Савремени свет | |||
После напада на Крокус Сити Хол у Москви – Повратак тероризма |
среда, 27. март 2024. | |
Терористички акт у концертној дворани Крокус Сити Хол у Москви шокирао је светску јавност а саму Русију завио у црно. Био је то прави масакр који је починило неколико безумних људи, ако се људским бићима уопште могу назвати. Живот је изгубило 137 невиних људи а 180 је рањено, међу којима је и више деце. Сасвим довољно да изазове огорчење, револт, бес и најоштрију осуду актера и њихових налогодаваца ма који они били. Руска и велики део светске јавности сугерише најоштрију, адекватну казну, што је председник Путин у својој изјави и наговестио. Како ће се догађаји даље одвијати, до чега ће довести детаљна истрага и какве ће реперкусије терористички напад изазвати у међународним односима, у овм тренутку није познато. Прва реаговања наговештавају да трагичан догђај не слути на добро. Поред постојећих ратова, у Украјини и на Блиском истоку и веома ровите, претеће ситуација у међународним односима, овај терористички напад са великим бројем жртава и претећим последицама, долио је уље на ватру која се може распламсати у сасвим догледној будућности. Коначан одговор даће резултати истраге коју воде руски истражнни органи у чију се професионалност не може сумњати. За сада је једино познато да су три осумњичена за масакр у концертној сали признала кривицу. Али о свему томе нешто касније. Сада желим да изнесем личне утиске о периоду када је тероризам у Русији био у пуном замаху и када је грађанима Москве и других руских градова готово свакодневно глава била у торби, како се то у народу каже. За то су се ,,побринули'' чеченски терористи и њихови ментори који су тражили отцепљење и независност ове кавкаске републике што би довело до даљег растакања руске државе и њен распад. Читати у новинма о овом страховитом злочину, гледати ТВ инсерте, слушати изјаве званичника или оних који су били сведоци догађаја, изазива истовремено гнушање и жељу за осветом. То је нормално реаговње сваке нормалне особе.
Постоји, међутим, и друга страна медаље; она када се човек нађе у ситуацији да лично буде жртва тероризма или живи у окружењу у коме постоји реална опасност од тероритичких акција. Човеку који се није налазио у таквом окружењу тешко је да схвати са каквим се осећањима и страховима суочавају људи који сваког тренутка, они или њихови ближњи, могу бити жртве тероризма. Са својом породицом живео сам свих тих страшних година у Москви, где су током ратова на Кавказу и после њега, чеченски сепаратисти спроводили терористичке акције; рушили вишеспратне стамбене зграде, подметали експлозив у метроу, по атобисима и трамвајима, рушили путничке авионе, узимали теоце по болницама, позориштима и школама. Све је то проузроковало стотине жртава, велика материјална разарања и патње великог броја људи. Стамбене граде су рушене у цик зоре, у време када су сви укућани у својим становима како би број жртава био што већи. Био је то период када су људи у вишемилионској Москви и у многим другим руским градовима са страхом одлазили на починак, излазили на улицу, улазили у метро, одлазили у позоришта или на друге јавне скупове. Подсетићу само на неке од великог броја терористичких напада крајем деведесетих година прошлог и почетком овог века чији сам био сведок и о којима сам извештавао. И, да почнем од оног који се десио такорећи на мом кућном прагу, у непосредној близини зграде у којој сам са породицом становао.
Метро станица Рижскаја налази се стотинак метара од зграде на Проспекту мира у којој станујем. То је авенија која води од централног дела града на кварту Останкино, на коме је чувени ТВ торањ и изложбени павиљон ВДНХ. У тој згради станују само странци- дипломате, новинари, представници трговинских кућа. А станарско право додељује државна фирма при Министарству инострних послова ( УПДК) уз високе месечне кирије у доларима. У метро улазим свакодневно, то захтева мој посао дописника Танјуга и других медија. То је најбржа веза са било којим делом висемилионског града. У непосредној близини су једна од моковских железничких станица, затим пијаца, тржни центар и подземни пешачки пролаз у коме жене из приградских насеља продају зелениш и другу робу. У свако доба дана ту је препуно људи. Једног поподнева, само десетак минута пошто сам изашао из метроа, на његовом улазу порогрмела је експлозија. Млађа жена, самоубица, активирала је експлозив пошто је уочила да је примећена и да неће моћи да уђе у метро. Погинуло је петнаестак људи. Призор је био страшан, узнемирујући. Недељу- две касније, стотинак метара даље, тачно прекопута зграде у којој станујем, подметнут је експлозив у аутобус који саобраћа Проспектом мира. Жртава, на срећу, није било, али је аутобус знатно оштећен.
