Савремени свет | |||
Рат у Украјини: преговори или ескалација сукоба |
субота, 11. фебруар 2023. | |
Непуних годину дана од почетка специјалне војне операције у Украјини, још нема назнака да би оружане борбе могле да утихну и представници двеју страна седну за преговарачки сто. И уместо преговора, ових дана сведоци смо ожесточених оружаних сукоба око Соледара и Артјомовска (Бахмута), али и других потеза који предузимају обе стране. Неки од њих су функцији јачање својих позиција на фронту а други- последица свега онога што се данас дешава у Украјини. Неочекивано, а за многе аналитичаре и изненађујуће, Москва је извршила значајну помену у командном кадру своје армије у Украјини. На предлог министра одбране Сергеја Шојгуа (сигурно не без знања и сагласности Путина) за команданта руских јединица у специјалној војној операцији у Украјини значен је начелник Генералштаба руске армије, генерал Валериј Герасимов а досадашњи командант Сергеј Суровикин постављен је за његовог заменика. Како је образложено, повечање нивоа командовања уследило је због проширења обима задатака које треба решавати и потребом за тешњу сарадњу између видова и родова војске и, уопсте, ефикасности командовања. Овакво образложење не говори много нама, лаицима у ратној војној стратегији, али је сигурно да за то постоје озбиљни разлози и да је од значаја за даље вођење ратних операција.
Значајну пажњу јавности привлачи и одлука Кремља о повећању бројности руске армије на 1,5 милион и значајним административним и другим променама у руској армији. Према званичним тумачењима Кремља, ова мера донета је у циљу очувања безбедности земље. Одлука је изнуђена због рата који западне земље преко Украјине воде против Русије и слања тој земљи тешког науружања. Борба ,,за решавање руског питања'' (читај њеног ,,обуздавања'', односно пораза и потчињавања) води се и на другим фронтовима- економском, финансијском, политичком, пропагандном и другим. У руском парламенту и неким другим инситуцијама последњих дана изнето је више предлога који се дирекрно не односе на ратне операције али су у тесној вези са њима. Они се тичу оних грађане Русије који су, како се објашњава, издали своју домовину, емигрирали и у суштини се солидарисали са њеним непијатељима. Председник руске Државне думе Вјачеслав Володин предложио је да се одузме имовина грађанима Русије који су после почетка специјалне војне операције у Украјини отишли у иностранство и давали увредљиве изјаве на рачун Русије и њене војске, призивајући истовремено екстремизам и рехабилитацију нацизма. Та средства би се користила за потребе специјалне војне операције у Украјини. Заменик председника Савета за безбедност Русије, Дмитриј Медведев, назвао је оне који су напустили земљу, издајницима и предложио да им се спречи стицање прихода у земљи и да им се не дозволи повратак чак и ако се против њих не води кривични поступак, осим ако се јавно не покају. Сенатор са Крима Сергеј Цеков подржао је такав предлог. Он такође сматра да би свим грађанима Русије који су напустили земљу и из иностранства је критикују, требало конфисковати имовину. Против таквих предлога иступио је порт- парол Кремља Дмитриј Песков. Оценио је да је мишљење Дмитрија Медведева изречено у тренутку излива ,,емоционалних осећања''. Изледа да су се расположења у међувремену променила и да би предлози Володина и Медведева ипак могли да буду реализовани. Председник комитета Савета федерације за уставно законодавство Андреј Клишас смара да је реализовање таквог предлога у овом тренутку противуставно али да га је могуће спровести ако се претходно измене неке тачке Кривичног законика. У руском парламенту предложено је такође да се грађанима Русије, којима су раније додељена звања заслужних уметника, а сада емигрирали и клеветају сопствену земљу, одузму та звања и награде. Та звања и награде додељиване су углавном указом председника републике, па би сада било потребно истим таквим указом поништити претходни. Московски медији износе низ примера непријатељског понашања познатих руских уметника и других познатих личности који у последњих месеци емигрирали из земље.
