Одлазак Жириновског

 Москва и цела Русија опростили су се протекле недеље од лидера Либерално-демократске парије Владимира Жириновског који је три дана раније преминуо после дуге и тешке болести.

Жириновски је почетком фебруара допремљен у Централну клиничку болницу у Москви у тешком стању изаваном инфекцијом корона вирусом. Пре тога, он се осам пута вакцинисао против ове болести, последњи пут 20 децембра прошле године. Наводно је добио сепсу, неколико дана био је у вештачко изазваној коми али лекари нису успели да му спасу живот.

Жириновски је почетком фебруара допремљен у Централну клиничку болницу у Москви у тешком стању изаваном инфекцијом корона вирусом. Пре тога, он се осам пута вакцинисао против ове болести, последњи пут 20 децембра прошле године. Наводно је добио сепсу, неколико дана био је у вештачко изазваној коми али лекари нису успели да му спасу живот

Опело у Храму Христа Спаситеља у Москви је држао патријрарх московски и целе Русије Кирил у присуству високих државних и политичких личности и ногобројних грађана. Тело Жириноског била је затим изложено у Сали на стубовима у центру Москве. На опроштај је дошао и председник Владимир Путин, што говори о поштовању које је он лично гајио према преминулом политичару. Жириновски је затим сахрањен на Новодевичјем гробљу у Москви где почивају остаци многих совјетских и руских државника и најугледнијих личности.

Био је један од најпознатијих, најобразованијих и најконтроверзнијих политичара постсовјетске Русије. Један је од веома малог броја личности који је свих година после распада Совјетског Савеза остао политички активан и посланик у парламенту током свих сазива. Имао је стабилно бирачко тело његова партија значајну фракцију у парламенту.

Родјен је 1946 године у главног граду средњеазијске совјеске репубике Казахстану, Алма Ати. Носио је презиме своје мајке. Његов отац Волф Исакович Алдејштајн, Јевреј по националности, родом је из западне Украјине (у то време територија Пољске). На почетку Другог светског рата депортован је у Казахстан али се годину дана после рођења Владимира вратио у Пољску а затим преселио у Израел.

Иако по оцу Јеврејин, а по мајци Рус, Владимир је важио за ватреног руског националисту, што ће јавно и енергично испољавати током читаве политичке каријере.

Владимир Жириновски важио је за јеног од најобразованијих совјетских и руских политичара. Са највишим оценама завршио је Институт источних језика на престижном Московском државном универзитету. Такође са одличним оценама завршио је Правни факултет на истом универзитету. Доктор је филозофских наука и универзитетски професор. Био је прави полиглота: течно је говорио и владао енглеским, француским, немачким и турским језиком.

Био је кандитдат на свим председничким изборима у Русији. На првим председничким изборима јуна 1991 године освојио је високо треће место, одмах иза Јељцина и Зјуганова. И на свим осталим изборима имао је добре резултате

Био је ожењен Галином Лебедовом, лекарком вирусологом, с којом има сина Игора. Жириновски је имао и двоје ванбрачне деце, што није крио од јавности.

Политичку каријеру започео је крајем осамдесетих година прошлог века. Био је један од оснивача Либерално- демократске партије Совјетског Савеза која је нешто касније прерасла у Либерално- демократску партију Русије. Жириновски је остао њен председник до краја живота.

Био је кандитдат на свим председничким изборима у Русији. На првим председничким изборима јуна 1991 године освојио је високо треће место, одмах иза Јељцина и Зјуганова. И на свим осталим изборима имао је добре резултате.

Првих година после распада Совјетског Савеза, за време Бориса Јељцина, програм Либерално- демократске партије био је опозициони а сам Јељцин био је често мета оштрих критика Жириновског. Формално гледано, његова партија и касније је остала опозициона, али се готово увек саглашавала са програмом званичне политике Кремља и у парламенту је подржавала ту политику. Каснијих година, сарадња са актуелном власти била је сасвим коректна. А пре неколико година, Владимир Вољфович званично је добио јавно признање за своју делатнст у правној области. Имао је и чин потпуковника руске армије.