Тих дана, месеци и година, људи су са страхом улазили у метро и аутобусе и избегавали јавне скупове. Подозриво су загледали сапутнике, избегавали близину особа ,,кавкаске или азијатске спољашности''. Присећам се једног догађаја у метроу на ,,кољцевој'' (кружној) линији. Гледам сцену: руска бабушка седи у вагону, преко пута ње је средовечна жена ,,кавкаског изгледа'', забрађена марамом. Крај њених нугу је некаква торба. Бабушка баца избезумљен поглед на ту жену и нујену торбу, моли се богу и крсти се: ,, Господе свети, богородице пресвета, опрости ми грехове''. Бабушка је помислила да је дошао судњи дан, сматра да ,,шахидка'' (терористкиња) тек што није активирла експлозив који је у торби. ,,Глупачо матора, што цмиздриш. Требало би те избацити из вагона и излупати по тој дебелој гузици''- каже млађи човек који седи до ње и коме такође није свеједно. ,,Шахидка'' окреће главу, прави се да ништа не примећује. Види се да јој је крајње непријатно. На првој станици излази из вагона заједно са својом торбом. Крајем октобра 2002 године театар на Дубровки у Москви напало је неколико десетина терориста. Усред представе, попели су се на сцену и почели да шутирају извођаче. Поједини гледаоци у први мах су помислили да је то можда део сценаеија. Убрзо се показало да је није у питању никаква шала. Терористи су хладнокрвно на очиглед престрашених посетилаца почели да минирају салу. Држали су као таоце 916 гледалаца, од који је најмање 130 убијено или угушено неким отровним гасом. Специјалне јединице ликвидирале су свих 40 терориста. Међу гладоцима био је и један грађанин Србије. Посетио сам га у болници. Мало се нагутао отровног гаса али се потпуно опоравио. Једна од највећих терористичких акција изведена је првог септембра 2004 године у граду Беслану, у Северној Осетији, руској републици на Северном Кавказу. Била је то не само једна од највећих, већ и најтрагичнијих, најкрвавијих акција јер је страдао велики број деце млађег школског узраста. Неколико десетина ђака- првака није дочекало да први пут седне у школску клупу. Први дан школске године у Русији се свечано обележава. То је вишегодишња традиција, насеђена још из совјетских времена. Тог дана родитељи доводе ђаке-прваке и другу, нешто старију децу у школу, где се, у школском дворишту, деца прозивају, међусубно упознају и где им се представљају њихови учитељи и други предавачи.
Те свечане тренутке претворило је у пакао неколико десетина чеченских терориста. Око 1.100 ђака, њихових родитеља и предаваца, терористи су два и по дана држали као таоце, претећи да ће их све побити ако власти покушају њихово ослобађање. Већ првог дана, дошло је до експлозије у спортској хали и један део кровне конструкције је срушен. Наредног дана дошло је до комешања, општег метежа и специјалне јединице су извршиле јуриш за ослобађање талаца. Очевидци кажу да су терористи немилосрдно пуцали у леђа деци која су покушавала да побегну. Убијено је преко 320 талаца, међу кјима и 186 детета а преко 780 особа је повређено. Ликвидирано је 27 терориста. Пар дана касније, група новинара посетила је Беслан а телевизија је емитовала опширну репортажу. Полиција је још увек чувала зграду школе и спортску халу која је нагорела и више нема кров. По поду још су биле разбацане ствари- школске свеске, прибор, делови одеће и обуће. На зидовима- трагови крви. Једна средовечна жена улази у салу и избезумљено, нељудским гласом запомаже : ,,Вратите ми унуке, унуке ми вратите, проклети били''. Сцена је тако потресна да присутнима застаје дах. Поједине жене, новинарке, не могу то да поднесу и безећи излазе из сале. Нека гласила су касније забележила да је многим особама, гледајући касније ове сцене на ТВ, позлило, да су неки повраћали и падали у несвест. У својој вишедеценијској новинарској каријери известавао сам о многим несрећама и другим тешким догађајима и светским збивањима- агресији НАТО пакта на СР Југославију (што сам пратио и извештавао о реаговањима налазећи се у Москви), ратовима на Кавказу, грчко-турском оружаном сукобу на Кипру, земљотресима у Скопљу и Узбекистану, рударским несрећама, поплавама, рушењу Берлинског зида и уједињењу Немачке, краткотрајном руско -грузинском рату, оружаном нападу на Бели дом у Москви ,,када су Руси пуцали на Русе'' како су то извештавали западнди медији, и другим великим недаћама за време Јељцина, обојеним револуцијама у Чехословачкој, Грузији и Украјини. Извештавање о овом терористичком нападу у Беслану пало ми је најтеже и најболније. Због зверског понашања терориста и жртава недужне деце. Московски