског зида, ујединење Немачке, почетак евакуације руског контингента и распад Варшавсог уговора- пратио сам и о томе извештавао са лица места, налазећи се четири године у Берлину као стално акредитовани дописник Танјуга. Југословенске агенције која је уживала добар глас у политичким и новинарским круговима у свету.

Иако је прошло толико година, утисци нису изашли из памћења. Лично сам пратио почетак евакуације, односно ,,бежање'' совјетског контингента како то каже московско гласило, а затим и дочек у Москви последње совјетске јединице. Тада, 1994 године, после Берлина, већ сам се налазио у Москви као стални дописник Тањуга.

Немци су свесни своје снаге, своје надмоћи и премоћи па се зато тако надмено понашају- говогирили су стране дипломате и новинари акредитовни у то време у Берлину. ,,Када би усмерили своје потенцијале- економске, политичке, научне, технолошке и друге у консруктивном смеру, Немци би могли да одиграју одлучујућу улогу у просперитету држава и народа Европе, да постану локомотива свеколиког напретка- оцењује се у тим круговима. У супротном, они би опет могли да замесе кашу народима Европе''. Када се Немачка уједини, треба барут очувати сувим- говорила је у то време ,,челична леди'', британска премијерка Магарет Тачер.

Почетак евакуације совјетског контингента одвијао се прилично неорганизовано, повремено чак хаотично. Дисциплина у јединицама је нагло попустила, почело је дезертирање, развлачење војне имовине

Почетак евакуације совјетског контингента одвијао се прилично неорганизовано, повремено чак хаотично. Дисциплина у јединицама је нагло попустила, почело је дезертирање, развлачење војне имовине. Забележен је случај који је данима увесељавао грађане Берлина: један војник ,,украо'' је из своје јединице оклопно возило и пуна два сата њиме ,,шетао'' улицама Берлина, ударајући успут паркиране аутомобиле и на крају се ,,закуцао'' у једно дрво. Касније је изјавио да се на тај чин одлучио пошто је сазнао да му је девојка у домовини нашла другог момка.

На широком платоу код Бранденбуршке капије и Чек- Поинт- Чарлија, чувеног граничног прелаза између два дела града у време поделе, биле су постављене провизорне тезге са којих су белосветски препродавци нудили покрадену имовину совјетског контингента: официрске шапке, шињеле, чизме, двогледе, бусоле и другу опрему. Официри на високим положајима присвајали су знатно вреднију опрему. Неки листови су писали да су поједине украдене ствари касније продавали на бувљаку у Москви.

Последњих дана августа 1994 године Русија и Немачка ,,ставиле су тачку'' на један период своје историје и узајамних односа, тврдили су званичници у Москви. Тих дана и последњи руски војник напустио је територију Немачке чиме је, формално, завршена једна од последица Другог сетског рата. Власти у Москви су тај догађај протумчиле као победу, као корак који јача поверење између две земље. Опозициони кругови у Русији, међутим, доживљавали су евакуацију као срамни чин.

Последњој паради руске војске у Берлину присуствовали су немачки канцелар Хелмурт Кол и председник Русије Борис Јељцин. Руски војници, марширајући, певали су ,Прашћај Германија'' (збогом Немачка) на немачком језику. А Борис Јељцин, ваљда опијен овом ,,победом'', истргао је из руку диригенту диригентску палицу и диригово дечјем хору испред градске већнице, гласно певајући ,,Каљинку''.

,,Прашћај Германија'' чуло се и неколико дана касније на Белоруској жељезничкој станици у Москви на коју стижу возови из западног правца. Овде су руски гардисти по повратку из Немачке певали ту песму на руском језику, да не би иритирали присутне на дочеку. Званичници су у поздравним говорима описали евакуацију из Немачке као победу. А тадашњи премијер, Виктор Черномирдин, изјавио је да ,,часови историје сада откуцавају једно ново време, да се рађа нови свет чији ће главни смисао бити- узајамно уважавање народа и држава и њихово партнерство. Јељцинов прес секретар, Вјачеслав Костиков, изједначио је манифестацију повлачења руских јединица из Немачке по значају и величини са обележавањем Дана победе 1945 године.