Људи из његовог окружења тврде да је Владимир Жириновски био једна личност у јавним наступима, када је знао да плане, изговори понеку неконтролисану реч и буде предмет критика, а сасвим друга у свакодневној комуникацији, приватном или службеном контакту са саговорницима. Аутор ових редова има о томе и нека лична запажања.

Био је крајње оштар критичар политике западних земаља и њихових лидера. Сматрао је НАТО пакт агресивном творевином. Дружио се са бившим ирачким предсдником Сададом Хусеином, звао у госте француског десничарског политичара Ле Пена. Био је веома критичан и према комунистима у својој земљи

Његови јавни наступи често су били веома оштри, понекад су прелазили границу пристојности. Био је крајње оштар критичар политике западних земаља и њихових лидера. Сматрао је НАТО пакт агресивном творевином. Дружио се са бившим ирачким предсдником Сададом Хусеином, звао у госте француског десничарског политичара Ле Пена. Био је веома критичан и према комунистима у својој земљи. Говорио је како би комунисти у Русији требало да клекну и траже од народа опроштај за сва зла која су починили за 73 година владавине и уништење милиона људи. Сматрао је да је у Совјетском Савезу руски народ био у подређеном положају. Такође је сматрао да је Совјетски Савез као држава могао да опстане још деценијама, па чак и неограничено, да се комунистичка партија трансформисала у социјалистичку и још једну партију патриотске оријентације.

На критике у јавности да се у Совјетском Савезу много крало, а то се наставило и у Русији, Жириновски је, још за време Јељцина, рекао: ,,Сви краду, па крадем и ја. Одем на пријем, савијем есцајг у салвету па у џеп. Држава је крива, он нас је научила и натерала да крадемо. Да моја мајка није крала из мензе у којој је радила, ко зна да ли би ја данас био жив''.

Осуђивао је агресију НАТО пакта на СР Југославију и деведесетих година боравио је у Београду. Московски медији су јавили да се вратио незадовољан јер му није указан одговарајући третман а Слободан Милошевић, наводно, није желео да га прими плашећи се реаговања Јељцина јер је Жириновски био у опозицији. Касније, Жириновски се у више наврата негативно изражавао о српском председнику.

Његову политичку делатност пратили су и неки скандали. У једној дебати у директном ТВ преносу бацио је у лице сок саговорнику, прозападном политичару Борису Њемцову. Пре пар месеци, до суза је засмејао учеснике једне дебате и милионе ТВ гладалаца када је показао како би Путин и Бајден требало да ратују: принео је руке устима и дуго и громко имитирао завијање вука. Још пре пар година предвидео је да ће доћи до рата у Украјини, а знатно раније да ће у САД за председника бити изабран афро- американац (Барак Обама). У свој радни кабинет понекад је долазио мопедом, а на разне скупове коњском запрегом, руском ,,тројком''. Говорио је да се понаша онако како сматра да би требало. ,,Имиџ мајстори ми нису потребни. Ја сам онакав какав сам''.

Владимир Вољфович остаће умапћен као једна од најпознатијих политичких личности у постсовјетској Русији

Изјављивао је како ће политичку каријеру завршити 2036 година када буде навршио сто година живота. Рекао је како би желео да се, када умре, сахрани на Црвеном тргу, десно од гроба Леонида Брежњева, а лево би требало да буде сахрањен лидер комуниста Генадиј Зјуганов. Његова жеља се нажалост није остварила.

Поводом смрти Владимира Вољфовича, у руској јавности могу се чути опречне оцене о његовој личности и политичкој делатности. Једни га сматрају даротивим, вансериским политичарем изразито патриотске оријентације. Други пак мисле да је политички шарлатан, букач и склон ексцесима. Нико му, међутим, не оспорава изразиту интелигенцију, вансеријско образовање и способност.

У сваком случају, Владимир Вољфович остаће умапћен као једна од најпознатијих политичких личности у постсовјетској Русији.