Судбина Јељциновог меморијалног центра у Јекатеринбургу као тест преиспитивања скорашње руске историје

Меморијалном комплексу, познатијем под званичним називом ,,Јељцин- центар'' у његовом родном граду Јекатеринбургу, прети затварање или темељна промена садржине. Сада се о томе разговара у државним органима а одлука се може очекивати у догледно време.

Иницијативу за затварање или промену садржине Центра покренуло је више угледних и утицајних руских личности. Они сматрају да Центар показује земљу у негативном светлу што уноси забуну у руској јавности а руши њен углед у свету. Има чак предлога да се, у складу са недавно донетом уредбом, Центар прогласи за ,,иностраног агента''.

Центар је отворен 2015 године уз подршку ,,Фондације Јељцин''. Његовим Саветом руководи шеф администрације председника Путина, Антон Војко, што говори да има званичну подршку и национални значај.

Никита Михалков је ових дана јавно изнео захтев за затварање Центра наводећи да се у њему посетиоцима приказује ,,ужасни анимирани филм о историји Русије''. Посетиоцима Центра се приказује филм који приказује Русију као "земљу издаје, ропства и бескрајне прљавштине". А онда је дошао један човек (Јељцин) који је све то изменио набоље

Филмски режисер међународног угледа Никита Михалков је ових дана јавно изнео захтев за затварање Центра наводећи да се у њему посетиоцима приказује ,,ужасни анимирани филм о историји Русије''. Посетиоцима Центра се приказује филм који приказује Русију као земљу издаје, ропства и бескрајне прљавштине. А онда је дошао један човек (Јељцин) који је све то изменио набоље''.

,,Не присиљавајте ме да поверујем да је историја моје земље све сама мржња, одвратност и ђубре. А да су ме ,,свете деведесете године (када је на кормило земље дошао Јељцин) учиниле срећним''. Велики режисер је нагласио да није против да првом председнику постсовјетске Русије буде посвећен неки музеј ,,у коме би се објективно приказала савремена руска историја''.

Утицајни функционер Горњег дома руског парламента, Алексеј Пушков, подржао је захтев Михалкова а председник локалног парламента у Јекатеринбургу, Александар Ивачјов, предложио је да се о свему томе организује јавна расправа

И посланик у Државној Думи, познати руски публициста Анатолиј Васерман, такође је позвао власти да затворе тај Центар ,,јер се не поклапа са идеологијом руске цивилизације''. ,,Постаћемо сирова маса ако тај Центар настави да пропагира своје погледе на руску историју''- каже Васерман.

Званичници у Москви нису остали глуви на ове позиве. Тако је руско Министарство иностраних послова почело да истражује да ли се у Јељцин- центру спроводе антидржавне активности уз подршку из иностранства како то тврде критичари Центра. Медији јављају да ће истрага трајати најмање месец дана. Прикупљаће се материјали о активностима који потврђују или демантују наводе оних који траже затварање Центра. А прес секретар председника Путина, Дмитриј Песков, изјавио је да ,,Кремљ ништа не зна о предлогу да се Јељцин- центар затвори''. Нешто касније, рекао је да он лично зна да постоје спорови и да решење тог питања треба тражити у оквиру закона. Песков је такође рекао да је председник Путин посећивао овај Центар али да му није познато да ли је износио своје утиске.

Можда би због других веома актуелних збивања (рат у Украјини и друго) овај захтев остао незапажен да ових дана један портал није изнео детаљне податке о ситуацији у Русији током Јељциновог боравка у Кремљу који тај период описују као националну катастрофу. То је први пут да се тако детаљно и таксативно, рекао бих и непоштедно, набрајају греси првог демократског председника постсовјетске Русије.

Русија је деведесетих година пружала жалосну слику, наводи портал. Распад Совјетског Савеза, економски крах, бандитизам, приватизација, нестанак штедних улога у банкама, пад вредности националне валуте. И све то под паролом ,,препорода власти народа'' коју је покренуо Јељцин.

Управо тада, за свега неколико година, у Русији се појавила нова класа- олигарси. ,,Њихов баснословни иметак није улазио у главу обичних људи''. Зарадили су огроман новац током пљачкашке приватизације кршећи законе. ,,Ако неко украде векну хлеба могао је да иде у затвор. Ако неко други проневери милионе рубаља или опљачка државну имовину, проглашава се успешним бизнисменом.

Чак и после његовог (Јељциновог) новог потеза, 31 децембра 1999, када је напустио високи положај и препустио га Владимиру Путину, његова ,,породица и свита'' наставили су неко време да учествују у управљању земљом.

