Савремени свет | |||
Азербејџан у екстази, Јермени тугују - После 30 година рата, Нагорно Карабах се вратио "кући" |
понедељак, 11. децембар 2023. | |
Бивше совјетске републике, Јерменија и Азербејџан, на прагу су да после тридесетогодишњег сучељавања, прожетог оружаним сукобима, постигну мир. То се истиче у заједничком саопштењу објављеном после серије састанака на високом нивоу званичника двеју држава. Договорено је да се предузму ,,важни кораци за јачање поверење између две државе''. ,,Азербејџан и Јерменија слажу се да постоји историјска прилика за постизање дуго очекиваног мира у региону. Обе државе потврђују своју намеру да регулишу односе и потпишу мировини соспоразум на темељу поштовња начела суверенитета и територијалог интегритета''- наводи се у заједничком саопштењу. Први, додуше не много значајни кораци, већ су учињени. Две земље су у знак добре воље, размениле одређени број заробљеника а Јерменија се сагласила да не блокира кандидатуру Азербејџана за домаћина климатске конференције наредне године. Заједничко саопштење наишло је на позитиван одјек у политичким круговима у свету, медју којима и у Парламентарној скупштини ОЕБС-а. Високи представници ове организације поздравили су спремност Бакуа и Јеревана да регулишу своје односе ,,као историјски корак ка трејном миру у региону''.
Отопљавање у односима две земље почело је пре пар месеци након пораза јерменских снага које су браниле Нагорно Карабах. Увидевши да је сваки војни отпор узалудан против вишеструко јачег противника и да Јерменија нема одлучну подршку са стране, премијер Никола Пашињан је иступио са помирљивим изјавма. Нерадо и са очигледном горчином, али одлучно. Рекао је да је његова земља спремна да призна Азербејџан на целокупној територији од 86.000 квадратних километара укључујући и област и Нагорно Карабах у његовом саставу, чија је територија представљала камен спотицања у односима двеју земаља. Алијев је поздравио ову одлуку јерменског премијера, рекавши да је потписивање мировног споразума неизбежно и да је његова земља вољна да у том процесу активно и констрктивно ушествује. Руски политиколог Георгиј Бовт оцеенио је да је спремност Јеревана да одустане од претензија на нагорно Карабах, последица пораза Јерменије у рату. Он уз то сматра да је могуће да Јерменија изадје из Уговора о колективној безбедности (ОДКБ) чије су чланице неколико бивших совјетских република. Јерменија се вероватно осећа погодјеном јер се ова организација није отворено ставила на страну Јеревана у сукобу са Азербејџаном и сматра да механизам те организације не функционише. Конфликт Јерменије и Азербејџана због Нагорно Карабаха траје већ више од тридесет година. односно од распада Совјетског Савеза. То је подручје унутар територије Азербејџана површине 4.400 квадратних километара на коме живи око 150.000 људи, готово искључиво јермернске националнисти. Утврђено је као аутономна област у оквиру Азербејџана 1923 године, када је завршено формирање Совјетског Савеза, иако се јерменска већина са том одлуком совјетске власти није слагала. Она је тражила припајање области Јерменији. После распада Совјетског Савеза 1991 године почели су оружани сукоби а три године касније, област су почели да контролишу Јермени. У првом Јерменско- Азебејџанском рату, (1992- 1994) живот је изгубило око 30.000 људи на обе стране. Наредни рат водјен је од 27 септембра до 10 новембра 2020 . Рат је рајао 44 дана, током кога је Азербејџан вратио под своју контролу неке области уз админитративну границу а такође и делове самог Нагорно Карабаха. У области које су још остале под контролом Јерменије, уведен је руски мировни контингент иако се Азербејџан са тиме није званично сагласио. Према руским изворима, погинуло је око 5 хиљада људи на обе стране.
Две године касније, Јереван и Баку били су на прагу новог масовног оружаног конфликта. Септемнра 2022 током граничних оружаних сукоба погинуло је неколико десетина војника на обе стране. А пре пар месеци Азербејдзажан је успоставио потпуну контрлу на целој територији Нагорно Карабаха. После војног успеха, председник Азербејџана Алијев изјавио је да Баку зхтева од Нагорно Карабаха да се преда и да не помишља више на нову војну операцију. Захтевао је распуштање покрајинског парламента, тражио да противничка страна испоручи самозваног председника Азербејџанским властима а да министри, посланици и друга ,,службена лица'' поднесу оставке. Захтевао је од власти Нагорно Карабаха да ,,баце у канту за ђубре'' своје лажне ,,државне атрибуте''. Председник Азербејџана је истакао да једино уз испуњавање ових услова може доћи до нормализације ситуације и амнестије. Додао је да је свима добро познато да Азербејџан може да спроведе на територији Нагорно Карабаха војну или неку дугу операцију и да не треба сумњати у њен успех. По његовим речима, сепаратизму је дошао крај као и идеји ,,Мианцума'' која промовише уједињење Нагорно Карабаха с Јерменијом. Машта о независности непризнате републике отишла је тамо где је и требало да оде- у неповрат, каже Алијев. Позвао је грађане Нагорно Карабаха да се потчине законима Азербејџана и постану лојални грађани те земље.
