Русофобија - где је, када и зашто настала, чиме се потхрањује и има ли краја?

Високи западноевропски званичник, трансџендер Сара Ештон--Чирило (Мајкл Џон Чирило) недавно се ,,прославио'' изјавом у којој негира да су Руси- људска бића. Како извештавају руски медији, он је у видео запису на друштвеним мрежама направио разлику имеђу људских бића и Руса. ,,Ми смо људи, а Руси - не''- тврди Чирило. Рекао је то указујући на фотографију на којој је руски војник.

Ово ништавило, како га називају руски медији, има доста високи положај; он је представник оружаних снага Украјине пред западним аудиторијумом Колико је познато, њега нико није упозорио, нико му није рекао да своју сумануту тврдњу треба доказати и да за тако нешто треба одговарати.

Руски извори кажу да ову изјаву спикера-трансџендера не треба схватати озбиљно. Поред осталог, зато што Џон Чирило представља нулу што се тиче утицаја на светску политику. Ова дрска изјава, међутим, сведочи да русофобија на Западу јача и добија нове форме. Али, то баш и не представља неку велику новост. Није први пут да Русе описују као нељудска бића и да настоје да их униште.

Амбасадор Украјине у Србији Володимир Толкач на свечаном отварању изложбе „Мама, не желим рат“ на Калемегдану испред изложене фотографије са натписом "Руски брод одј***"

Руски портал који преноси ову изјаву поставља питање: зашто наш (руски) народ није по вољи другима? И где се налазе корени русофобије коју данас тако свесрдно негују у Украјини, Америци и Европи?

Према тумачењу руских извора, многовековна историја Русије показује да су западне земље гледале на њу као на некакав изрод и главног супарника у настојању да се постигну некакви геостратешки циљцви Најчешће, мирно живети са нашом државом, ратоборни суседи једноставно нису могли; њима су сметале сопствене амбиције и намере. То се није односило само на велике и снажне земље, већ и на мале државе које су се приклањале противницима Русије.

Да је русофобија на Западу присутна од давних временена подсетио је ових дана и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров. Он је на једном књижевном скупу у Москви цитирао наводе из писма познатог песника Фјодора Тјутчева написаног још давне 1854 године Тјутчев у том писму каже да се ,,још давно могло предвидети да ће дивља мржња која се сваке године све јаче распламсава на Западу према Русији, једног дана откинути са ланца. Што се коначно и десило''.

Русофобија није, дакле, нека нова појава Она је тињала и у совјетско време, али тек недавно, са почетом сучељавања са Украјином, на Западу је почела да се разбуктава да би се претворила у праву хајку, под диригентском палицом западних центара моћи и уз свесрдну подршку антируских медија. Русија је оптужена да је извршила ничим изазвану агресију на Украјину, а најодговорнији за то је председник Путин за којим је чак расписан међународна потерница Чин без икаквог реалног покрића, ништаван са правне тачке гледишта и представља преседан у савременим међународним односима.

Руски извори кажу да као и сваки вид ксенофобије, и ова има доста дугу и богату историју. Према тумачењу тих извора, тај непријатељски став вуче корене још од поделе хришћанства 1054 године на два основна дела- западни и источни.

Словенска племена придржавала су се источне (православне) линије, насупрот идејама католицизма који се распростирао у западној Европи. Грађане Русије европејци са тог простора су доживљавали као носиоце многобожства и отпадништва јер су, наводно, одступили од ,,истинског'' хришћанства и нису се потчињавали Римском Папи.

Руски аналитичари подсећају да је за читав низ европских земаља, религија била ефикасан инструменат за јачање власти. А Руси, живећи ту одмах поред, нашли су се ,,ван зоне дејства'' тако привлачног средства за манипулацију свести Узгред речено, многобројни покушаји да се ситуација преломи и Русија претвори у католичку или лутеранску државу, били су неуспешни и западни организатори разбијали су главу о тврди штит православне вере.

