Поводом Закључака Прогласовог Округлог стола - На политичком плану ничег новог

Напомена: Овај текст је написан пре злочиначке употребе звучног оружја против студената и грађана Србије на славном протесту „15. за 15“ у Београду 15. марта о.г. Разуме се, прилог није могао имати никакву текстуалну везу са тим догађајем. Упркос томе, питам се да ли је после злочина који је данашњи режим починио против овог народа вредно и потребно писати о другим темама. Предајући текст јавности у датом тренутку, свестан сам да је у међувремену тема о којој сам писао постала од секундарног значаја и биће све док се починиоци злодела не подвргну заслуженој казни.

Како време протиче постаје све јасније да политичка страна великог народног протеста не хвата корак са његовим историјским значењем и значајем. Проблем је у томе што протест, до размера опште побуне, свој кључни исход мора имати у специфично политичком процесу, који треба да доведе до промене режима и здравог почетка легитимног и легалног поретка. Без иоле упоредног кретања протеста и одговарајућег политичког процеса, историјско догађање којем смо сведоци већ четири месеца, може спонтано и неподношљиво лако да усахне у песку режимске Сахаре.

Без иоле упоредног кретања протеста и одговарајућег политичког процеса, историјско догађање којем смо сведоци већ четири месеца, може спонтано и неподношљиво лако да усахне у песку режимске Сахаре

О поражавајућој недораслости опозиционих странака ситуацији, говорили смо у претходим прилозима. Странке сам прве апострофирао, јер сам уверен да политичко осмишавање друштвених покрета историјски и логички припада странкама. То је општа тенденција модерне политике од краја 19. века, од појаве тзв. масовне демократије у чијем оквиру су морале да настану организације које су у стању да сажму, обједине и усмере велике друштвене интересе. Укратко, стабилан и демократски политички систем незамислив је без солидног страначког система.

Србија није имала среће са стварањем таквог система, јер је током три и по деценије легалног постојања страначког плурализма у политичкој сфери преовлађивао поредак једне хегемоне странке и великог броја мањих странака, било у коалицији са хегемоном било у опозицији. Тај се поредак силом његове унутрашње природе претварао у монополску клијентелистичку владавину са јаким елементима корупције и криминала. Кратко време страначке стабилизације од 2000. до 2008. године, самим тим и опште политичке стабилизације, био је прогутан најпре новом неприродном коалицијом „нових и старих“, да би од 2012. надаље уступио место контрареформацијским снагама из деведесетих година.

Ово кратко подсећање треба да помогне у дијагнози данашње страначке сцене, раздрте између владајуће хегемоне странке са више коалиционих сателита и распршене групе опозиционих странака. Ова друга није успела да се обједини у заједничком наступу против режима чак ни у време када велики друштвени протест добрано уздрмава пирамиду власти озоздо до горе. Као нуспродукт ове ситауције у јавности се ствара антистраначка атмосфера са рефлексом да би у постојећој политичкој пометњи улогу странака могле да замене неке групације и личности са обележјима хонората. Најпознатија међу њима је група (удружење) Проглас.

 Прво што пада у очи, документарни првенац Прогреса појављује се у зенитској фази протеста, што по мени значи касно. У предлозима за решавање већ акутног политичког проблема оперише се серијом општих места, политички вишесмисленим, или недореченим ставовима

Уз сумњу да је таква замена уопште могућа, било је добро сачекати неки конкретан политички акт па потом изводити мишљења и закључке о датој иницијативи. То се најзад догодило после Округлог стола више политичких и јавних делатника чији су Закљуци објављени под окриљем Прогласа.

У том документу, необично кратком и сажетом, излажу се идеје и предлози решавања политичких питања која лебде у простору упоредо са чврсто приземљеним протестима студената, бројних професија и грађана. Ти покрети, међутим, не баве се тим питањима, самим тим их ни не решавају. Прво што пада у очи, документарни првенац Прогреса појављује се у зенитској фази протеста, што по мени значи касно. У предлозима за решавање већ акутног политичког проблема оперише се серијом општих места, политички вишесмисленим, или недореченим ставовима. При том, не заборавимо да је основна тема: како потојећи режим заменити здравим политичким поретком.

Предлози на задату тему у документу су релативно малобројни и садржински крајње штури, као да је реч о почетној и још неизвесној фази друштвених протеста У својој приличној несистематичности, полази се од „парламентарних избора“ и тим поводом у игру се уводи идеја о „влади друштвеног поверења“ (ВДП). Када је већ у првој фази развоја студентских кретања неко, мислим из редова опозиционих странака, изрекао замисао о „привременој влади“, реакције, посебно на режимској страни (политичари, аналитичари и медији) листом су се супротставиле томе, углавном понављајући легалистички став да је реч о „неуставној категорији“. У режиму који одликује перманентно кршење сваке уставности и законитости, а у околностима општег друштвеног протеста, овакво негирање идеје о привременој влади делује као промашена тема. С тим у вези, већи је проблем што опозиција, која је лансирала тај израз, није ништа учинила на његовом политичком дефинисању, а још већи што ту идеју није носила опозиција као видљива политичка целина. Сада имамо и политички супститут идеје о привременој влади у виду „владе друштвеног поверења“.

