Годишњица стаљинградске битке - догађај који је преломио ток Другог светског рата

Ових дана навршава се осамдесет и једна година од завршетка Стаљинградске битке- једне од највећих и најкрвавијих битака у историји ратовања.

Крај битке, победу совјетских јединица и кпитулацију осме армије немачког Вермахта са њеним командатом фелдмаршалом Фридрихом фон Паулусом на челу, означен је 2. фебруара 1943 године у 18 часова по локалном времену почасном паљбом из артиљеријских оруђа са обала Волге.

О победи совјетске армије у Стаљинградској битци која је трајала 200 дана сазнао је цео свет. Она је плаћена огромном ценом; живот је изгубило 480.000 совјетскх бораца који нису дозволили непријатељу да пређе Волгу, а рањено је преко пола милиона бораца. Град, који је бројао неколико стотина хиљада житеља, разрушен је готово до темеља. Његово цивилно становништво је великим делом евакуисано, али су жртве међу њима такође велике.

Битка је из основа изменила ток Другог светског рата. Управо код Стаљинграда, сломљена је кичма немачког Вермахта. Убрзо после ове битке, фебруара 1943. године, совјетска армија отпочела је стратешко наступање на целој линији фронта које се завршило маја 1945. године безусловном капитулацијом Немачке и победом у Великом отаџбинском рату.

Губици непријатеља били су огромни. Погинуло је, рањено или заробљено око 1,5 милион непријатељских војника. Уништено је више од 2 хиљаде тенкова, 10 хиљада артиљеријског наоружања, 3.000 авиона. Око 110 совјетски бораца добило је звања хероја Совјетског Савеза.

Завршна офанзива Црвене армије отпочела је 19 новембра 1942 у којој су учествовале јединице Југозападног, Донског и Стаљинградског фронта уз садејство војно-речне флотиле Волге. У офанзиви је био ангажован један милион и 103 хиљаде совјетских бораца, 15,5 хиљада оружја разног калибра, близу 1.500 тенкова и јединица самоходне артиљерије и 1.350 авиона.

Током наступа совјетске армије, непријатељске јединице биле су растављане на две одвојене групације и највећим делом ликвидиране 31. јануара 1943 године. Осим немачких војниика који су представљали окосницу непријатељских снага, у саставу нацистичких јединица налазили су се борци из савезничких земаља- Румуније, Италије, Мађарске и Хрватске. Два дана касније, 2. фебруара, командант шесте армије фелдмаршал Фридрих фон Паулус се предао.

У знак победе у Стаљинградској битци, октобра 1967 године, на Мамајевом кургану (брдашцу) откривен је историјско- меморијални комплекс ,,Херојима Стаљинградске битке''. Мамајев курган налази се у централном делу града. То је уједно највиша тачка Стаљингарда са које се цео град види као на длану. Управо на том месту водиле су се жестоке борбе. То је уникално сложени комплекс здања састављан од петнаест различитих скулптура. Од градског ,,Трга жалости'', названом у спомен жртвама совјетских бораца, почиње благи успон до врха узвишења преко 200 степеника (колико је трајала Стаљинградска битка) до главног монумента ,,Родина-мать зовёт'' (Домовина- мајка зове). У непосредној близини сахрањени су остаци 34.505 бораца- заштитника града. Ова скулптура је централно месту меморијалног комплекса. Представља женску особу која држи мач у руци призивајући у борбу за спас Отаџбине. То је највиша скулптура на свету- висока је 52 метра а дужина мача је 33 метра. Величанствена статуа представља симбол града хероја- Волгограда. Мамајев курган је, иначе, најпосећенији споменик у Русији који годишње посети више од 3 милиона људи.

Нека ми се не замери што ћу навести да се осећам поносним и задовољним што сам крај овог монумента, приликом боравка у Волгограду пре више година, положио букет свежег цвећа. Као што сам то учинио и код спомен обележја на Пискарјовском меморијалном гробљу у Лењинграду.

О томе како су текли последњи дани и часови пред капитулацију немачких јединица и како у се понашали немачки официри током и одмах после капитулације, постоје многобројни историјски подаци и документа, забележени у архивама, књигама и другим гласилима, међу којима и у књизи Бранка Китановића ,,Стаљинградска битка''.

Лешеви погинулих немачких војника

Центар Стаљинграда након ослобођења 1943.