Продубљивање раскола у хришћанском свету довело је до тога да се на Западу говорило да Русија наводно жели да опустоши и уништи хришћански свет. То је, наравно, била бесмислица али народ је веровао у тврдњу својих лидера. А пропаганда је и даље представљала Русе у негативном светлу.

Најистакнутија фигура у Русији био је цар. Зато је требало да се он и његва репутација максимално оцрне, компромитују. Иако руски цареви уистину нису били нежни и благи, у Европи су их представљали као чудовишта Први на листи био је, наравно, Иван Грозни кога су на Западу називали ,,крвавим''. Његово сурово владање и кажњавање невиних људи и данас се помињу у западним гласилима.

Да ли је Иван IV заиста био главни тиранин Европе? Руски медији кажу да одговор дају статистичке бројке које демантују такве тврдње и указују да је у сопственој кући, у појединим западним земљама, било кудикамо већих злотвора.

Током владавине Ивана Грозног, дуге више од тридесет година, било је погубљено око 4.000 људи. Много? Да, заиста много. Али током ,,вартоломејске ноћи'' у Паризу, 24 августа 1572 године, по наређењу Карла ИX и Катарине Медичи, спроведена је масовна ,,чистка'' хугенота. Био је то један о највећих злочина у историји Европе. Тога дана убијено је најмање 30.000 људи. Ни енглески владари нису били много нежнији према своји поданицима. Енглески краљ Хенрих VIII наредио је да се вешањем усмрти 72.000 скитница. А у немачким земљама је почетком XVI века током гушења сељачког бунта убијено око 100.000 устаника.

Пре извесног времена, поводом обнављања споменика Стаљину у једном руском граду, а у вези с русофобијом, огласила се позната руска историчарка Наталија Нарочницкаја. Она не оправдава чистке за време Стаљина, али каже да су на Западу, бројке о жртвама Стаљинских репресија многоструко увећане. У вези са обнављањем споменика бившем совјетском лидеру, који је пореклом Грузин, али је, кажу познаваоци прилика, био већи Рус од многих Руса, она тврди да ту нема никаквог величања бившег совјетског вође и да то није споменик Стаљину већ историјском догађају XX века Нарочницкаја истиче да има права да о томе даје свој суд јер је њен стриц заглавио у логорима а отац је двадесет година био брат ,,народног непријатеља’’. ,,Али, као частан историчар, увек постављам питање: зашто сада неко од Стаљина покушава да направи злотвора а злотвором нису прогласили Кромвела, који је крвљу залио целу Енглеску, нити Робеспјера и Дантона, коме и данас стоји споменик на булевару Сан-Жермен у Паризу. У поређењу са бројем становника, жртве француске револуције превазилазе све репресивне режиме XX века. Али Французи не уклањају његов споменик. Критичаре Стаљина не узбуђују његове репресије. Него то што је обновио Совјетску Русију, коју су притискали са свих страна, у једнаку по снази западним силама. Наравно да нико неће да се стаљинизам понови. Али то није повод да се обезвређују достигнућа те велике епохе''.

Све то говори да је русофобска идеја на Западу почела веома давно и да се ситуација до данас није битније изменила. Многе европске земље и даље виде у Русији противника и сметњу ка обнављању пређашње величине Московски медији с тим у вези подсећају да је на једном од својих јавних наступа још Фридрих Енгелс рекао: ,,У Европи постоји само једнаа алтернатива; или се потчинити игу Словена, или дефинитивно уништити центар те непријатељске снаге - Русију''.

За многе људе на Западу ове речи и даље остају актуелне. Зато не треба пренебрећи закључак да је русофобија- просто лоше скривени страх од руског народа који је не једном показао да се не може победити.

