Нигде на планети не постоји рудник литијума који је отворен у насељеном и плодном месту. Пројектом Јадар би био уништен велики резервоар питке воде у Србији и угрожено водоснабдевање од Лознице до Београда

"Није могуће спровести експлоатацију литијума у долини Јадра на еколошки прихватљив начин. Ово није борба против Рио Тинта, него је борба против отварања рудника литијума у Јадру, зато што то поднебље не подржава еколошко рударење литијума", навела је научна саветница и експерт за науку о животној средини др Драгана Ђорђевић.

У трећој емисији серијала „Литијум: Стручњаци говоре“ др Ђорђевић је поделила своје стручне ставове о томе зашто је важно спречити отварање рудника у овом подручју, да ли је еколошко рударење уопште могуће, као и који су дугорочни еколошки и друштвени ризици повезани са таквим пројектима.

На самом почетку поставићу Вам пет блиц питања на која ћу Вас замолити да одговорите краћим одговорима у једној до две реченице. Касније ћемо прећи на вашу научну област. Да ли знате да се негде у свету планира експлоатација литијума на плодној земљи?

Не, нигде на планети не постоји рудник литијума који је отворен у насељеном и плодном месту, нити се планира да се такав рудник отвори и уништава здрава и плодна земља.

Да ли је могуће спровести експлоатацију литијума у долини Јадра на еколошки прихватљив начин?

Не, не. И то нема никакве везе са компанијом која би отварала рудник литијума. Значи ово није борба против Рио Тинта, него је борба против отварања рудника литијума у Јадру, зато што то поднебље не подржава еколошко рударење литијума.

Да ли је према Вашем мишљењу рационално и дугорочно одговорно будућим генерацијама оставити кључне ресурсе, попут здраве воде и здраве природе?

Тако је, будућим генерацијама морамо оставити здраву животну средину, онако како смо је ми наследили, а такође морамо оставити и ресурсе, па нека они одлучују шта ће са њима радити.

Да ли сте противник рударења као привредне гране?

Не као привредне гране, рударење је корисно, али оно мора да буде у функцији интереса већинског дела народа Србије, а не у функцији повећања профита неке стране компаније.

А да ли би било која компанија која би рударила у Јадру, могла да гарантује да неће доћи до цурења отровних материја и загађења животу средине?

Не, зато што је поднебље Јадра такво да је пуно водом и подземним водама и надземним водама, а рударење литијума носи велике ризике, јер подразумева и прераду руде литијума, која мора да се ради у Јадру и допремање велике количине хемикалија и то врло агресивних хемикалија, што све заједно носи високе ризике за пре свега становништво које тамо живи, а и шире.

Хвала Вам на овом уводном делу. Ви сте сасвим сигурно једно од најпрепознатљивијих лица у борби против отварања рудника литијума у Јадру. Да ли онда за почетак можете да нам кажете зашто се снажно противите том пројекту?

Србија је земља која последњих година има проблема и са водоснабдевањем и са сушама. Уколико би се овај резервоар воде уништио, а са рударењем би се сигурно уништио, онда Србија у целини остаје без једног великог резервоара питке воде и улази у много веће проблеме него што је сада

Зато што се пројекат планира у једном здравом пределу Србије, пределу које има највеће резерве подземних питких вода у Западној Србији и једно од три велика резервоара воде. Србија је земља која последњих година има проблема и са водоснабдевањем и са сушама. Уколико би се овај резервоар воде уништио, а са рударењем би се сигурно уништио, онда Србија у целини остаје без једног великог резервоара питке воде и улази у много веће проблеме него што је сада.

Према плану, рудник у долини Јадра не би функционисао самостално, уз њега би била изграђена и фабрика за прераду јадарита. Шта то заправо значи и какве опасности носи? Зашто уопште та је та фабрика мора да буде ту изграђена?

Па, то је тачно. Значи, поред ово рудника неопходно је да се изгради једно постројење, хемијско-технолошко постројење за прераду руде, односно концентрата руда јадарита, зато што је јадарит јединствена руда на свету и не постоји развијена технологија, не постоји нигде на свету постројење и технологија где се раздваја литијум од бора из једне руде, и због тога та руда не би могла да се извози, морала би ту да се прерађује. А са друге стране, тај хемијско-технолошки процес је врло компликован, односно то је технологија која је технологија 19. века, значи нема ту ничег иновативног.

Та технологија подразумева лужење са великим количинама концентроване сумпорне киселине, коришћење калцијум карбоната за неутрализацију, коришћење натијум карбоната за издвајање литијум карбоната као крајњег производа, коришћење огромних количина воде које би се вероватно захватале из Дринског алувијона и саме реке Дрине, а то даље повлачи генерисање огромних количина отпадних вода у пределу које је окружено бујичним рекама, што само даље повлачи загађење тих водотокова и угрожавање водоснабдевања великог броја становника на потезу од Лознице до самог Београда.