медији подсећају да је крвави низ започео је још 1995 године када је група чеченских терориста узела као таоце око 1.600 људи у болници у Буђановску, градићу у Ставропољском крају. Епилог- погинуло је 129 људи а преко 300 је повређено. А првих дана септембра, 1999 године, током серије бомбашких напада и рушења стамбених зграда у Бујнанску, Волгодонску и Москви, живот је изгубило више од 300 људи а око 800 је повређено. Последња терористичка акција на териорији Русије пре ове у концертној сали у Москви, споведена је 29 марта 2010 када су две бомбе експлодирале у московском метроу усмртивши 21 особу. Ко су терористи који су извршили масакр у концертној сали, ко су њихови налогодавци, шта им је био циљ? То су питања која муче пре вега званичнике у Москви и руску јавност и за чијим се одговором сада интензивно трага. За сада је познто да су сва четворица терориста страни дажављани из бивших средњеазијских совјетских република, углавном Таџикистана. Сумња се да су имали неке контакте са специјалним службама Украјине, што званични Кијев енергично демантује. Али зашто су настојали да побегну управо у ту земљу? Неки извори кажу да им је то била једина мигућност због руско-украјинског конфликта. Док се чињенице не утврде, свака страна ће, кажу аналитичари, износити верзију према сопственим интересима.
Западни званичници категорички тврде да је терористички акт дело Исламске државе, чији припадници изводе сличне акције по западновропским и неким другим земљама и која је преузела одговорност за масакр у концертној сали у Москви. Исти извори износе претпоставку да су се Русија и председник Путин замерили ИСИС-у због подршке сиријском председнику Асаду који, наводно, врши репресију над сунитима у Сирији. У Вашингтону се изјављује да су америчке специјалне службе упозоравале Москву да се припрема терористички акт али да је Путин то сматрао пропагандним маневром Запада. Подсећа се такође да је недавно осујећен терористички напад Исламске државе на једну синагогу у Москви. Без обзира на то шта су чињенице а шта само претпоставке или срачунато подметање тврђни, истрага ће увтрдити ко су инспиратори, налогодавци и извршиоци и шта им је био циљ. А по речима зменика председника Савета за безбедност, Дмитрија Медведева, сви умешани у напад ,,биће легитимна мета Русије''. О последицама терористицког напада на Крокус Сити Хол у Москви сада се води жива расправа у политичким круговима, медијима и јавности, која понекад поприма полемички и контроверзни тон. Углавном се расправља о пооштравању антимиграционе политике. У руској Думи су се већ чули захтеви у том правцу.Терористи задржани у Брјанској области, на путу према Украјини, су придошлице из Средње Азије. Руско Минитарство иностраних послова није потврдило информацију да су они добили руско држављанство. Други пак извори кажу да је већина миграната лојална руској власти и да својим радом доприносе развоју земље. Други захтев се односи на поновно завођење смртне казне, за шта би биле потребне измене у уставу. Смтра се да би тај захтев данас подржала већина грађана Русије, а казна би се примењивала само за починиоце најтежих кривичних дела са много људских жртава, какав је био напад на концертну салу. Међутим, без сагласности Уставног суда и председника Путина, тај захтев не може бити реализован. Оригиналан и занимљив одговор на та питања дао је руководилац Политичке експертне групе Константин Каличјов. Он каже да се може бесконачно да се расправља о три питања- изношењу Лењиновог тела из Маузолеја, преименовању Волгограда у Стаљинград и поновном завођењу смртне казне. Он сматра да до враћања смртне казне неће доћи иако се за то залаже већина грађана. Пооштрвање миграционе политике и даље ће остати пропагандистички наратив јер таква политика противуречи интересима привреде. О изношењу тела Лењина из Маузолеја Каличјов се није изјаснио. Поједини извори оцењују да би трагични догађај у Москви могао да ојача позицију председника Путина која је и данас на веома високом нивоу што показују резултати председничких избора. Терористички акт захтева јединство грађана, збијеност редова за заштиту руског друштва, јачање демократије и одбрану суверенитета и територијалног интегритета државе, за шта се енергично залаже руски председник. Други пак сматрају да Кремљ може запасти у одређене тескоће јер је, по ти оценма, повратак тероризма резултат спровођења спцијалне војне операције у Украјини. Исти извори страхују да би сепаратистичка расположења у појединим републикама Руске Федерације сада могла ојачати.
|