Совјетски војници на тенку Т-34

После вишемесечних тешких борби, тридесетог јануара 1943 строгим центром града већ су загосподариле трупе совјетских генерала Шумилова и Толбухина пошто су претходно још једном пресекле јужну групацију непријатељске војске. Предвече се на вратима подрума робне куће у коме се налазио командант шесте армије фон Паулус, појавио немачки генерал Роске, командант немачке дивизије која се бранила у најужем центру града. ,,Дивизија више није у стању да пружа отпор- рапортирао је Роске фон Паулусу. Руски тенкови се приближавају робној куци. Дошао је крај''.

Историјска је чињеница да је фон Паулус, увидевши да је ситуација безизлазна и да је пораз неминован, више пута тражио од Берлина дозволу за капитулацију, али је Хитлер то категорички одбијао.

Фелдмаршал Фридрих фон Паулус (за столом други десно) у Хитлеровом штабу

Паулус и његов штаб провели су у том подруму последњу ноћ. Они више никоме и ничему нису командовали, али су победницима били потребни живи.

Хитлер и Гебелс су на све начине преко радија бодрили опкољене војнике и њихове старешине тражећи ,,да умру за ствар Немачке'' или да издрже док не стигне ефикасна помоћ. Сви су знали да од те ,,ефикасне помоћи'' нема ништа, да је то чисто замајавање. Док су постојали аееродроми и слетали авиони, главни стан у Берлину слао је читаве вреће одликовања и разних похвала. Гвоздени крстови су се делили као алва, али су људи на самрти мало марили за њих. Последњих дана јануара стизала су унапређења па је већ на помолу била ситуација у којој је више старешина него војника.

Ујутро 31 јануара у Паулусову просторију ушао је генерал Шмит, тада стварни господар шесте армије и пружио генерал-пуковнику лист папира с телеграмом: ,,Честитам вам додељивање чина генерал-фелдмаршала'', рапортирао је Шмит. Телеграм је стигао у зору. И то је био последњи телеграм из Берлина.

Паулус се мрштио и процедио кроз зубе: ,,Све ово представља сигнал да треба да извршим самоубиство. Али ја Хитлеру такво задовољство нећу причинити''.

Мапа продора Црвене армије 

Шмит га је прекинуо: ,,Истовремено вам морам саопштити да су Руси испред наших врата...

Пре него што су совјетски официри ушли у подрум робне куће, начелник штаба шесте армије, генерал Шмит, наредио је да се поведу преговори о капитулацији, јер Паулус у последњим тренуцима више и није командовао армијом подељеном на два дела. Немачки преводилац с белом заставом пришао је совјетском тенку који је стајао на углу оближње улице и возачу пренео спремност немачке команде да поведе преговоре о капиулацији. Тенкист се преко радија одмах повезао са својим командиром. Убрзо после тога испред робне куће стигла је група сојетских официра и започела преговоре.

-Како су ми после причали официри, присећа се генерал Шумилов, кад су они ушли у штаб шесте немачке армије, војници и старешине били су покуњени а просторије начелника штаба осветљавале су једна свећа и мутна светлост батеријске лампе. Начелник штаба генерал Шмит устао је и поздравио делегацију и представио своје присутне сараднике.

Фелдмаршал Фридрих фон Паулус и његов шеф штаба Артур Шмит након њиховог заробљавања од стране совјетске 64. армије.

Совјетска делегација је захтевала да делови немачких јединица који су још пружали отпор одмах обуставе ватру. Генерал Шмит је у Паулусово име изјавио да северној групи јединица не може издати наређење јер њоме не командује, док јужна група којом командује генерал Роске прихвата све услове капитуације.

Совјетски генерал Шумилов касније је оживео сећања на те историјске догађаје.

Око 12 сати 31, јануара 1943 године у мој (генерала Шумилова) кабинет су увели фелдмаршала фон Паулуса, генерала Шмита и покувника Вилхелма Адама. Предамном је стајао први фелдмаршал немачке војске кога је заробила Црвена армија. С великим интересовањем сам посматрао фон Паулуса, Хитлеровог војсковође који је непосредно суделовао у разради плана ,,Барбароса'', плана подмуклог напада на нашу земљу. Он је био један од извршилаца тог плана, командујући шестом армијом чије су јединице хтеле да заузму Стаљинград и пређу на другу страну Волге. Да им је то успело, представљало би готово катастрофу и имало тешке последице на даљи ток рата.

Генерал потпуковник Михаил Степанович Шумилов и фелдмаршал Фридрих фон Паулус

Паулус је висок, мало погурен у униформи. Лице упало. Очи усађене дубоко. Почињем разговор уз помоћ преводиоца.