Шта значи прерада јадарита

Да ли Ви заправо као физико-хемичар, доктор хемијских наука, можете да нам појасните шта конкретно и нешто опширније подразумева прерада јадарита? Шта је то у ствари, да приближимо људима?

Тај материјал кад се изнесе на површину земље прво би се дробио, што би повлачило генерисање велике количине прашине, која би улазила у атмосферу и загађивала ваздух. 

Јадарит је минерал који је диспергован у рудној стени испод земље. Значи, он није чист да би компанија могла да сиђе у подземље и да захвати јадарит. Јадарит је у виду малих зрнаца диспергованих у рудној стени и сав тај материјал мора заједно да се изнесе на површину земље. Тај материјал кад се изнесе на површину земље прво би се дробио, што би повлачило генерисање велике количине прашине, која би улазила у атмосферу и загађивала ваздух. То није обична прашина, није то земљишна прашина са површине која се диже ветром, већ је то прашина рудничка, а рудне стене у себи, поред корисних елемената због који се ваде, садрже и штетне елементе. Поуздано знамо да руда јадарита у себи садржи, поред литијума и бора, садржи арсен, олово, кадмијум, сулфиде, сулфиди би одмах отпаравали, сулфиди су једињења која имају миришу на покварена јаја. И мање више што је тај мирис непријатан, важно је да је сулфид, водоник сулфид, токсичан такође, а у околини рудне зоне живи око 20.000 људи који би били погођени директно пројектом прераде литијума.

Значи, то је почетак проблема који би наставио расејавањем рудничке прашине од дробљења, затим иде млевење, иде транспорт самлевеног материјала, који би се млео до фракције 200 микрометара честица, тај материјал би ишао у реакторе, односно дигесторе, где би се подвргао дигестији концентрованом сумпорном киселином. Концентрована сумпорна киселина дневно би се користила у количине од 1000 и 100 тона, то је количина која би запремала један олимпијски базен сваких неколико дана.

Концентрована сумпорна киселина је врло опасна киселина, она спада у опасне хемикалије и имамо прилике да се уверимо последњих месеци, да врло често на нашим пругама се преврћу товари опасних материја између осталог и цистерне сумпорне киселине и амонијака, што преставља велике ризике пре свега у транспорту, имали смо ситуацију да се недавно преврнула једна цистерна, односно једна композиција сумпорне киселина, онда је дошла дизалица да подигне те цистерне, па се и она преврнула.

Концентрована сумпорна киселина дневно би се користила у количине од 1000 и 100 тона, то је количина која би запремала један олимпијски базен сваких неколико дана.

Значи, ми као држава нисмо спремни за такве подухвате, за тако велике подухвате, зашто кажем велике, јер овај пројекат у Јадру подразумева највеће капацитете производње на свету, јер не ради се само о производњи литијума, већ се ради о производњи и борне киселине, али и натријум сулфата, као нус производа у том процесу, при чему још увек нисмо сазнали шта би компанија радила са натријум сулфатом. Тачно је да се он користи у фабрикама детерџената, да има неку употребну вредност, међутим глобално тржиште је запуњено овом супстанцом, која би онда морала да се одлаже такође негде у близини рудника и постројења за прераду, а натријум сулфат је једињење које је такође растворно, значи са падавинама, у бујичним поплавама којима је сам предео у долини Јадра подложан врло често, долазило би до растварања те супстанце и последично би се повећавао садржај сулфата у водотоцима. Значи, то је оно што су главни ризици у самом пројекту Јадар.

Главни ризици у преради – наука каже да је прерада литијума из пресољених раствора којих има највише у пустињама Јужне Америке, односно на тромеђи Аргентине, Боливије и Чилеа, у пустињи Атакама, 70% глобалних резерви литијума је смештено ту и он се налази у пресољеним растворима, који се лако експлоатишу за површине земље. Значи, извлаче се, одлажу се у базенима, остави се да вода испари под дејством сунчеве светлости, значи не користе се фосилна горива. И након тога, када се осуши тај материјал, из тог материјала се експлоатише литијум.

Иако је та експлоатација далеко једноставнија и далеко мање последице по животну средину носи, јер се ради у пустињама и ту живе неке локалне заједнице, локално становништво се ипак јако буни, зато што остаје без воде, јер се користи велика количина воде за издвајање литијума, за испирање талога, за растварање и тако даље.

Што се тиче експлоатација литијума из рудних стена, експлоатација је још компликованија - огромна је потрошња воде, огромна потрошња хемикалија и огромна потрошња енергије

Што се тиче експлоатација литијума из рудних стена, експлоатација је још компликованија, значи сада захтева раздвајање литијума од рудног материјала, испирање, оно што је наука идентификовала у том процесу код рудних стена, односно код експлоатације литијума из рудних стена је огромна потрошња воде, огромна потрошња хемикалија и огромна потрошња енергије, а у Јадру се планира коришћење гаса за загревање система, што значи потрошња и фосилних горива, а последично ће се емитовати огромна количина угљен-диоксида.