Регулисање конфликта измедју Азербејџана и Јерменије има и шири међународни контекст. Тиме би се отклонило једно од жаришта на веома осетљивом подручју. Довољно је поменути веома лоше односе Јерменије и Турске који трају више од једног века, затим географску близину земаља између којих постоје спорови или се у њима до скора ратовало (Сирија, Ирак), па ровиту ситуацију у суседној Грузији (Јужна Осетија, Абхазија) а у последње време и рат између Израела и Палестине. На домаку је и читав Северни Кавказ са залеђем и мноштвом народа на том подручју који не живе увек у хармонији и миру. А ровита ситуација у тој области, уз антируску обојеност која би се са стране могла наметнути, одговарала би западним центрима моћи који би једва чекали да се отвори и јужни фронт у конфронтацију са Русијом. Аналитичари оцењују да обустава неријатељства и војног конфронтирања Јерменије и Азербејџана представља позитивну чињеницу када се имају у виду ратови у Украјини и на Блиском Истоку и веома озбиљна сучељавања на међународној сцени. Мирно регулисање конфликта Јерменије и Азербејџана свакако би лакнуло и Русији којој је ово била споредна и додатна брига и која настоји да одржи добре односе са обе земље. Поред специјалне војне операције у Украјини и сопствених проблема око одбране свог суверенитета и територијлне целовитости у конфронтацији са Западним земљама, Москви свакако није потребна још једна брига у близини њених јужних граница. А сама Јерменија, притешњена између исламских суседа- Турске, Ирана и Азербејдзана, и само једним делом ослоњена на Грузију, вероватно би нашла више снаге и могућности за опоравак сопствене привреде и решавање других не малих проблма са којима је суочена. Треба такође рећи да је Јерменија једна од бивших совјетских република која је после распада заједничке државе доживела највећи економски и социјални пад. Због енергетске кризе и других тешкоћа, земљу је деведесетих година напустило неколико стотина хиљада грађана, од укупно три милиона житеља. Исељавање се и касније наставило у нешто смањеном обиму. Боравећи у Јеревану петнаестак година после распада Совјетског Савеза, лично сам се уверио са каквим се све тешкоцама сусрећу житељи ове републике. Према неким изворима, данас у свету живи више Јермена него у матичној држави. Значајно је напоменути да је једно време дошло је до значајног погоршања односа исмеђу Русије и Јерменије што је могло негативно да се одрази на читав регион.
Најпре је, на велико изненађење и негодовње Москве, Јерменија у парламенту започела процедуру ратификације Римског статута Међународног кривичног суда који тражи хапшење руског председника Путина и дечјег обдусмена Марине Бјелове. Москва је оценила да је тај потез Јермеских власти не само неприхватљив него и непријатељски и упозорила Јереван на негативне подледице тог чина. Већ од самог почетка офанзиве Азербејџана, Јереван је сву кривицу сваљивао на Москву чији мировњаци, наводно, нису ништа предузели да зашите територију. У неконтролисаном изливу љутње, јерменски парламенат је ратификовао Римски споразум Међународног кривичног суда. Јерменски председник Хачатурјан потписао је овај докуменат парламента чиме је, кажу аналитичари, ,,стављен печат'' на раскид савезничких односа двеју земаља. У последње време, Јереван је ублажио критике према Москви. Аналитичари оцењују да ће временом односи бити потпуно нормализовани што је у обостраном интересу. Москва и даље остаје велики ослонац за власт у Јеревану, а Јерменија је била и остаће један од поузданих савезника Русије у региону. Индиктивно је да је у време кризе у односима Москве и Јеревана, НАТО пакт појачао своје интересовање за Јерменију и предложио јој ништа друго него- чланство у Алијанси. Учинио је то у својој изјави руководилац европског Комитета за проширење НАТО пакта Гинтер Фелингер. ,,Позивам Јерменију да ступи у НАТО пакт''- каже се писму које је Фелингер упутио премијеру Јерменије Пашињану. Он такодје каже да САД ,,треба да заштите Јерменију'' али не прецизира од кога или од чега. Све то изгледа чудно, јер је Јерменија чланица ОДКБ- органицазеије за заједничку одбрану, у којој су такодје Русија, Белорусија, Казахстан, Киргизија и Таџикистан. Уз то, Русија има у Јерменији војни контингент. Али, када је у питању покушај отварања такозваног јужног фонта према Русији, онда никаквог чуђења нема. С обзиром на рат у Украјини и друге невоље са којим се суочава, за Москву је веома значајно да у њеном непосредном суседству, на јужним границама, владају мир и стабилни односи. А што се Јерменије тиче, руски извори кажу да би погоршање односа са Москвом могло скупо да је кошта. Они процењују да је тешко поверовати да би Јереван на другој страни могао наћи срећу, заштиту и задовољење својих државних и националних интереса.
Посто је оружаном конфликту дошао крај а Азербејџан дефинитивно ставио под своју контролу Нагорно Карабах, власти у Бакуу планирају да до краја 2026 године врате у ту покрајину више од 140.000 јерменских избеглица. То је потврдио и председник Илхам Алијев рекавши да ће за овај подухват бити потребна значајна средства. Додао је да ова териорија, која се, по његовим речима, тридесет година налазила под окупацијом, располаже великим потенцијалом у области пољопривреде, хидроенергије и туризма. Алијев је оих дана изјавио да његова земља нема циљ да постане члан Европске Уније. Додао је да је то веома практичан став јер, како је рекао, ,,Баку у том савезу никада неће бити прихваћен па је бесмислено да куцамо на та врата и сметамо власнику''. Ванредни, превремени председни;ки избори у Азербејџану биће одржани почетком фебрура идуће године. Нико не сумња да ће се Алијев кандидовати и да ће надмоћно победити, захваљујући у великој мри и његовим заслугама за ,,повратак кући'' Нагорно Карабаха. |