Специјална војна операције у Украјини, а и неки други догађаји на међународној сцени, значајно су подгрејали антируска расположења. При чему се од шире јавности свесно скривају прави узроци и разлози садашњих догађаја у тој земљи И све то уз изјаве званичника и страховиту пропаганду у средствима информисања у кјима се не штеде најпогрдини изрази за Русију, њене руководиоце, њену политику и њен народ. А бивши председник САД Бил Клинтон је, како наводе руски медији, ових дана чак оптужио председника Русије Путина да сноси одговорност што се НАТО пакт шири на Исток. ,,Ти си томе крив као и понашање других руских политичара''- тврди Клинтон. Дакле, криви су Владимир Путин и руско руководство а не они који и рукама и ногама копају да се западна војна алијанса досегне што биже границама Русије.

На Западу је одлучено да све то треба пропратити и конкретним делима. Русофобска машинерија прорадила је пуном паром. Против тог ,,омраженог агресора који хоће да покори свет'' заведено је у таласима више санкција које немају преседана у међународним односима; могу им евентуално ,,конкурисати'' само санкције заведене према Србији деведесетих година. (Тим санкцијама пидружила се, нажалост, и Јељцинова Русија). На све начине, покушава се да се Русија изопшти, изолује од међународне заједнице, што се показало као узалудан напор Драстично је смањена или веома отежана трговинска размена са западним земљама, уништен гасовод Северни ток преко Балтика, авио-аобраћај је суспендован, економске, културне и многе друге везе су или прекинуте или сведене на ниске гране. Руским спортистима се или забрањује да се такмиче у међунаодној конкуренцији или се строго води рачуна да се не помене земља чији су грађани или истакну њена обележја. А украјински спортисти одбијају да се рукују са руским партнерима Московски медији пишу да су се амерричке власти побринуле да и према руским новинарима, који су претходних дана пратили министра иностраних послова Сергеја Лаврова на заседању Генералне купштине УН, демонстрирају своју русофобску бољку: ограничили су им кретање на 40 километара од центра Њујорка А у самој Украјини, суспендован је руски језик, којим говори не само неколико милиона етничких Руса него и бар половина Украјинаца, и све остало што је руско. Русофобија се чак сматра условом за чланство у Европској унији, односно за пријем нових чланица.

Војни аналитичари процењују да је много опасније оно што западне земље предузимају на војном плану. Украјини је до сада упућена огромна количина наоружања, муниције (укључујући и ону са осиромашеним уранијумом) и војне опреме, а руски извори тврде да се у редовима украјинске армије бори и велики број страних плаћеника Намера да се Украјини упуте борбени авиони Ф-16, ракете дугог домета и друго најмодерније наоружање, затим војна обука Украјинаца у неколико западних земаља и много шта друог, сведоће о опасној екалацији сукоба што, по оцени руских званичника, представљају директно уцешће НАТО пакта у рату у Украјини У коначном свођењу рачуна, све то може довести до општег нуклеарног сукоба са несагледивим последицама.

Ових дана, Европска унија потврдила је новину у закону о санкцијама према којој Руси неће моћи да уђу у земље ЕУ са аутомобилима са руским регистарским таблицама. То ће се третирати као забрањени увоз. Русима је збрањено и да превозе личне ствари као што су паметни телефони, лаптопови, фотоапарати, козметика, накит, производи од коже и крзна, кофери, па чак и тоалет папир. А француски председник Емануел Макрон, како пишу московски медији, отишао је у русофобији толико далеко да је руском новинару забранио да присуствује конференцији за штампу само зао што је Рус. Представница руског Министарства иностраних послова, Марија Захарова, изјавила је да то нема никакве везе са санкцијама већ да је у питању чист расизам. Привремени шеф руске царине, Руслан Давидов, назвао је забрану уношења личних ствари у ЕУ бесмислицом која представља потпуно безакоње и у супротности је са нормалном логиком царинских контрола. Добро је да нису забранили и ношење панталона приликом преласка границе, рекао је Давидов и напоменуо да руска царинска служба неће примењивати такве срамне мере према странцима који из Европске уније долазе у Русију.