Зар није лицемерно говорити о експлоатацији литијума, да би се смањила емисија угљен-диоксида у атмосферу, а при самој његовој производњи у Јадру би се заправо емитовала. Ми смо урадили неке процене – неких 500.000 тона годишње угљен-диоксида, на основу онога што компанија предвиђа да ради, би се емитовало у атмосферу.

Проблеми са сумпорном киселином

Отвара се сада баш много тема из Вашег излагања, али морам само на тренутак да Вас вратим на ону сумпорну киселину, зато што ми од заговорника пројекта Јадар, заправо, слушамо да би се прерада вршила на 90 степени и да у том случају сумпорне киселине уопште не би било.

Коришћење концентроване сумпорне киселине на 90 степени је такође високоризично

То је једноставно манипулација речима. Сподумен, руда споумена се прерађује на 250 степени и многе руде литијума се прерађују на 250 степени целзијусових. Јадарит би се прерађивао на 90. Али то што ће се прерађивати, што планира компанија да прерађује на 90 степени и покушава да представи да је добро нешто што је јако лоше, а јако је лоше грејати концентровану сумпорну киселину на 90 степени, само зато што је 250 много горе. Коришћење концентроване сумпорне киселине на 90 степени је такође високоризично. Сумпорна киселина на 20 степени је врло опасна, па и на 0 степени целзијусових је врло опасна хемикалија.

Али занимљиво је рецимо да Рио Тинто тврди, да тих неких 320.000 тона сумпорне киселине, колико би они трошили годишње, је заправо мало у односу на наводно 450.000 тона колико се…

Како је то мало? Па како је мало 450.000? То је исти ред величине. Значи свега 130.000 мање него количина која се користи у целој Србији. Толика количина се не производи у целој Србији. Значи Србија нема толику количину киселине. Како компанија планира да допрема ту киселину, да ли планира да гради и фабрику за производњу сумпорне киселине, то још увек не знамо, још увек су многе непознанице у пројекту Јадар, а градња нове фабрике сумпорне киселине далеко више компликује еколошке ситуације од оних које би сам пројекат Јадар донео.

Да би се толика количина сумпорне киселине прерадила, разблажила, кренули смо од података о концентрованој јел, е сад да би се она разблажила, заправо је потребна јако велика количина воде. И шта се онда дешава?

Није само вода која би се генерисала у процесу проблем. Проблем је и то што компанија нема решење за отпадне воде

Није само вода која би се генерисала у процесу проблем. Проблем је и то што компанија нема решење за отпадне воде. Оно што је компанија покушала да изманипулише је да прикаже постројење за пречишћавање улазне воде такозваном двоструком реверзвом осмозом. То је технологија којом би се пречишћавала вода из дринског алувијона, односно дринског порекла, јер њима је потребна изузетно чиста вода за добијање производа литијум карбоната високе чистоће, такозваном “батери-грејд” чистоће. Компанија покушала да ту технологију прикаже као технологију коју ће користити за пречишћавање отпадних вода, што није тачно. Та технологија захтева огромну количину електричне енергије коју би трошила, и та технологија је изузетно скупа.

Значи, она је скупа и за пречишћавање чисте дринске воде до високо чисте воде за технолошки процес, а тек за пречишћавање отпадних вода и то двоструком реверзвом осмозом, то је потпуно нонсенс, а објаснићу зашто и каквог су квалитета те воде. Да је то тако једноставно због чега се не пречисти реверзвом осмозом вода у Зрењанину? Банат нема чисту воду. Зашто се та технологија не употреби да се очисти пијаћа вода за Зрењанин?

Град Зрењанин је у великом проблему, јер су уништене подземне воде екстремном експлоатацијом нафте, нарочито у последњих 10-20 година, коришћењем забрањене технологије, такозваним хидрауличким фрекингом су разбијали нафтоносне стене и последично пореметили квалитет подземних вода. Од тад Банат, односно Зрењанин, нема питке воде. Значи, реверзна осмоза би могла да се употреби у Зрењанину, али то се не ради. Не ради се, јер је технологија изузетно скупа и њене могућности нису тако велике. Она може да пречисти већ неку чисту воду, али да пречисти отпадну воду, то није могуће. Значи, из тог отпада пре свега поре тог система би се врло брзо запушиле, он би се покварио, а друго и да се пречишћава реверзном осмозом око 30% истих вода би остало као отпад. Шта са тим отпадом?

Није само проблем технолошка вода, проблем је и подземна вода. На том подручју постоји три нивоа подземних вода. Први ниво је ниво дринског алувијона и то је високо квалитетна вода, захваљујући тој води, подручје Јадра је плодно и подручје Мачве је плодно, јер дрински алувијон се простире испод Јадра и Мачве и то су плитке подземне воде. Па чак и у периодима када владају велике суше у Србији, као што је била 2022. година, када се практично читава Србија и Војводина сушила, у Јадру је све лепо напредовало, захваљујући доступности биљкама подземне воде.

