Национална свест и национални интерес у раљама власти - и како их из њих извући

Национална свест представља скуп темељних вредности једног народа, путем којих се појединац идентификује са заједницом. То су вредности које су се кроз сва историјска искушења једног народа искристалисале као трајне и неспорне за већину припадника такве заједнице. Те вредности омогућавају да народ постане органска целина и субјекат, а не објекат историје. Кроз њих се исказује непрекинута нит која повезује наше претке са нама и нашим потомцима. Та свест је, дакле, вредносни оквир који треба да обезбеди органско јединство једног народа. Истовремено, као таква, она одређује шта у конкретном историјском тренутку представља национални интерес и непресушни је извор одговора на све проблеме са којима се заједница суочава у току свог трајања. Наиме, уколико увек и у сваком тренутку имамо на уму основне вредности које смо у обавези да сачувамо, бићемо способни да направимо разлику између битног и небитног, моћи ћемо да направимо и стратегију и тактику како да одговоримо на бројне изазове који се пред нас поставе. Са друге стране, ако не знамо шта бранимо, не можемо ни да се одбранимо.

Ни један потез државних власти не одражава постојање националне свести, нити уважава потребу одбране и остварења српског националног интереса приликом његовог предузимања, већ је, управо супротно, поступање државе у одсутним тренуцима по правилу било и јесте на штету српских интереса

Уколико се приликом оцењивања учинка садашње власти у Србији пође од претходно наведеног критеријума постојања националне свести, те одбране и остваривања националних интереса у њеном деловању, основни морал и интелектуално поштење налажу да се она одреди као главна сметња и смртна претња по српску националну идеју. За време ове власти успостављен је преовлађујући тренд урушавања и обесмишљавања темељних вредности на којима треба да почива српско друштво, услед чега је угрожен и сам опстанак српског народа. Њени главни носиоци су лично и потпуно свесно уложили огромну енергију, ресурсе и новчана средства да српску националну свест и из ње изведен српски национални интерес уклоне са видика јавности и из регистра чинилаца који опредељују државну политику. Ни један потез државних власти не одражава постојање националне свести, нити уважава потребу одбране и остварења српског националног интереса приликом његовог предузимања, већ је, управо супротно, поступање државе у одсутним тренуцима по правилу било и јесте на штету српских интереса. Узимање у обзир националног интереса приликом поступања органа власти унижено је до мере непрепознатљивости, тако да његова примена, и када се евентуално деси, представља случајност, односно изузетак који потврђује правило.

 Другим речима, ако ствари више не посматрамо из оптике националне свести и интереса, питање политичке одговорности за поступање власти које је њима супростављено више се не може поставити, јер се више не зна ни шта се брани, ни од кога се брани, ни којим средствима

То је чињено са предумишљајем, како би се из јавног простора потпуно уклонила представа о потреби да се приликом избора вршилаца јавне службе примењује критеријум њихове националне свести и способности да у вршењу власти поступају у складу са српским националним интересом. Из изјава и поступака тренутних властодржаца не може се уопште утврдити које су то основне вредности које смо, као народ, дужни да одбранимо без обзира на препреке које се пред нас постављају, како бисмо знали на који начин да се оне делотворно заштите уз што мање штете, а последично томе како бисмо могли да правилно оценимо да ли су вршиоци власти уопште нешто учинили да би те вредности одбранили и заштитили, те да ли су њихови поступци, ако их је уопште било, сврсисходни и делотворни.  Другим речима, ако ствари више не посматрамо из оптике националне свести и интереса, питање политичке одговорности за поступање власти које је њима супростављено више се не може поставити, јер се више не зна ни шта се брани, ни од кога се брани, ни којим средствима.

Дакле, када се питање постојања националне свести и остваривања националног интереса код носилаца јавне власти уклони из јавне сфере, могуће је спровести националну издају без политичких последица по протагонисте такве политике. Циљ такве политике националне издаје јесте трајно искључење српског народа из процеса одлучивања о његовој сопственој судбини и његово претварање у пуки објекат туђих интереса и туђе историје. Управо је из тог разлога власт покушала и добрим делом успела да обесмисли сваки чинилац српске културе, историје и традиције кога се дохватила, како би националну свест и национални интерес заувек затомила у раљама своје потребе за пуким одржањем, са једне стране и преузете обавезе испуњавања налога страних чинилаца, са друге стране.