Све напред речено не значи да треба идеализовати Русију као државу и руски народ. Током своје дуге историје, Русија није увек била безгрешна према суседним и неким другим народима и државама, иако се много чешће бранила од насиља него што га је примењивала према другима Тврдње да Русија данас има намеру да покори друге земље и да представља опсност по мир у свету су обична глупост. У Москви се истиче да то добро знају и западни лидери али да су то срачунате пароле да би се оправдали сопствени поступци на међународној сцени.

А Руси, као народ, имају и добрих и лоших особина и навика, као уосталом и сваки други народ, о чему имам и лична искуства и сазнања Треба, међутим, подвући дубоки патриотизам обичног руског човека, одлучност да очува свој начин живота, своју културу, традицију, слободу и храброст којом брани свој суверенитет и независност, за шта је у даљој и ближој прошлости подносио огромне жртве.

То међутим не важи апсолутно за све Русе. Као што међу житом има кукоља, како гласи народна изрека, тако и међу Русима има русофоба. Има људи који мрзе сопствену земљу и народ коме пипадају, којима су западне земље идеал, којима је све западно боље, лепше, успешније и привлачније од сопственог руског, па настоје и да се у свакодневном животу понашају као житељи западних земаља. Такав прозападни, а пре свега проамерички талас, дошао је до пуног изражаја после распада Совјетског Савеза што се грађанима Русије читаву деценију разбијало о главу.

Међу русофобима су махом људу чији корени нису чисто руски, затим поједини олигарси и дуги богаташи који су се преко ноћи обогатили и покуповали силне некретнине на Западу, па људи из круга естраде, културе и уметности. Неки од њих, жевећи стално на Западу, активно учцствују у антируској пропаганди, међу којима је вароватно најпознатији бивши минитар иностраних послова Андреј Козирјев. Он стално борави у САД и, како пишу руски медији, назива ову земљу ,,својом другом домовином''. Добили су од своје земље све, како је написао један руски аналитичар, а узвраћају јој мржњом и непријатељством.

Стаљинова ћерка, Светлана Алилујева ( носила је мајчино презиме) која је себе у детињству и младости сматрала рускињом, побегла је шездесетих година из Совјетског Савеза, потуцала се по западним земљама, углавном у САД, накратко се враћала у Москву па поново одлазила на Запад, да би зваршила свој живот у дому за остареле у једном америчком граду 2011 године. У већ поодмаклим годинама, испољавала је мржњу према Русији, према свему што је руско и совјетско, па чак и према сопственом оцу и прекинула сваку везу са својом децом и потомцима. Приликом једног кратког боравка у Москви, одбила је да са новинарима разговара на руском језику. Једино чега се са радошћу сећала у својој отаџбини, према сопственим речима, били су еукалиптуси на црноморској обали.

Стаљинова черка, наравно, не може да служи као пример за све остале случајеве. Узроке за њено изливање жучи према сопственој земљи и руском народу треба тражити у злој судбини, трагичном личном животу какав су имала и два њена рођена брата - Јаков и Василиј.

Према подацима који су московски медији објавили прошле године, Руси данс живе у готово свим земљама света- укупно преко 21 милион Највише их је било у Украјини (пре почетка специјалне војне операције)- око 8,3 милиона, а међу западним земљама у САД- 3,2 милиона, па у Немачкој 2,2 милиона, Канади преко 620.000 и Великој Британији- око 50.000 Један број је асимизован, као што је случај и са другим народима, али већи део није заборавио своје корене и лојално се одоси према земљи из које потичу Уз то, треба рећи да више од 1,5 милиона Руса има двојно држављанство Према незваничним подацима, од почетка специјалне војне операције у Украјини, из Русије је отишло у друге земље неколико стотина хиљада углавном млађих људи да би избегли мобилизацију.

Корене ,,аутофобије'', антируског расположења и трагедије руског народа у прошлости покушао је својевремено да објасни руски недељник ,,Аргументи и факти''. Недељник закључује да су Руси, као народ, извукли ,,најдебљи крај'' у свим досадашњим друштвеним потресима и променама на територији бившег Совјетског Савеза, почев од Октобарске револуције. После те револуције, покушај да се реши национално питање ,,на социјалистичкој основи'' у суштини је био противуречан националним интересима Руса.