Значи то је тај први ниво који је издашан, обилна вода тамо. Следећи ниво је остатак миоценог мора, односно панонског мора, и то су пресољене воде. Те воде су раздвојене од горњег нивоа подземних вода непропустним слојем глине. И трећи ниво подземних вода који се налази у зони рудног тела, те воде су токсичне, оне су оптерећене високим садржајем бора, арсена, сурфида и другим штетним супстанцама, али није проблем што оне постоје када су заробљене непропустим слојем глине.

Компанија у својим истражним радњама је бушила до рудног тела, направила је негде преко 500 бушотина и на том свом путу, приликом бушења, дошло је до оштећења непропусних слојева глине и те подземне воде су почеле да се мешају, укључујући трећи слој подземних вода који је под притиском и који је кренуо да се пење уз бушотине навише, мешајући се само са горњим слојевима и излазећи на површину земље, где око испитних бушотина које су цуриле, једноставно нема никаквог приноса од засада, једноставно биљке су закржљале или се уопште нису развиле.

Да ли ми заправо уопште имамо довољну количину воде за разблаживање сумпорне киселине? И да ли све то што сте Ви сада рекли, као друго питање сада постављам, заправо значи да би све воде ту биле загађене?

Апсолутно. Сада смо већ уочили у неким сеоским бунарима повишене вредности. Значи пре две године смо радили нека теренске истраживања, нашли смо у домаћинствима, у бунарима, повишене садржаје литијума, у неким изворима смо нашли повишене садржаје литијума. То је у селу Коренита док мало даље, у Доњим Недељицама, не у горњим где је планирано, него у Доњим Недељицама, у истом дану смо радили анализе бунара где су садржаји литијума и до 50 пута нижи него у селу Коренита, у бунарима домаћинстава. Значи и сада је дошло са тим истражним радњама до поремећаја токова подземних вода, па су те токсичне воде почеле да мигрирају и да улазе у изворе, у бунаре.

Али Рио Сава рецимо, на свом сајту, они тврде да су још 2015. године евидентирани повишени нивои литијума, арсена и бора.

Није чудо, јер Рио Сава ради истражне бушотине од 2004. године. Значи од 2004. до 2015. године компанија је направила око 200, близу 290 бушотина. Значи скоро две трећине бушотина је направљено у том периоду и мислим да је највише управо у 2015. године направљено. Значи тим бушењем и тада је дошло до ослобађања подземних вода које су излазећи навише и тај садржај који излази на површину, са падавинама се раствара и уноси у реке, тако да није за чуђење да је и у 2015. године уочен повишен садржај литијума, арсена и бора у реци Јадар. Низводно.

Ви сте заједно са групом својих колега доказали да је компанија само у истражним радњама заправо и довела до тог загађења река. Многи су тај рад нападали, међутим научни часопис који је то објавио је заправо стао иза Вас. Који су то закључци до којих сте дошли, а које је јавност треба да зна?

Ми смо се у нашем раду фокусирали на штете које су причињене у долини Јадра од истражних бушотина и од разних активности компаније. Циљ рада је био да се процене еколошке штете, екохемијске штете и социолошке штете, односно социолошки утицаји на локалну заједницу. Размотрили смо места где компанија планира да одложи опасан отпад у виду депоније и јаловина. Компаније још увек не зна где ће свој отпад да одложи. Прва варијанта је била да токсични отпад из процесног постројења хемијско-технолошког комплекса одлаже у долини потока Штавице. Онда су одустали од тог решења, па су у пројектној документацији преместили ту депонију близу комплекса. Међутим, близу комплекса су две бујичне реке, река Јадар и река Коренита, које сваке године прелију поље Јадра, а сваких неколико година дигну водени стуб и неколико метара. Чак је једне године и шест метара воденог стуба било изнад поља Јадра.

Тада смо и ми кренули са противљењем том пројекту, па су онда опет схватили да на том месту не могу бити депоније, па су опет вратили у долину Штавице. У долини Штавице су букове шуме, где компанија планира 167 хектара квалитетних здравих букових шума да посече, да направи брану и да у тој долини смести токсични отпад, објашњавајући да ће отпад да се одложи на слоју глине, на непропусној фолији дебљине 2 мм и да ће тако неколико десетина милиона опасног отпада бити безбедно за будућност.

Та одлагалишта опасног отпада од рударства су ризици који се протежу вековима, миленијумима. Ми имамо једно јаловиште код села Бабе у околини Сопота између Бабе и Куберевца које потиче из римског доба. Значи и после две хиљаде година, земља се није опоравила и још увек тамо ништа не расте, зато што је у јаловишту све оно што је непотребно. Руда у себи садржи и корисне и штетне елементе, корисни се извуку, а они штетни заврше на јаловишту и онда се вековима полаку излужују, загађујући површинске воде, подземне воде, околино земљиште и представљају ризик за живот.