Исти портал подсећа да је на изградњу Центра површине 85.000 квадратних метара, утрошено 5 милијарди народних пара. Аутор текста каже да се ни на том читавом простору не би могли сместити томови са описом свих злочиначких делатности Бориса Николајевича

Исти портал подсећа да је на изградњу Центра површине 85.000 квадратних метара, утрошено 5 милијарди народних пара. Аутор текста каже да се ни на том читавом простору не би могли сместити томови са описом свих злочиначких делатности Бориса Николајевича.

У његово време извршена је ,,распродаја Русије''- наставља даље аутор. У целој земљи уништено је 261 предузеће одбрамбеног комплекса. У ,,приватизацији'' кључних предузећа учествовали су страни држављани и компаније. Деветнаест тајних фабрика одбрамбене индустрије нашло се у рукама америчких компанија. Фабрике и предузећа претворили су се у руине, људи су били принуђени да траже нове изворе зараде. Многи су се прикључили бандитима. Са лица земље сравњено је 20.000 села и засеока. Читаве генерације младих људи постали су наркомани. Око 4 милиона деце попунило је редове беспризорних.

Некада велика армија и морнарица претворили су се у имитацију војске, неспособне да заштити отаџбину. Војне базе у страним земљама продате су ,,за копејку''. Уништена је високотехнолошка индустрија, војно- космички проналасци, ракетна техника и друге гране. Шест од укупно седам бродова- носача авиона отишли су у старо гвожђе а и седми је почео да трули.

Јељцин је почео и да распродаје земљу. Острво Чженбао дао је Кини, Крим је оставио Украјини, рекавши да Русије има довољно простора на Балтику да тамо премести поморске базе. Два дагестанска села поклонио је Азербејџану. За њега није постојао принцип ,,своје не дам'

Јељцин је почео и да распродаје земљу. Острво Чженбао дао је Кини, Крим је оставио Украјини, рекавши да Русије има довољно простора на Балтику да тамо премести поморске базе. Два дагестанска села поклонио је Азербејџану. За њега није постојао принцип ,,своје не дам''.

Прошле су 24 године, али епоха Јељцина се још увек памти само у негативном контексту, каже аутор текста. Размислите: само у 1996 години привреда Русије је изгубила више него за четири године Великог отаџбинског рата.

Овакав, крајње негативан опис ситуације у време Јељцина, није веродостојан, тендециозан је, једностран и не одговара стварности, кажу аналитичари. У том опису, додуше, има доста истине, али изостале су неке позитивне стране владавине Бориса Николајевича. Другим речима, износе се само негативне стране његове владавине.

У великом делу руске јавности и појединим политичким круговима распрострањено је мишљење да су Борис Јељцин и Михаил Горбачов, ако не једини, а оно највећи крици за распад Совјетског Савеза. Постоје, међутим, и другачија мишљења. У њима се не негира значајна улога ове двојице лидера за злу судбину Совјетског Савеза, али се истовремено оцењује да је та судбина логичан резултат политичко-друштвених кретања и многих других чинилаца. Распад земље био је историјска неминовност. Горбачов и Јељцин, и да су хтели, нису могли да спрече распад земље. Пре или после, то би се морало десити. Њихова борба за власт само је поспешила распад државе.

Нема дилеме око тога да је време Јељцина- време пљачкашке приватизације и хаоса у политичком, привредном и друштвеном животу. То је такође време ратова у Чеченији који су претили за запале читав Кавказ па и целу Русију. То је време страшних терористичких акција чеченских сепаратиста у Москви и другим руским градовима. То је време сукоба између извршне и законодавне власти, односно Јељцина и Врховног Совјета током кога су руски тенкови гађали руски Бели дом (парламент) на коме се вијорила руска застава; када су Руси пуцали на Русе, како се то злурадо говорило на Западу; када је политички, војно и економски држава била на ивици понора из кога не би било излаза. Да се и не помињу порази на међународној сцени, па подређени положај у односу на САД и његове европске савезнике. Америчког председника Била Клинтона и немачког канцелара Хелмута Кола, Јељцин је доживљавао као партнере, иако у суштини они то нису били.