На питање, да ли је реч о пукој терминолошкој измени или о различитим концептима начина промене режима, тешко је одговорити будући да ни једна страна није јасно формулисала своје становиште. Када је о иницијативи  Прогласа реч, они бар имају непуну шлајфну текста о овој непознаници.

Из онога што надаље читамо, добија се утисак да израз „друштвено поверење“ има сврху да идеја политичке промене треба да избегне класичан политички садржај, тј. да избегне терен реалне политике. Из тог основног разлога, предлози који следе делују прилично волшебно

Осим што звучи хуманистички, није јасно на какво, чије и међу којим субјектима „друштвено поверење“ аутори циљају. За израз „поверење“ појам друштва је исувише апстрактан. Ако је реч о Србији данас, требало је бар поменути ко према коме изражава неповерење,  каквог је оно политичког и моралног садржаја и колико је дубоко укорењено у постојећим носиоцима неповерења. Аутори су избегли да објасне овај несвакидашњи израз за једну изразито политичку акцију, па би боље било да су преузели израз који користе опозициони људи – привремена влада. Тај је свакако јаснији. Из онога што надаље читамо, добија се утисак да израз „друштвено поверење“ има сврху да идеја политичке промене треба да избегне класичан политички садржај, тј. да избегне терен реалне политике. Из тог основног разлога, предлози који следе делују прилично волшебно.

Најпре, реч је о „мешовитој влади, екпертско-политичког карактера“. Она има само два циља: испуњење студентских захтева и обезбеђивање услова за слободне и поштене изборе. На другом месту (проблем систематизације) налазимо став: „влада је састављена од минималног броја министрастава потребних за обављање текућих потреба и остваривање њених основних циљева“. Овде већ имамо посла са владом која обавља шири управљачки посао него што би то била влада са само два циља. Додуше, послови владе деле се на „текуће послове“ и „основне циљеве“. И док се садржај ових других зна, првонаведени послови су анонимни, као тек „текући послови“.

Надаље, ако је речено да ће влада бити састављена од „минималног броја министарстава“ произилази да ће број ресора бити смањен, или пак да ће више ресора бити обједињено у оквиру појединих министарстава. Али, такав (у сваком случају нужан) састав владе био би у директној  супротности са идејом о влади стручњака. Тешко да би неки стручњак пристао да буде министар више обједињених ресора. У том погледу, опет се морамо вратити на претходне одредбе (проблем систематизације) које кажу: 1) да поновимо, реч је о „мешовитој влади експертско-политичког карактера; 2) „На чело ресора треба да буду особе, независно да ли су чланови странака, несумњиве стручности и потвђеног друштвеног углада и ауторитета“. Дакле, рачуна се са владом у којој би деловали и „чланови странака“. Ово практично проширење владе (стручњаци+) можда је последица изнудице начела о „минималном броју министарстава“. У том случају, стручњаци би водили своје (стручне) ресоре, док би преостали, груписани ресори били предати страначким људима, тј. „политичарима“, који се ионако сналазе у свим функцијама, само ако су „политичке“ а не стручне. Не кажем да је ово идеја аутора документа, већ само тврдим да је текст недоречен тамо где би морао бити јасан, и нејасан тамо где би трабало да буде разуман.

Ако се за неку високу државну функцију, макар и на ограничени рок, каже да треба да има личност „несумњиве стручности и потвђеног друштвеног угледа и ауторитета“, онда је реч о лошој мешавини савршеног и произвољног критеријума.

Посебан проблем чини олако убачени став о критеријуму за избор (или неку врсту постављења) чланова владе. Ако се за неку високу државну функцију, макар и на ограничени рок, каже да треба да има личност „несумњиве стручности и потвђеног друштвеног угледа и ауторитета“, онда је реч о лошој мешавини савршеног и произвољног критеријума. Посебно ако се у таквом предлогу избегне питање о конституенсима те владе. Текст је морао да реферише на ово питање, макар се изложио било каквој критици. То би оставило бољи утисак него избегавање овог, колико год осетљивог, питања.

Основни проблем оваквих недоумица налази се у амбицији да се један еминентно политички проблем покушава решити некаквим неполитичким механизмима. Аутори подлежу елитистичком стереотипу да је политика суштински нечист посао, а политичари, тј. страначки људи, личности склони свакојакој манипулацији. А реч је о феномену који је присутан у свим професијама, само у политичкој до те мере видљивом да га је немогуће сакрити. (Чак и у најауторитарнијим режимима, политика је јавна, премда овде квази-јавна, делатност). Према томе, стручњаци су по дефиницији часни људи, па још ако имају вољу да делују за спас државе и народа, онда њихова свесна жртва треба да буде као од Бога примљена. У реалном политичком животу ствари стоје сасвим супротно. У релацији према датом примеру – добро је и пожељно да се стручни људи укључују у политички живот и то на високим државним позицијама. Али, на тој функцији особа је првенствено политичар, макар до максимума користила стручност у својој политичкој делатности. Само, тада је његова стручност у функцији конкретне политике а не, рецимо, научно-истраживачких сврха. Оно што је различито, јесте да у политичкој сфери тај стручњак-политичар носи јавну, политичку, одговорност за свој рад, док је његова професионална одговорност сасвим другог типа.