Почеком јануара, истражни комитет Русије покренуо је поступак против глумца Артура Смољанинова. У интервјуу ,,Нова газета Европа'' (чије је штампање и продаја у Русији по одлуци власти блокирано) изјавио је да би, када би учествовао у рату у Украјини, ратовао на украјинској страни. Рекао је такође да је њему ,,наплевать'' (баш га брига, ,,боли га уво'') како ће касније изгледати Русија. Посланица у руском парламенту, Јелена Драпеко, назвала је Смољанинова кучкиним сином. Сматра да ће га проклети и дрзава, и грађани и историја. Она не негира да су многи глимци пуни емоција, али таква изјава је ипак недопустива. Све је, дакле, под знаком питања и реализовање изнетих предлога зависиће од много чега, а пре свега од развоја ситуације у Украјини. Колико је грађана Русије напустило земљу после почетка војне операције у Украјини није познато. Тај број варира од неколико стотина хиљада до једног милиона, што власти у Москви сматрају претераном бројком. Још мање се зна се национални састав оних који су напустили земљу, што је немогуће утврдити и што у крајњем случају није од значаја. Неки извори тврде да се поједини грађани изјашњавају о националности у зависности од тренутне коњуктуре. Отишли су најчешће добро ситуирани грађани који у самој Русији или у иностранству имају некакав бизнис или имовину, а то су махом људи неруске националности, али и многи млади људи који подлежу мобилизацији и који нису желели да обуку униформу. Најбројнији међу емигрантима су људи из света бизниса, културе, уметности, естраде и других интелектуалних кругова, а у тој групи предњаче грађани са јеврејским коренима. Власти, а и највећи део јавности, посебно су кивни на оне, без обзира на националност, који су у Русији живели на великој нози, стекли огромну популарност и богатство а сада емигрирали јер им у тој земљи ођедном нешто не ваља. То се поред осталог, односи на највећу совјетску и руску примадону, певачицу Алу Пугачову и њеног готово три деценије млађег мужа, врло популарног пародисту и шоумена Максима Галкина, кога је Министарство правде прогласило за иностраног агента. Он је на једном гостовању у Дубаију јавно подржао украјинске националисте. Брачни пар је ових дана продао један велелепни замак у Подмосковљу површине 2.300 квадратних метара по цени од 650 милиона рубаља (око 8,7 милиона евра). Тај замак а и други не мали иметак стекли су у земљи која им је ођедном постала неугодна за живот или се не слажу са политиком коју воде њени руководиоци. Списак таквих имена и личности је подугачак. Максим Галкин је у Русији стекао огромну популарност као веома талентован шуомен, имитатор, ТВ водитељ и пародиста. Успешно је имитирао говор и понашање руских високих зничника -Јељцина, Жириновског, Черномирдина и многих других личности из политичког, јавног и културног живота. Сада је јавност у Русији кивна на њега јер је емигрирао и блати земљу у којој је бо толико популаран и у њој стекао велико богатсвто. У последње време гостује по разним земљама где такође има своје симпатизере. Без обзира на то да ли ће се и када ,,побегуље'' вратити у Русију, а сигурно је да ће највећи број то учинити, за њима ће се вероватно вући репови као о издајницима, или у најмању руку непатриотама. Многи у политичким круговима и јавности кажу- са пуним правом. За неке од њих то чак неће бити највеће зло. Највише ће настрадати они који ће, ако се предлог о конфикацији имовине прихвати, остати без свог (не малог) иметка. Многи тајкуни су већ страдали јер им је богатсто значајно окрњено због завођења санкција, замрзнитих актива или веома ограничених услова пословања. Све је то смишљено и учињено у западним центрима моћи с намером да руски богаташи окрену леђа политици Кремља. Од свих руских милијардера, највише је изгубио познати бизнисмен Роман Абрамович који има руско држављанство али највећи део времена живи ван земље. За само једну годину, његов иметак је више него преполовљен и сада износи ,,само'' 7,8 милијарди долара. Према подацима Бломберга, руски богаташи изгубили су 2022 године 95 милијарди долара. Аналиичаре је последњих дана заинтригирала је изјава још једна изјава везана за рат у Украјини. Наиме, Бивши московски рабин, Пинхас Голдшмит, сматра да би Јевреји који живе у Русији требало да напусте ту земљу ,,пре него што их у јавности не назначе као кривце за све недаће које проистичу из оружаног конфликта у Украјини''. Ова Голдшмитова изјава ,,Гардијану'' коју су пренели московски медији, не би заслуживала пажњу да не задире у веома осетљиво национално и политичко питање које је већ више деценија, актуелно у међународној јавности. Он је својом изјавом у суштини окривио Русију за антисемитизам који по његовој оцени има дугу традицију, још из царског времена. Када погледамо руску историју, видимо да сваки пут када се политички систем нашао у опасности, влада покушава да усмери гнев и незадовољство маса на јеврејску заједницу. То траје од царског времена па све до краја стаљинског режима- каже Голдшмит. По његовим речима, пораст антисемитизма уочава се и данас, у време када се Русија враћа ка новоме типу Совјетсог Савеза и гвоздена завеса се корак по корак поново спушта. Ето због чега сматрам да је најбоља варијанта за руске Јевреје да оду из земље- закључује Голдшмит. Дакле, истовремено више тешких, произвољних, неоснованих оцена на рачун Русије, односно њеног руководства. Голдшмит прећуткује и чињеницу да је у време ,,антисемитизма'' у Совјетском Савезу у врховима власти и на другим значајним функцијама било много људи са јеврејским коренима, укључујући и оснивача совјетске државе Лењина. Голдшмит је јула прошле године завршио свој уговорни мандат у Русији и по речима његове супруге, отишао из земље под притиском власти јер се није слагао са специјалном војном операцијом у Украјини. Он, ипак, није толико значајна личност да би његова изјава могла да изазве неке веће последице.