Шумилов: Молим вас да покажете ваше исправе.

Паулус: Ја имам војничку књижицу.

Шумилов: А имате ли потврду о томе да сте ви, господине генерал-пуковниче, унапређени у чин фелдмаршала?

Паулус: Такву потврду немам.

Шумилов: А да ли сте примили телеграм о томе?

Паулус: Добио сам преко радија фиреров указ.

Шумилов: Могу ли о томе да обавестим моју Врховну команду?

Паулус: Господин Шмит, начелник штаба, може потврдити. (Шмит устаје и потврђује).

Шумилов: Ко је заједно са вама заробљен?

Паулус: Заједно са мном су начелник штаба генерал-лајтнант Шмит и пуковник штаба шесте армије Адам.

Шумилов: Ко још?

Паулус: Имена осталих предао сам парламентарцима.

Шумилов: Вас су заробиле јединице наше 64. армије које су се тукле са вама почев од Дона па све до краја - код Стаљинграда. Гaрантујем вам живот, безбедност, униформу и одликовање... Господине фелдмаршале, молим вас да ми одговорите: из ког разлога није прихваћен ултиматум генерал-пуковника Рокосовског, команданта Донског фронта, кад вам је било понуђено да положите оружје?

Паулус: Руски гeнерал би поступио исто као и ја. Ја сам имао наређење да се борим и био сам дужан да га извршавам.

Шумилов: Каквим сте се мотивима за полагање оружја сада руководили?

Паулус: Ми нисмо положили оружје, ми смо издахнули, више нисмо у стању да се боримо. Када су се ваше трупе уклиниле и приближиле се остацима наше војске, нисмо више имали муниције, нисмо имали чиме да се бранимо. И због тога је борба била прекинута.

Шумилов: Да ли сте издали наређење јужној групи да положи оружје?

Паулус: Такво наређење нисам издао.

Ласкин: Такво наређење у нашем присуству издао је генерал- мајор Роске.

Шумилов: А јесте ли ви потписали наређење о полагању оружја?

Паулус: Нисам. Роске је то учинио самостално. Ја нисам командант северне и јужне групе. Те јединице нису у мојој надлежности. Господин Роске је донео одлуку да се положи оружје.

Шумилов: Јесте ли северној групи наредили да положи оружје?

Паулус: Нисам.

Шумилов: Онда молим да издате такво наређење.

Паулус: Ја немам право да издам такво наређење.

Шумилов: Како то немате право? Па ви сте командант.

Паулус: Ја не могу трупама које ми нису потшињене да издам наређење да капитулирају. Надам се да ви разумете војника, да разумете његове обавезе.

Шумилов: Сваки војник је дужан да се бори до последњег часа, али конандант може наредити својим потчињенима да прекину борбу, када увиди да војници узалуд гину и да то води бесмисленом уништавању људи.

Паулус: То може да одлучи само онај који се непосредно налази код трупа. Тако се и десило са јужном групацијом код које сам се нашао случајно.

Затим је Паулус изразио незадовољство што се окупило много новинара, фоторепортера и филмских сниматеља и затражио да се разговор настави без њих.

Шумилов: Ви наше заробљене војнике и официре у својој штампи показујете целој Немачкој, а ми смо дужни да заробљеног фелдмаршала покажемо целом свету.

Секретар Обласног комитета Стаљинграда, Алексеј Чуланов, погледао је Паулуса у очи и запитао:

- Зашто сте тако жестоко, тако зверски разорили Стаљинград?

- Рат је рат, одговорио је Паулус. Ја сам извршавао наређења више команде.

После још неколико питања, Шумилов је позвао заробљеног фелдмаршала и генерале на доручак у кантину. Успут га је фон Паулус упитао:

-Реците, генерале, чиме се може објаснити то да ваш војник наступа и дању и ноћу и на мразу од минус 35 или чак минус 40 степени лежи на снегу?

У близини је стајао један војник. Шумилов га је позвао и рекао фелдмаршалу:

,,Погледајте како је наш војник обучен.

А војник је имао ваљенке, ватиране панталоне, топло рубље, кратку бунду, капу-ушанку и топле рукавице.

Лице генерал- фелдмаршала се смркло, вероватно се сетио слике коју је видео када смо ишли у штаб 64-те армије. Путем су пролазиле масе заробљених Немаца који су се, погнути, једва вукли. Главе су им биле умотане у све и свашта; у старе крпе, вреће, сукно.