Ја ћу само навести један пример Луковске бање, вероватно сте чули. Имала сам прилике да радим квалитет вода, геотермалних вода. То је био неке међународни пројекат, где смо имали задатак да испитамо, то је био мултидисциплинарни, значи да испитамо ресурсе геотермалних вода у неколико земаља Европе и ми као хемичари радили смо хемијске саставе тих вода. Оно што нас је збунило је био изузетно висок садржај арсена у реци Луковске бање, значи то је Луковска река где људи долазе, она је топла геотермална, људи долазе да седе у тој води, не знајући да је преоптерећена арсеном. Нас је збунио тај резултат, па смо понављали да видимо да нисмо неку грешку направили. Међутим заиста арсена има у енормним количинама у тој води и испоставило се да Луковска река протиче у близини старих средњевековних рудника у области Копаоника.

Наши најбољи геолози, геохемичари су недавно објавили један научни рад, где доказују да нас још увек загађују јаловишта средњевековне Србије, а многи рудари и геолози заговарају ново рударству у Србији и нова јаловишта, а нису решена ни она стара.

Поменули сте да је у оквиру тог рада који сте са колегама припремили, постојао и тај један социолошки део. Компанија Рио Тинто, рецимо, тврди да би уз подземни рудник у Јадру све функционисало као и до сада, дакле пољопривреда, саобраћај…

Па видите, рудник надземни или подземни – из њега се нешто вади. Није проблем дубина рудника, проблем је шта се ту ради. Пре свега, да би се руда извукла користили би се експлозиви у подземљу за разбијање тог стенског материјала, а само то разбијање би повукло слегање терена. У првобитним њиховим проценама слегање би било 80 цм, међутим, сада у студијама провејава величина од 20 цм слегања што наводи на размишљање да они некако у тим студијама и у документацији улепшавају, чине да ствар буде оптимистична, чак не престављају ни реалну ситуацију, а ситуација може бити врло песимистична.

Компанија откупљује имања од људи тамо где им треба за отварање рудника, за одлагалишта и за постројења, али то није довољно, јер они људи око тога ће остати да живе у једној врло ризичној средини, значи ту ће кренути загађење, ту ће кренути бука, ако дође до отварања рудника и до прераде, кренуће загађење, кренуће бука, кренуће вибрације. Свакодневно би тешка механизација пролазила, светлосно загађење би било присутно, јер рудник би радио 24 часа дневно. Значи, они људи који живе по ободу били би под великим здравственим ризицима. Компанија, значи откупљује само оно што њој треба, али неће откупити земљу од 20.000 људи.

Остатак људи који би били приморани ту да живе – неки би покушали да продају, али то би ишло јако тешко, нико неће желети да купи имање поред рудника, ја прва не бих купила, тешко ће им бити да продају своје производе, а сада јако лепо живе и од пољопривреде, сточарства, пчеларства. Они који буду могли да продају, то ће бити у бесцење и за те паре ће моћи да купе неке мале станове у градовима, па ће од земљопоседника постати робови, јер ће моћи да раде само неке ниско плаћене послове.

Живот заједнице ће се драматично променити уколико до тога дође. Нисам сигурно да су људи сви тамо свесни тога, неки јесу, неки нису. Компанија има јако добро развијену службу пропаганде, и они јако добро представљају оптимистичким моделима оно што планирају да ураде. Економисти имају свој поглед такође, они су видели да Србија не би имала никакав контролу над тиме, значи Рио Тинто то би био власник свега и све би то се радило за неких бедних пет посто рудне ренте.

А да ли би се у том смислу нешто променило, рецимо, када би држава била власник неких 20%?

Не. Држава је власник дела рудника у Бору, па опет ништа не контролише. Не само да не контролише, него држава не зна колико и шта све компанија Зи Ђин износи из Бора. Знамо колико загађују, колико загађују ваздух, они су удвоипопостручили производњу, отворили су нови рудник, такође подземни, Чукару пеки. Држава Србија не зна квалитет те руде, знамо да је једна од најбогатијих, ако не и најбогатија бакром и златом на свету. Али бакар и злато су праћени и другим екстремно скупим елементима, платинастим елементима, значи има платинијума, има ретке земље, чија цена је вртоглаво висока на тржишту.

Зи Ђин је рекао да ниједна институција у Србији не уме да уради хемијске анализе, укључујући ни Институт у Бору, који читав свој радни век ради анализе управо те руде и зна у детаље анализе сваког лежишта. Ту руду износе преко барске луке директно, односно концентрат те руде извозе у Кину, шта и колико – ми то не знамо, а на берзи купују најлошијег квалитета концентрате које топе у борској топионици, недимензионисаној за те количине, без икаквих система за пречишћавање ваздуха, за пречишћавање руде. Нешто су сада као урадили за уклањање сумпордиоксида, али то није довољно.