Према подацима Израелске амбасаде у Москви, од почетка па до средине новембра 2022 године, око 40.000 грађана Русије отишло је у Израел тражећи држављанство или визу за трајни боравак у тој земљи. С тим у вези треба поменути да је Министарство правде Русије затражило да се укине канцеларија израелске агенције ,,Сохнут'' у Москви која је помагала Јеврејима да се преселе у Израел, наводно због кршења руског законодавства. Суд још није донео о томе одлуку . Сматра се да је већина припадника јеврејске заједнице из Украјине отишла у Немачку, Аустрију и Румунију, али се не наводе бројке и разлози њиховог одласка. Те разлоге не помиње ни Голдшмит. Талас одласка из Русије сада је знатно умањен, готово га више и нема, упркос злонамерној и провокативној препоруци бившег рабина, већ из сасвим других разлога. Нова мобилизација није на видику, (иако се таква могућност незванично помиње), власти су се потрудиле да одређеним мерама отежају одлазак грађана, а из појединих земаља стижу вести да придошлицима из Русије не цветају руже, да се тешко адаптирају, да падају у депресију и да домаћини нису увек према њима наклоњени.Већ су забележени појединачни случајеви повратка у домовину а још већи број људи то прижељкује. Сматра се, ипак, да до масовнијег повратка неће доћи док траје рат у Украјини као и због других мера које се предлажу на унутрашњем плану. Истовремено са оштрим критикама, често прожетим емоционалним набојем, у парламенту и неким другим срединама чују се гласови да треба учинити све да се грађани који су напустили Русију што пре врате у земљу. Са узузетком оних који су се тешко огрешили и јавно испољвају антируску позицију. То би, кажу присталице таквог мишљења, било корисно за домаћу економију и породичне односе који су поремецени одласком појединих чланова домаћинства. Јер, земљу је напустио велики број младих стручњака из свих области који су толико потребни домаћој привреди.
Званичници у Мокви истичу да је највћи и најзначајнији разлог остајања у земљи испољавање патриотизма, храбрости, достојанства и спремности грађана Русије да бране и одбране независност своје земље и заштите свој народ на својим историјским територијма, какав је био случај у свим тешким епохама руске историје. Такав став заступа и таква осећања гаји огромна већина грађана Русије, без обзира на наионалну или верску припадност. Морална, историјска праведност је на нашој страни, рекао је ових дна предсендик Путин, наглашавајући да је судбина земље и заштита отаџбине света дужност сваког грађанина. Да се поново вратим на могућност обуставе ратних дејстава и отпоћињања преговора. У руском Министарству иностраних послова се изјављује да би преговори, ако до њих уопште дође, требало директно да воде руска и украјинста страна. То је најбоља варијанта, јер би страни посредници гледали само своје интересе. Други извори, пак, кажу да ће у суштини, преговоре водити Москва и Вашингтон, (или у крајњем случају Кијев али под диригентсом палицом Вашингтона) јер су САД одговорне за све што се у Украјини сада дешава. Како сада стоје ствари, услови Москве и Кијева за вођење преговора су суштински различити и ако се они не промене, до разговора у скорије време тешко може доћи.