Фон Паулуса су потом саслушавали Рокосовски и Воронов.

У току 31-ог јануара завршена је ликвидација целе јужне групације немачких трупа. Десетине хиљада немачких војника и официра, стигавши до Волге, пожњели су плодове злочиначког авантуризма својих политичких и војних руководилаца.

Командант армије Донског фронта генерал-поручник Константин Констатинович Рокосовски на борбеном положају у Стаљинграду 1942. године

Међутим, северна групација фашистичке војске којом је командовао генерал Штилике, у више наврата је одбијала да прихвати капитулацију па је Рокосовски наредио 1. фебруара да се изложи немилосрдном нападу артиљерије и авијације.

Сутрадан је офанзива настављена.

Напад је почео у подне краткотрајном али жестоком артиљеријском ватром. Пуцало се само у директне и видљиве циљеве. ,,Сасвим смо јасно видели, каже -Чујков, како су се хитлеровци ускомешали у рушевинама. Одмах је уследио јуриш пешадије и тенкова. На последњи јуриш Немци нису одговорили. Подигли су руке увис. На бајонете су истакли беле крпе у знак предаје. Борба на Волги је прекинута. Четрдесет хиљада војника северне групације положило је оружје.

Завејани лешеви немачких војника код Стаљинграда.

Крај мене је прошло на хиљаде заробљеника, међу којима је било 2.500 официеа и 24 генерала, присећао се Шумилов. Они су ишли ка Волги, према којој су се пробијали шест месеци и намеравали да је пређу.

Увече 2. фебруара Радио Москва пренела је званично саопштење да је капитулирала и последња немачка јединица код Стаљинграда. Немачки радио је, међутим, демантовао ту информацију нагласивши да се ,,генерали нису предали живи противнику који никада не оставља у животу заробљенике''. Немачки радио даље каже да је Генерал-фелдмаршал фон Паулус, налазећи се у Стаљинграду, носио са собом два револвера и отров. Да ли је он пао у совјетске руке као тежак рањеник и у несвесном стању или мртав - још није познато''- закључује немачки радио.

Одмах после тога, Главна политичка управа Црвене армије штампала је два летка који су бацани из авиона над рововима немачких војника на целом источном фронту. У њима се говорило да су шеста немачка армија и четрвта тенковска армија разбијене код Стаљинграда и да је Фридрих фон Паулус жив и здрав пао у совјетске руке. Приложена је и фотографија његовог саслушања пред совјетским генералима.

Немачки ратни заробљеници пролазе кроз рушевине Стаљинграда 2. фебруара 1943. године.

Тако је завршена до тада најжешћа битка у историји ратовања. На Волги и на њеној десној обали поново је завладала тишина. Стаљинград је поново постао позадина рата који се и даље водио. Али фронт се одмицао све даље- на запад.

Енглески ратни дописници забележили су једну карактеристичну епизоду која се одиграла ујутру 3. фебруара поред разорене главне железничке станице у граду на Волги. Група насмејаних и веселих совјетских војника марширала је уз звуке трофејне хармонике. Један од њих обратио се војном саобраћајцу речима:

-Реци, другар, где је пут за Берлин?

Саобраћајац се осмехнуо:

-Само право.

Многобројни догађаји који су потом уследили недвосмислено ће потврђивати истину да је нацистички Берлин освојен у Стаљинграду.

Војници Црвене армије подижу заставу изнад Рајхстага у Берлину, мај 1945.

Фридрих фон Паулус, као заробљеник, имао је повлашћен третман. Провео је у заробљеништву само пар година. Руски медији су својевремено писали да је неко време, као слободан човек, повремено долазио из Немачке у Совјетски Савез и да се чак заинтересовао за марксизам. Понашао се коректно. Умро је 1957. године у Дрездену.

Последњих година било је предлога да се Волгограду врати пређашње име- Стаљинград. Присталице такве идеје кажу да то не би био позив за ваћање стаљинизма већ да би се се тиме трајно указало на значај битке за град који се у то време тако звао и која је означила прекретницу у исходу Другог светског рата. Неки извештаји говоре да и већина житеља града на Волги прихвата тај предлог. У овом тренутку ипак нема изгледа да се такав предлог оствари. И без обзира на то да ли ће граду на Волги остати садашње или ће се вратити пређешње име, битка ће се и даље називати Стаљинградском и као таква већ је ушла у историју.