Било би погрешно и неправедно сваљивати сву кривицу на Горбачова, Јељцина и друге совјетске или руске руководиоце за све грешке и промашаје док су се налазили на челу државе. Да су озбиљно грешили- јесу, да се то веома негативно одразило на положај постсовјетске Русије- јесте

Каква нивност, какве страшне заблуде и какве катастрофалне процене.

Било је, наравно, и сасвим супротиних оцена. Поједина аналитичари наводили су да је Јељцин наставио политику Горбачова. Кол и Јељцин били су у Берлину патетични величајући један другога. Ко је од њих двојице био већи демагог тек ће се показати- писала је ,,Независимаја газета''. И показало се.

Оштро критикујући ,,капитулацију'' и ,,бежање'' Руса из Немачке, опозициона ,,Правда'' је написала да су неке сцене из Берлина биле толико срамне да их је руска телевизија секла. У Немачкој су се неко време продавале касете са таквим сценама али су убрзо повучене ,,да се не би љутили пријатељи у Москви''.

Било би погрешно и неправедно сваљивати сву кривицу на Горбачова, Јељцина и друге совјетске или руске руководиоце за све грешке и промашаје док су се налазили на челу државе. Да су озбиљно грешили- јесу, да се то веома негативно одразило на положај постсовјетске Русије- јесте. Али, учинии су понешто добро. Подсетио бих на констатацију председника Путина који је у једној изјави фактички узео у заштиту ове лидере рекавши да смо ,,сви генерали после битке''. Они су се налазили на челу државе у веома тешким условима и веома сложеним међународним околностима. Многи догађаји и процеси у земљи и на међународној сцени одвијали су се мимо њихове воље и могућности да на њих утичу. Наивно су веровали у добронамерност иностраних партнера, њихова обећања, искреност и слаткоречивост. Повлачили су потезе за које су веровали да су најкориснији за земљу а који ће се касније показати погрешним. Били су искрени патриоти и желели су добро својој земљи.

Данас није битно да ли су ове претпоставке тачне или погрешне. Битно је то да се сада у Украјини води жестоки рат, по оцени Кијева и његових покровитеља који су га иницирали- агресиван са руске стране, а по оцени Москве изнуђен, наметнут и срачунат на уништење, покоравање или поделу Русије на више области које би биле у вазалном односу према западним државам

Све напред речено су догађаји, процеси и појаве који су претходили ономе што ће се десити више година касније. Они, на први поглед, нису наговештавали овако драматичне догађаје у будућности. Сасвим је могуће, сматрају поједини аналитичари, да се у сефовима тајних служби, војних кругова и кабинтима политичара под ознаком ,,строго поверљиво'' много раније припремао и чувао сценарио за догађаје који се сада одвијају, на које се чекало када за то сазру услови. И они су, очигледно, по оцени центара моћи на Западу, сазрели.

Данас није битно да ли су ове претпоставке тачне или погрешне. Битно је то да се сада у Украјини води жестоки рат, по оцени Кијева и његових покровитеља који су га иницирали- агресиван са руске стране, а по оцени Москве изнуђен, наметнут и срачунат на уништење, покоравање или поделу Русије на више области које би биле у вазалном односу према западним државама. То је био и остао најважнији геостратешки циљ западних центара моћи. Такав закључак изводе чак и поједине угледне личности на Западу и у Европској унији. Битно је такође и крајње опасно, да сукоб у коме се, нажалост, блиски словенски народи међусобно истребљују, може да ескалира и прерасте у нуклеарни рат са несагледивим последицама.

Поновићу мисао многих људи од ауторитета да се човечанство налази на једном од највећих и најопаснијих изазова у историји људске цивилизације.