У руднику у Бору је велика емисија арсена, кадмијума, никла, олова и многих других опасних супстанци. Људи у Бору дишу коктеле отрова и резултат тога је да је драматично порастао број оболелих од канцера у Бору и драматично је порастао број смртности, али држава о томе не прича и једноставно не може да заустави кинеску компанију да прави штету.

Студија о утицају на животну средину

Вратићемо се само на ову главну тему емисије, на Јадар и Рио Тинто, та компанија је објавила и студију о утицају на животну средину. Јесте ли је читали?

Још само нисам завршила о раду, о нападу на рад. Ми смо објавили тај научни рад, прикупивши све релевантне податке, према научно признатим методологијама смо их обрадили и објавили научни рад у једном реномираном часопису. Међутим, главни научник компаније Рио Тинто и два професора са београдског универзитета су поднели захтев за повлачење то рада са бројним примедбама на рад. Тај захтев је часопису отишао на меморандуму Рио Тинта. Професори београдског Универзитета су били потписници документа са меморандумом Рио Тинта.

Тај документ је 19. августа упућен часопису, а едитор је нама проследио 22. августа. Значи од 19. до 22. – то је три дана. У та три дана сви важни домаћи медији и светски медији су брујали о томе колико је наш рад катастрофалан и како мора да се повуче. Ми нисмо знали о чему се ради. Из медија смо чули да је рад лош, да неко има примедби на рад, а тек 22. нама стиже од едитора. Наравно, нисмо се упуштали у медијску помпу. Ја тих дана нисам могла да живим од позива разних и домаћих и страних медија, али нисам хтела да дајем изјаве. Само сам дала једну или две изјаве, где сам рекла да је легитимно да се критикује научни рад, јер сваки научни рад, сваки уметнички рад је подложан критици и да то није ништа необично, али да је ово што се овако ради, односно што је завредело оволику медијску пажњу, врло необично.

Ја имам преко 100 објављених научних радова, сада скоро већ 110, никада тако нешто нисам доживела. Схватили смо да и за тога стоји нешто сасвим друго. На крају смо схватили да је проблем у томе што компанија може донекле да заједнице у Србији манипулише, да преставља оптимистичким своје намере, али ово је изашло на глобални ниво и овај рад чита глобална интелигенција, коју је мало теже изманипулисати.

Али на крају је, да подвучемо то, научни часопис ипак стао из вашег рада.

Тако је, тако је, ми смо одговорили на сваку примедбу компаније и скуп едитора часописа је размотрио и рад је остао.

Враћам Вас сада на студију о утицају на животну средину Рио Тинта. Јесте ли је читали?

Да се разумемо, то није студија, они још немају студију, они још немају ни идејни пројекат за експлоатацију литијума у Јадру, што су морали већ увелико до сада да имају. Чак ни просторни план посебне намене за пројекат Јадар морао да се ослони на идејни пројекат који немају. Због тога је и 2022. године укинут просторни план, јер је је бесправно донесен. Зашто га је ове године Уставни суд вратио, то је сад питање. Компанија нема идејни пројекат, а студија утицаја на животну средину мора да се ослони на идејни пројекат. Студија утицаја на животну средину мора да прође контролу стручних тимова наших министарства, то се није десило.

У тим документима која је компанија покушала да представи студијом утицаја на животну средину, на почетку сваког документа, они су преставили три документа, пише да се компанија ограђује од свега што пише у тим студијама и да не сноси никакву одговорност. Зашто бих ја онда то разматрала као званичне документе? Не прихватам да су то документи, јер нису.

Кад сте поменули контролу сада, врло важно питање је онда и ко заправо контролише све истражне радње у овом тренутку, а ко би с друге стране контролисао евентуално рудник, уколико би био отворен?

Ми имамо демонтирану државу, наша инспекција практично да не ради, то су људи који су под ударом великог капитала

Па видите, практично да нико не контролише, ми имамо демонтирану државу, наша инспекција практично да не ради, то су људи који су под ударом великог капитала, ако инспектор не жели да буде корумпиран он ризикује своје живот, он ради за малу плату и углавном из тих сектора се људи повлаче.

Врло мало инспектора имамо, инспектори животних средине готово да не излазе на терене. Што се тиче рударских инспектора сада донедавно је било два у читавој земљи, а можда је сада неко примљен, па их има три. То је потпуно недовољно да ти људи контролишу 60 истражних поља за литијум, колико је наша држава дала страним компанијама и укупно преко 200 истражних права за испитивање разних других минерала у Србији, адаптирајући Закон о рударству тако да када компанија нешто нађе, страна компанија, она малтене постаје власник тог минерала.

Има ли ко да контролише?

Значи практично са малим бројем рударских инспектора, са угушеним тим сектором – нема ко то да контролише.