И поред свих мана које је имао и о којима се много зна, први руски председник, Борис Јељцин, има и одређене заслуге за оно што је учинио. Његовом заслугом, кажу аналитичари, срушен је тоталитарни систем и уведена каква- таква демократија. Политичке противнике није ликвидирао нити слао у логор

Поједини аналитичари кажу да за огромне тешкоће на унутрашњој и поразе на међународној сцени, не треба кривити искључиво Бориса Николајевича. То би било не само погрешно, историјски нетачно, него би представљало и велику неправду према човеку који је дошао у Кремљ у изузетно осетљивом тренутку. Огромна земља се преко ноћи развалила, остављајући за собом пустош не само у Русији него и у свим бившим совјетским републикама. Ни Јељцин, нити било ко други, није могао чаробним штапићем да отклони те тешкоће. Неке друге републике прошле су у тој несрећи још горе.

И поред свих мана које је имао и о којима се много зна, први руски председник, Борис Јељцин, има и одређене заслуге за оно што је учинио. Његовом заслугом, кажу аналитичари, срушен је тоталитарни систем и уведена каква- таква демократија. Политичке противнике није ликвидирао нити слао у логор, студенти се нису искључивали са факултета зато што су одлазили у цркву нити су се оптерећивали мемоарима генералних секретара. Свако је могао јавно и гласно да критикује власт, да каже или напише шта мисли и осећа. Чак и сама та неспорна чињеница, представља за Русију велики историјски корак, огромно достигнуће на које се чекало неколико деценија. Он је први човек у новијој руској историји који је отишао са власти добровољно и без крви.

Публициста Александар Злобин је у једном коментару написао:,,Одлазећи из Кремља, Јељцин је изговорио речи које кремаљски зидови никада раније нису чули, а они постоје вековима; затражио је од грађана Русије опроштај за оно што је обећао а није успео да уради. Његова смрт (умро је 23. априла 2007 године) представљала је крај младости Русије. Она је постала одрасла и као сви одрасли добила је могућност да гледа на своју прошлост са висине’’.

,,Мислим да се не може бити одрастао ако не волиш своју младост, макар она била грешна и неразумна. На крају крајева, само у великим народима појављују се велике идеје и блистави реформатори’’- каже Злобин.

Не треба заборавити да је Владимир Путин изражавао поштовање према Борису Николајевичу и да против њега лично није износио негативне оцене. Путин сматра да је Јељцин био човек који се није бојао да преузме одговорност за своје поступке. Сви смо генерали после битке, али када се догађаји котрљају као грудва снега, то је сасвим друга ситуација. Земља не сме да заборави такве људе. И ја га никада нећу заборавити

Не могу прећутати ни своје лично мишљење о бившем руском председнику с којим сам, као и са Горбачовим, имао контакте, постављајући му питања на конференцијама за штампу у Кремљу. Сматрам да је радио и понашао се онако како је мислио да је најбоље за државу, при чему је предузимао добре потезе, али чинио и крупне грешке и промашаје. Много шта, што се дешавало у земљи и на међународној сцени, није зависило од њега нити је он лично био у могућности да на све то утиче. Многи појединци из окружења који нису мислили добро Русији, утицали су на њега у доношење погрешних одлука. Сувише је желео власт и био опседнут идејом да је велики демократа (попут западних лидера) и реформатор. А у суштини, био је руски мужик са свим врлинама и манама обичног руског човека.

Путин се, међутим, вероватно неће либити да се у активности Центра нешто измени ако се закључи да он заиста представља Русију пре доласка Јељцина на власт у крајње негативном светлу

Да ли ће Центар бити затворен или преуређен у музеј са другачијом садржином питање је на које сада нико не може да одговори. Једно је, ипак, извесно. Одлука се неће доносити без сагласности Кремља, или боље речено- председника Путина. Јер не треба заборавити лични однос двају политичара и чињеницу је Владимир Владимирович дошао у Кремљ управо захваљујући Борису Николајевичу, који га је назначио за свог наследника. Не треба такође изгубити из вида чињеницу да је Путин, онога дана када је наименован за вршиоца дужности председника, потписао докуменат у коме се пружају многе гаранције Борису Николајевичу и члановима његове породице. Те гаранције су и даље на снази и никада до сада није прекршена ни једна њихова одредба.

Путин се, међутим, вероватно неће либити да се у активности Центра нешто измени ако се закључи да он заиста представља Русију пре доласка Јељцина на власт у крајње негативном светлу. Једна од могућих и вероватних солуција била би претварање Центра у музеј који би на прави, објективан начин презентирао историју савремене Русије, без преувеличавања улоге Бориса Николајевича у постсовјетском периоду. Укључујући, наравно, негативе, али и позитивне елементе те историје.

Чекају се, дакле, анализе рада Центра и мишљење Кремља.