Прес секретар руског председника, Дмитриј Песков, изјавио је ових дана да је Русија спремна да проблем са Украјином реши путем преговора, мирним путем, што је прихватљивија варијанта од оружаних дејстава. Русија је одувек била спремна на решавање проблема путем разговора, што је и председник Путин много пута изјављивао и ми и даље остајемо на тој позицији- рекао је Песков. Без сваке сумње, остварење насих циљева политичко- дипломатским путем има предност над другим варијантама. Међутим, како закон Украјине забрањује сваке контакте и разговоре са Москвом и када истовремено западне земље нису склоне да дозволе Кијеву било какву флексибилост, перспективе за разгове у овом тренутку нису у изгледу. Такав став западних земаља навео је су поједине аналитичаре у Москви да кажу како је Украјина постала приватна војна компанија у власништву НАТО пакта. А о томе да појединим западним центрима одговара што дуже трајање овог рата, говори и изјава немачког политичара Ишингера да привреду Европске Уније треба треба превести на ратни колосек како би се Русија што више исцрпљивала. Његова је процена, а сигурно и жеља, да је овај рат далеко од краја. То потврђују и наговештаји западних политичких кругова о слању новог контингента тешког наоружања Украјини. У Москви се процењује да преговори са Володимиром Зеленским нису могући јер су његови предуслови апсолутно неприхватљиви. Украјина не сме да има војну стрктуру која би могла да представља опасност за Русију, што је и био један од циљева војне операције коју је Русија покренула фебруара прошле године- кажу званичници у Москви.. И тако, рат се несмањеном жестином наставља. После заузимања Солидара, стратешки веома важног чвориста у Донбаској регији, у Москви се са извесним олакшањем пати ситуација на фронту а у Кремљу се позитивно оцењује динамику специјална војне операције која, по речима председника Путина, ,,иде по плану''. Ако се аналитичари у Москви и западним центрима око било чега слажу, онда је то свакако констатација да нико не може да прогнозира када ће се и како рат завршити.
У Мокви, влада уверење да ће се специјална војна операција неизбезно завршити у победом Русије, што је приликом обиласка једног војног предузећа у Санкт Петербургу изјавио и председник Путин. То би значило припајање Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области матици Русији, као историјским деловима те земље. О Криму се у Москви, а и у већем делу међународној јаности, више ни не поставља питање; Крим је затворена тема и ни под којим условима, ни по коју цену, не мозе бити отргнут из саства Руске државе. Законским путем враћен је матици земљи и ту ће заувек остати. Све смо покушавали да ситуацију решимо мирним путем али то није било могуће. Дуго смо трпели, покушавали да се договоримо, вукли су нас за нос и обмањивали- каже руски председник.
Председник Украјине Володимир Зеленски износи сасвим другу причу. Готово свакодневно, на кијевској телевизији прориче сигурну победу Украјине, повратак ,,окупираних територија'' укључујући и Крим и кажњавање ратних злочинаца, имајући у виду руске званичнике. Сматра да се захваљујући Украјини Европа ,,пробудила'' и сада води борбу за слободу и демократију. Захваљује западним савезницима на подршци и огромној материјалној, финансијској и војниј помоћи, набраја стране државнике са којима се сусреће и разговара и похваљује војне једници украјинске армије и њихове команданте који се успешно боре на фронту против ,,агресора''. И све то изјављује пред телевизијским камерама у мајици са кратким рукавима, што би више одговарало спортском коментатору него председнику једне озбиљне државе. У мајици, додуше са дугим рукавима, појавио се и у Вашингтону у друштву највиших америчких руководилаца, што је вероватно јединствен случај у историји Беле куће. Западни центри здушно подржавају украјинског председника, проглашавају га човеком године и чак упоређују са бившим британским премијером Винстоном Черчилом што по оцени независних анаитичара представља апсурд. А што се тиче тезе тих истих центара да Русија у овом рату мора бити поражена, одговор је дао Дмитриј Медведев који каже да нуклеарне државе (а Русија свакако то јесте) нису губиле крупне конфликте од којих би зависила њихова судбина. То треба да буде очигледно сваком човеку, па и сваком западном политичару који поседује и минимум интелигенције. Оваквам оцена руског званичника није претња нуклеарним ратом, већ упозорење да до таквог рата може доћи.
Ставови двеју страна су, дакле, максималистички без и једне једине додирне тачке. У таквим условима и при таквим ставовима разговори о обустави рата су једноставно немогући. Многи независни аналитичари оцењују да у овом рату не може бити ни победника ни побеђеног; ни једна страна не мозе рачунати на апсолутну победу, као што ни једна страна не сме себи дозволити да буде поражена. А управу у тој чињеници и при таквом сазнању, лежи охрабрење да се некакав компромис мора наћи, али и опсност од наставка сукоба који може довести до катастрофалних последица. Има мишљења да западне земље планирају и организују нови поход на Исток, да је њихов прави циљ пораз и распад Русије на мање државе које би биле покорне и супростављене Москви, да је ово у ствари рат цивилизација после кога ће свет изгледати сасвим другачије. По свему судећи, свет се налази на једном од највећих и најопаснијих изазова у новијој историји. |