Да ли онда на то што сте сада рекли, заправо може да се на довеже и та једна стрепња и узнемиреност у јавности у којој се чује да би до 2035. године у наши земљи било отворено 40. године.

Па то би било стравично ако би се то десило. Да, према новом просторном плану Републике Србије до 2035. године тако се предвиђа. Преко 500 примедби је стигло на тај документ, на просторни план Републике Србије, и ја сам уложила примедбу на тај документ. Толико је примедби стигло да није могла у једном дану јавна расправа да се одржи, већ је јавна расправа трајала пет дана.

Уколико би дошло до отварања још 40 рудника, Србија не би била више место за живот

Ја мислим да су се и они негде замислили из државе шта раде, јер на овом последњем састанку који је председник организовао са деканима и директорима института, значи са деканима факултета и директорима института, да се направи државни тим који би проучио пројекат Јадар и који би дао коначно мишљење – да ли ту треба да буде рудник или не.

На том састанку је изашла једна информација да су наше геолошке мапе нестале и да су завршиле у рукама страних компанија. И да сада стране компаније непогрешиво знају шта се налази на ком простору у Србији од минерала и без икаквих дозвола, без икаквих обележја, упадају, буше, врше истраживања људима у поседе, на виноградима, у њивама. Тако да је то узнемирило народ и мислим да се народ организује да се у њивама озбиљно успротиви практичној колонизацији земље.

Уколико би дошло до отварања још 40 рудника, значи још 40 Бора и Мајданпека, Србија не би била више место за живот, а да не говорим надаље, јер је дато преко 200 истражна права разним међународним, страним компанијама и то на местима где не би смело да буде рудника, ево нпр. Власина, на Чемернику, Црна трава, ту су најквалитетније воде у Србији последње преостале да тако кажем и ту су најобилније квалитетне воде, дупло више по квадрату површине их је ту него било где у Србији. Ако се ту отвори рудник, тај резервоар воде одлази, а ако се отвори у Јадру одлази резервоар у Западној Србији и ми практично остајемо без пијаће воде.

 Дато преко 200 истражна права разним међународним, страним компанијама и то на местима где не би смело да буде рудника

Колико је заправо рецимо Рио Тинто дао на увид јавности или научној заједници, независним стручњацима сву потребну документацију на основу које би се могло закључити шта и како ради?

Па знате како, ја сам имала прилике да слушам прво представљање пројекта компаније, пре више од четири године, у Лозници. Они су по нашим законима били дужни да представе локалној заједници. И људи неки из локалне заједнице, свеснији, су ме позвали да дођем да то одслушам јер нису стручни, мислим, они су ме пронашли као научника и замолили да дођем. Ја сам се одазвала и отишла. Оно што сам слушала је о отварању рудника, да ће то бити подземни рудник, значи то је сва она прича која се и даље у медијима представља, да је то подземни рудник, да је потпуно безбедан, да ће се користити високо технолошке машине са компјутерским дириговањем, са дириговањем удаљеним и тако даље. Али осим тога ништа више није речено.

Ја сам онда поставила питање, па добро не долазе из Аустралије, пошто је господин био из Аустралије који је представљао пројекат, само да праве ходнике под земљом и да буши ту неку рупу, него нешто ће да ваде, да ми каже шта је то, ког је хемијског састава, да ја могу да проценим да ли је то еколошки добро или није добро. Ја нисам добила одговор. Питала сам шта ће даље са тим радити, онда је рекао да ће се третирати киселинама, испирати водом. Питала сам колико киселине, колико ће воде користити. Још на неколико питања нисам добила одговор, на крају сам добила одговор да је то њихова пословна тајна. Ето, то је таква комуникација са компанијом.

Убрзо сам доживела стравичне нападе, од тога да су стизала циркуларна писма у мој Институт, на факултет, Министарство науке, Универзитет, како сам ја незналица, како не знам шта причам, како треба ми одузети дипломе, треба ми одузети звања, треба да добијем отказ. То је трајало једно годину две, онда лавина безимених ботова, који ме нападају по друштвеним мрежама, по режимским медијима. Посматрајући вокабулар њихов и видевши да сви користе исту реторику, на исте појаве су фокусирани, покушавајући мене да дискредитују као научника и као експерта у тој области, схватила сам да то долази из једног центра обуке. Очигледно је да су ти људи обучени да тако раде и да то раде за новац, ја некако не видим да са таквом компанијом може да постоје било какав дијалог и било какав разговор.

У њиховим различитим документима фигуришу различити подаци за исту категорију и то је један од разлога што су они покушали да прикажу да је наш рад јако лош, јер ми смо у време писања тог рада користили податке из докумената који су нам били на располагању, нису нам сви били на располагању, у тим документима су стајали ти подаци, у неким другим документима су неки други подаци, али ми нисмо имали увида у те остале. У међувремену, они мењају податке и онда су часопису послали да ми лажно приказујемо. Наравно, ми смо све документовали, доказали часопису и рад није повучен.