Ради тријумфа идеје социјализма, руска нација -више него било која друга на територији Совјетског Савеза- дала је много више а добила мого мање него било која друга нација Чак и руски царизам спроводио је националну политику успешније него партијска врхушка Совјетког Савеза која је кадровску политику држала у војим рукама. Недељник се чак усудио да изнесе тврђење за које се раније позивало на партијску и сваку другу одговорност, да је на просторима бившег Совјетског Савеза ,,бујало антируско расположење'' у редовима свих других народа који су живели у ,,братској зајеници''. Сви народи у бившем Совјетском Савезу доживљавали су социјалистичку власт као руску и московску, иако је у државном и партијском врху било пропорционално најмање Руса.

Када је реч о ,,аутофобији'', треба подвући ћињеницу да Руси нису никакав изузетак. У многим земљама света, има људи који из ових или оних разлога не гаје симпатије према сопственој држави и народу. Изузетак нису ни земље које су у прошлости испољавале, а и данас испољавају, највиши степен русофобије.

Поједини аналитичари процењују да у значајном делу међунродне јавности све више продире истина о правим узроцима рата у Украјини, о спровођењу селективне правде у међународним односима, двоструким стандардима и другим кршењима међународног права и Повеље УН, чији су носиоци ван граница Русије.Такво грубо кршење међународног права нарочито је било испољено агресијом земаља НАТО пакта на Србију деведесетих година, што данас у неким јавним изјавама признају и некадашњи високи званичници тих земаља. Многи аналитичари сматрају да је то била показна вежба за неке касније догађаје па и за садашње ангажовање западне алијансе око рата у Украјини.

Такође процењују да се у свету све мање оправдавају ставови западних земаља које се предузимају према руској држави и руском народу. То се уочава и у јавности земаља које су чланице западне алијансе Долази се до сазнања да је циљ сега тога да се Русија потчини, да се једном за свагда уклони са светске позорнице као основна сметња хегемонизму и превласти у свету. ,,Да, ми смо дозволили Русији да буде држава, али империја ће бити само једна-Сједињене Америчке државе'', рекао је у једној прилици бивши амерички председник Бил Клинтон. А још 1945 године, шеф ЦИА Ален Далас навео је у свом русофобском излагању и неке детаље плана за уништење руског националног бића: ,,Простаклук и дрскост, лаж и превару, пијанство и наркоманију, животни страх једних од других, и бестидност, превару, национализам и непријатељство народа, а пре свега непријатељство према руском народу; све то ћемо вешто и неприметно култивисати.

У последње време те изјаве су чак радикализоване па се говори о распарчавању Русије на више државица које би биле лојалне (читај потчињене) западним центрима моћи, а непријатељски расположене једна према другој, а пре свега према Русији и руском народу.

Став Русије према таквим претњама и окончању рата у Украјини изнео је руски министар иностраних послов Сергеј Лавров у једној недавној изјави. Он је рекао да је Москва спремна на разговоре али са узимањем у обзир реалности и интересе безбедности Русије, односно интереса да се спречи формирање нацистичког режима на границама Русије. Тај режим је, према његовим речима, прогласио за циљ истребљивање свега руског на Криму и другим подручјима која су населили и вековима развијали Руси. А председник Русије, Владимир Путин, изјавио је ових дана на дискусионом клубу ,,Валдај'' да рат у Урајини није борба за територије, већ за очување безбедности Русије.

Тешко је поверовати да ће русофобија, која траје столећима, у скорије време нестати или се ублажити. Могуће је да ће се у будућности нешто изменити променом климе у међународним односима, убрзаним кретањем односно сазнањем да једнополарни свет представља прошлост. За сада, међутим, о ублажавању или престанку русофобије нема никаквих наговештаја.