Полазећи од описаног националног дефицита на страни власти, белодано је јасно да делатан отпор таквој власти и једини начин за њену смену представља покрет чији ће главни носиоци имати јасно изражену националну свест и који ће у свом поступању полазити искључиво са позиција српског националног интереса. Имајући у виду националну манљивост која га карактерише, овај режим се са изгледом на успех може нападати и сменити једино са националне позиције.

Имајући у виду националну манљивост која га карактерише, овај режим се са изгледом на успех може нападати и сменити једино са националне позиције

Да би се то успешно урадило у савременим условима, нужно је да се пође од оних историјских садржаја националне свести који нису контроверзни, нису контаминирани политичко-идеолошким интервенцијама и који имају највећи могући синтетички капацитет. Потребно је установити идејну и вредносну стајну тачку, историјски темељ српске националне свести и идентитета из кога би се могла изградити нова и савремена национална политика, која би се успешно супроставила садашњој антинационалној и аутоколонијалној политици тренутне власти и поступању најгласнијих и најутицајнијих делова интелектуалне назови елите, при чему су и једни и други само експоненти западних интереса. Честе, турбулентне и сурове промене идеолошких система у 20. и на почетку 21. века, које су са собом носиле и радикалне промене културних и вредносних образаца и спречиле њихову природну еволуцију, склониле су на нашег непосредног видика управо оне историјске узоре и вредности, које би за већину народа биле неспорне и опредељујуће. На овом задатку од пресудне је важности поћи од чињенице да је вредносна вертикала српског народа доказиво успостављена у српској средњовековној држави Немањића и да се за време њеног трајања развијала и расла. Након слома средњовековне државе и потоњим утемељењем косовског завета, као успелог црквено-народног идејног осмишљавања одговора на питање о узроцима губитка сопствене државе и слободе и начинима за њихово обнављање, тај вредносни садржај претворен је у националну идеју ослобођења и уједињења. Са српском револуцијом 1804-1815. године она је обновљена од исте супстанце, при чему је, у нововековним условима, до јасног изражаја дошла и Србима иначе историјски и архетипски инхеретна компонента потребе за демократијом у политичком одлучивању и за релативним егалитаризмом у економским односима. За време нововековне српске државе до стварања Краљевине СХС 1918. године обогаћивана је новим елементима у складу са нововековним идејним и културним тенденцијама, али је основни вредносни садржај остао исти. Иако је мој однос према власти Слободана Милошевића негативан, јер сматрам да није била дорасла историјском налогу доследне одбране српских националних интереса, очигледно је да је тај садржај, ипак, у народу поново изражен и током ратова за југословенско наслеђе у последњој деценији 20. века, посебно код Срба у Републици Српској, те током агресије НАТО пакта 1999. године.

У савременим условима турбулентних политичких прилика и у Србији, али и на светском нивоу, највећи синтетички капацитет у овом тренутку могла би да има управо идеја о слободи, те успостављању националне, правне и економски праведне државе, као оптималном оквиру за остваривање те слободе

Тај вредносни садржај може се језгровито одредити као свест српског народа о његовој историјској мисији одбране своје слободе и државности, као услова без кога му нема опстанка и о потреби непрестане борбе и жртвовања за њихову одбрану. У савременим условима турбулентних политичких прилика и у Србији, али и на светском нивоу, највећи синтетички капацитет у овом тренутку могла би да има управо идеја о слободи, те успостављању националне, правне и економски праведне државе, као оптималном оквиру за остваривање те слободе.

У том смислу и свестан увек присутног ризика да се моје наде испоставе као узалудне, сматрам да се код већинског дела учесника студентског и народног покрета против ове власти показују елементи примерене националне свести и поимања националног задатка који је сада пред српством. Наиме, за сада делује да је на помолу потпуна промена у схватању узрока у коме се српство данас налази. На хоризонту нових генерација помаља се потреба за потпуном променом наметнуте парадигме о узроцима неуређености српског друштва и путевима за његово лечење, опоравак и усправљање на здраве ноге. Таква потреба за променом досадашњег поимања српске стварности делује ослоњена управо на идејну стајну тачку националне слободе. То показује протест испред зграде Генералштаба, који је одржан дана 24.03.2025. године, поводом 26 година од почетка агресије НАТО пакта на тадашњу СРЈ, а испровоциран намерама власти да ту зграду уступи америчким инвеститорима ради изградње хотела и то упркос законској заштити те зграде као непокретног културног добра. По мени, одржавање тог протеста потенцира управо оба кључна средства за одбрану и побољшање српског положаја у савременим условима. Када би се остварила намера ове власти у погледу те зграде, тиме би се симбол жртвовања за одбрану националне слободе претворио у симбол потпуног губитка слободе и неповратног одрицања од националних интереса. Протестом је исказано противљење да услед намераване пословне аквизиције и противправне акробације власти и америчких финасијских мешетара садашњи симбол отпора насилном западном одузимању дела српске територије и ограничавању националне слободе српског народа постане симбол потпуне предаје и одустанка од даље борбе за националну слободу и уједињење. Са друге стране, истовремено се потенцира коруптивна, противправна и недемократска суштина власти. На том примеру разголићена је национална лаж ове власти и јасно је показано да она иде руку под руку са дефицитом законитости у њеном поступању.