Министарство рударства и енергетике Републике Србије и компанија Рио Тинто тврде да би рудник у Јадру заузимао површину од, како кажу, само 200 хектара и упоређују то са коповима Колубаре који су значајно већи. Даље је то уопште упоредиво?

То није упоредиво из више разлога. Први разлог је да су копови Колубаре отворени да би се производила струја за Србију. 70% електричне енергије долази из копова Колубаре и Костолца, значи од угља. А што се тиче рудника у Јадру, комплетну добит за 5% рудне ренте приносила би компанија, страна компанија која би дошла да ту рудари.

То што компанија наводи 200 хектара односи се на рудник, постројење, али ми још увек не знамо колико њима треба за депоније, само у Штавицама је 167 хектара, као што се сам на почетку напоменула, а нема просторном плану посебне намене за пројекат Јадар, који је сада важећи, 2031 хектар је намењен за рудник, односно за пројекат Јадар, а архитекте који су радили на том просторном плану су објавили научни рад прошле године, где наводе преко 2400 хектара. Значи није двеста хектара како компанија тврди.

Можете ли да нам појасните и ово, и то стално изазива забуну у јавности, и у Европској унији се отварају рудници и зашто онда тамо могу да да се отворе и код нас?

Е видите, у Европској унији се не граде рудници. Имате пример Финске, где се планира експлоатација литијума у већ постојећим, старим каменоломима. Тај материјал би се возио 70 км далеко, у Коколи, где би се прерађивао. Капацитет те производње је далеко мањи од капацитета који се планира у Јадру, мислим да је неких 20.000 тона годишње само литијума, а у Јадру се планира 58.000 тона литијум карбоната, преко 260.000 тона борне киселине, слично толико натријум-сулфата као Глауберове соли. Значи, ти капацитети далеко надмашују оне што се у Европи планира. У Немачкој у руднику Зинвалт, то је рудник из времена другог светског рата, где се експлоатисао калај, па ће се сада експлоатисати литијум, значи то је већ девастирана зона. У Циновецу у Чешкој је рудник из 13. века, где се стално нешто рударило, па ће сада ту да се настави са рударењем литијума. У Корнволу у Енглеској је већ пет каменолома постојећих, па ће сада ту да се ради литијум. У Француској, рецимо, у области Алије, се планира вађење руде литијума, али се прерада планира планира у Бовоару, 700 километара удаљено одатле. У Аустрији се једино планира отварање рудника за неких десет хиљада тона годишње капацитета литијума, али та руда би се возила у Саудијску Арабију и тамо би се вршила прерада.

Нигде у Европи се не планира отварање новог рудника и прерада на истом месту, а најмање да се уништава један здрав предео, насељен и богат водом и пољопривредом

Значи нигде у Европи се не планира отварање новог рудника и прерада на истом месту, а најмање да се уништава један здрав предео, насељен и богат водом и пољопривредом. Исто тако у Аустралији Гримбушис рудици су стари, они су из XVIII века, Ту се вади руда литијума, а прерада се планира у индустријској зони јужно од Перта, 500 или 200 км далеко од рудника. Значи нигде на једном месту не постоји рудник и прерада.

У Аустралији Рио Тинто би први пут радио прераду руда литијума. Они до сада нису имали никаквог искуства са рудама литијума, ту би је прерађивали уз ограничења да јаловину, која није токсичног карактера, за разлику од ове у Јадру, врате у рудник. Значи, из рудника да однесу у индустријску зону, а после прераде да врате јаловину у рудник и да не смеју да емитују угљен-диоксид више од 100.000 тона годишње, а у Јадру би та емисија ишла и преко 500.000.

А да ли и у једном од тих постојећих или планираних рудника, како год, постоји руда литијума и бора у једној руди?

Не, не. Ни у једној руди не постоје литијум и бор заједно. У свим тим рудама које сам навела је искључиво само литијум и зато је та производња и далеко мања, и капацитети су иначе далеко мањи само за литијум, а нема прераде бора, и остаци углавном нису опасног карактера, али компанијама је наложено да и такве остатке морају да враћају у рудник.

Председник Србије Александар Вучић изјавио је да нигде у Србији више не постоје налазишта литијума, осим у Јадру. Да ли се слажете?

Шездесет истражних права је дато и литијум се истражује на 60 локација у Србији, укључујући исток Србије – Бор, Зајечар, почев од западе Србије, преко централне Србије, скроз до Врања. Истраживања се још увек раде, ја не знам како он зна да нема нигде више литијума кад истраживања нису завршена.

Замолићу Вас само за крај да нам кажете шта бисте, рецимо, у вези са свом овом причом поручили својим колегама?

Па својим колегама бих поручила да се држе пре свега етичког кодекса и моралних норми, да сагледавају проблеме у којима се наша земља нашла према својој савести, а не према томе колико их компанија плаћа.

(Н1)