Другим речима, влада би морала да покрива сваки део извршне државне политике. Имајући то у виду, поставља се питање, на које у тексту нема одговора, да ли је тако замишљена влада („експертско-политичког карактера“) чисто опозициона или ће у њој бити и политичари именовани од стране владајуће странке (СНС)

Ако имамо у виду став из документа о трајању ВДП до девет месеци, јасно је да би та влада у том периоду већи део свог посла морала да посвети готово редовном управљању државом (без давања законских предлога, преговарања и потписивања међународних споразума и сл.), док би се припремама за слободне изборе бавио само њен мањи део. Другим речима, влада би морала да покрива сваки део извршне државне политике. Имајући то у виду, поставља се питање, на које у тексту нема одговора, да ли је тако замишљена влада („експертско-политичког карактера“) чисто опозициона или ће у њој бити и политичари именовани од стране владајуће странке (СНС). Ово питање може бити сувишно будући да се из целине текста може разабрати да ће влада бити чисто опозициона. Али, пасус који говори о „претходном политичком процесу“ на мала врата враћа у игру председника Републике који, по садашњој уставној и законској процедури, предлаже кандидата за председника Владе после консултовања представника изабраних изборних листа. Тако нешто пре би се могло очекивати у случају да ВДП буде мешовита на више инклузиван начин, тј. учешћем људи из владајуће странке. То би више приличило и називу те владе као „владе друштвеног поверења“. Али, то је сасвим друга прича у коју нас је увукла непрецизност и нејасноћа целог документа.

Ако је цео овај посао замишљен као кретање ка условима за другачију политику у односу на садашњу, и ако ће ВДП бити принуђена да управља слично редовним владама, каква ће бити политика те владе према питању Косова и Метохије

У вероватном контексту вишемесечне владе, мора се поставити и једно супстантивно питање. Ако је цео овај посао замишљен као кретање ка условима за другачију политику у односу на садашњу, и ако ће ВДП бити принуђена да управља слично редовним владама, каква ће бити политика те владе према питању Косова и Метохије. Формално гледано, ако ће ВДП манифестовати прелаз ка једној демократској политици, да ли ће она бар започети један другачији циклус косметске политике у односу на Вучићеву политику предаје. Питање постављам имајући у виду чињеницу да у редовима Прогласа седи део његовог састава склон још радикалнијој политици одрицања државе од своје јужне покрајине, што се може и чињенично верификовати. Питање је на месту из простог разлога што је реално очекивати да одмах по успостављању овакве прелазне владе треба очекивати притисак САД и ЕУ за наставак процеса који води право у последњи чин велеиздаје.     

Најзад, недоумицу изазива и став у документу о контроли владе. Као прво, не зна се о којој влади је сада реч, да ли о ВДП или о влади која ће исходити слободним изборима. Али, већу недоумицу чини став о контроли те (свеједно, прве или друге) владе. Поред тзв. унутрашње контроле коју чини парламент, предвиђа се и тзв. спољашна контрола „државних институција“ у виду судске и вансудске контроле. На какву се судску контролу мисли? Постојећи устав садржи само право Уставног суда да контролише уставност и законитост управних аката владе. Али, изгледа да није реч о томе, јер би помињање те врсте контроле било сувишно. Преостаје само претпоставка да је овде реч о склоности аутора глобалистичком тренду судократије, тј. праксе апсолутне независности судске власти од две преостале гране власти и њеног неограниченог мешања у надлежности и послове законодавне и извршне власти.

Колико дуго ће студенти, професије и грађани држати свој частан фронт, не зна се. Нема ни времена ни капацитета да се појаве нови политички чиниоци, спремни да креирају нову националну политику какву захтева данашња пробуђена Србија.

Укратко, можда је овај документ само први драфт развијенијег концепта, али од њега, тј. његових протагониста, не може се очекивати никакав успех у правцу декларисаних циљева. Иако се, попут опозиционих странака, ослања на друштвену моћ студентског и других протеста, учинак Прогласа садржан у прескромном папиру не дотиче потребу политичког одговора на реалне потребе тренутка. Ово удружење покушава да уђе у простор који су му оставиле странке, али нити попуњава тај простор нити ствара други, алтернативни. То је, нажалост, остао празан простор српске политике. Колико дуго ће студенти, професије и грађани држати свој частан фронт, не зна се. Нема ни времена ни капацитета да се појаве нови политички чиниоци, спремни да креирају нову националну политику какву захтева данашња пробуђена Србија. После неуспелог политичког дебија Прогласа, остаје последњи час да опозиционе странке превазиђу себе и да на основу свог организационог потенцијала, обогаћеног младим снагама, коначно стану на праг јединственог историјског тренутка.