Такође, идејом о оваквом протесту потпуно је и заувек доказана неоснованост тврдњи власти о томе да се овде ради о обојеној револуцији вођеној са запада. Наиме, ни у једном обрасцу спровођења таквих револуција не може да постоји, чак ни као могућност за разматрање, идеја да се протест одржи испред зграде коју је бомбардовала авијација НАТО пакта

Такође, идејом о оваквом протесту потпуно је и заувек доказана неоснованост тврдњи власти о томе да се овде ради о обојеној револуцији вођеној са запада. Наиме, ни у једном обрасцу спровођења таквих револуција не може да постоји, чак ни као могућност за разматрање, идеја да се протест одржи испред зграде коју је бомбардовала авијација НАТО пакта. Са друге стране, а супротно искључиво црвено-плаво-белим бојама студентског и народног покрета, именовање Драгана Шутановца за амбасадора Р. Србије у САД-у најбоље показује да управо у редовима тренутне српске власти постоје веома обојени елементи потпуно других, туђих боја и то са доминатним утицајем на вођење политике. То је управо још један ефектан пример националне манипулације ове власти и потпуног одсуства, како националне свести њених носилаца и представника, тако и способности да било када поступе у складу са српским националним интересом.

Н страни опозицоно настројених учесника политичког и интелектуалног живота у Србији, а посебно странака и интелектуалаца националног опредељења, постоји племенита и бременита одговорност да схвате дух епохе и да ухвате корак са наступањем претходно описане промене становишта о српском положају и даљем кретању српског народа код нових генерација. Наиме, на сцену ступају нараштаји образованих људи, који су рођени након 2000. године. Они нису оптерећени наметнутим и лажним јармом српске колективне кривице за дешавања пред крај 20. века, који и даље отежава српско кретање, усмеравајући наш колективни поглед ка поду, а не према висинама.

Коначно, сматрам да је, након прижељкиване промене власти у Србији, нужан даљи рад и пожртвовано садејство претходно наведених чинилаца на утврђивању и јачању српске националне свести у сврху одбране и остваривања српских националних интереса

Јасно је да они ни природно, због својих година рођења, не могу да носе тај терет, а и када би могли, сигуран сам да то никакао не би хтели и да би га свом силином одбацили. Управо они могу да чине тај извор националне, интелектуалне и моралне бистрине и свежине, из кога би требало да се убудуће напаја српска национална идеја. Због тога је плодотворан сусрет постојећих политичких странака, као и интелектуалаца националног опредељења са новим нараштајима мислећих људи нужан предуслов и то како за промену садашње власти, тако и за успешну будућност целог српства. У супротном, уколико се таква одговорност не прими и изнесе примерено историјском тренутку, те ако се не пожури са кретањем у такав сусрет, наступа опасност да поменути извор буде неповратно загађен идеолошким и пропагандним отровом. 

Коначно, сматрам да је, након прижељкиване промене власти у Србији, нужан даљи рад и пожртвовано садејство претходно наведених чинилаца на утврђивању и јачању српске националне свести у сврху одбране и остваривања српских националних интереса. Само народ изражене националне свести, чије је политичко и државно руководство увек једнако утемељено у националној идеји и идентитету, у стању је да препозна и определи сопствени национални интерес и у сваком конкретном историјском тренутку изабере предмете и средства подобна за његово остварење спрам околности тог тренутка. Једино такав народ може поново са успехом да ступи на велику сцену и постане субјекат који сам ствара своју историју и има своју историјску мисију, а не објекат чију историју стварају други.