Зашто демонизују Путина?

Зашто је то тако? Политички кругови у Москви и московски медији то добро знају и не баве се тим питањем. Одговор је стигао из самих америчких извора, а дао га је водећи амерички експерет за Русију Стивен Коен који каже да је демонизација Путина у америчким средствима информисања освета за неуспешан пројекат Вашингтона да уништи Руску Федерацију. Путин је, дакле, био и остао основна препрека остварењу таквих америчких планова. Зато је за многе америчке новинаре и медије он лош момак. Да је то дозволио, био би добар момак, радо прихваћен и хваљен с оне стране океана.

Стивен Коен, који важи за једног од највећих америчких и светских експерата за Русију, говорио је ових дана о демонизацији Путина у америчким средствима информисања на једном скупу на Колумбијском универзитету у Њујорку. Према његовим оценама, које су пренели неки московски медији, водећи амерички листови пишу данас о Русији чак мање објективно него у годинама хладног рата а са више идеолошких примеса и зависности од званичних ставова Вашингтона. Коен каже да се ,,гласине, ничим поткрепљени ставови и сумњива уопштавања о историји и политици Русије, износе као неприкосновена истина’’.

Од почетка деведесетих година прошлог века америчка штампа одражавала је генералну линију Клинтонове администрације, представљајући Бориса Јељцина као лидера који је персонификовао покрет за стварање државе како смо је ми хтели видети, каже Коен. Слично као спортски навијачи, уз гласне аплаузе, амерички новинари су усхићено поздрављали све што је радио Кремљ. На пример, Јељцин је 1993. уз примену силе растерао законски изабрани парламент, подвео под интересе олигарха руска национална средства информисања, године 1996. фалсификовао резултате председничких избора, почео војна дејства у Чеченији. И све то, у америчким медијима се тумачило као ,,израз руских демократских дејстава’’. При томе, амерички новинари и медији затварали су очи пред дивљачким грабежом државне и друштвене имовине под видом приватизације. Затваране су такође очи пред појавом елитне групе олигарха, вишемесечним неисплаћеним зарадама и пензијама, крахом државног система социјалне заштите што је проузроковало осиромашење десетине милиона људи, пред огромном корупцијом. Све је то сматрано нормалним и карактеристичним за прелазак ка тржишној привреди. Јељцин је био проглашен за јединственог и незамењивог демократу - реформатора, иако је био окружен, говорећи садашњим језиком, лупежима и лоповима. Средином деведесетих година амерички медији окренули су леђа и дотадашњем љубимцу Григорију Јавлинском зато што се дистанцирао од Јељцина; одрекли су се чак и водећих совјетских дисидената Солжењицина и Сињавског зато што су оштро критиковали начин на који Јељцин управља државом.

И када је најтежи период за руске грађане прошао, они Американци који су на неки начин били саучесници руске голготе, постарали су се да сакрију срамне странице из својих биографија. Коен међу те људе убраја готово све чиновнике Клинтонове администрације укључујући и самог председника САД и потпредседника, затим Џорџа Сороша, Џефрија Сакса и Лоренса Самерса, који данас руководи Националним саветом за привреду председника Барака Обаме. Данас се они старају да се заборави да су укаљали руке у пословима који су довели грађане Русије до сиромаштва. А када им се то спомене, они изјављују да то није била њихова грешка. А чија је онда била, поставља питање Коен. ,,Ни једне једине речи жаљења’’, каже овај амерички експерт.

Московска штампа преноси оцену Коена да се професионализам водећих америчких листова није поправио. Сви ,,плусеви’’ који су приписивану Јељцину, сада се претварају у ,,минусе’’ који се калеме Путину. Уобичајено је да се констатује као се Путин удаљио од демократије. А како се може назвати ,,демократијом’’ напад тенковима на парламент (за време Јељцина) – пита Коен? Није тачно да су убиства новинара у Русији специјалност Путиновог управљања. Према подацима Комитета за заштиту новинара, за време Јељцина у Русији је убијено више новинара него за време Путина. А што се тиче корупције, коју западна средства информисања назначују као ,,неодвојиви део политике Путина’’ треба подсетити на чињеницу да је корупција добила невиђени замах почетком деведесетих година, дакле пре Путина. Коен каже да ,,таква историјска амнезија америчких средстава информисања чини немогућом дубоку анализу процеса који се дешавају у Русији’’. Путин је покренуо иницијативу да садашњи власници приватизованих предузећа уплате солидан износ у посебне фондове као неку врсту компензације. Сада се траже механизми за реализацију тог предлога, али америчка штампа о томе ћути. Зашто? Па зато што је то иницијатива Путина и зато не заслужује пажњу.

Недавно је Вашингтон пост назвао руководство Путина ,,корумпираним и злобним’’. Уопште се на помињу позитивни резултати у политичком, економском и културном развоју Русије. А управо за време Путина у Русији су значајно порасле плате, пенезије, разни новчани додаци а порасли су и штедни улози. И без обзира на то колико се Западу то не свидело, за њега је гласало преко 60 одсто бирача.

Путина називају аутократом, каже Коен, а при томе заборављају да та реч означава самодржца, особу са неограниченом власти. Очигледно, тај се назив не може прилепити Путину. Да, разуме се, он је снажан лидер, али не располаже апсолутном влашћу.

Коен закључује да злоупотреба новинара поверењем читалаца веома штети националној безбедности САД и утиче на кратковиде спољнополитичке кораке Вашингтона у односима са Русијом. У сваком случају, почев од 1992. године, у Русији се објективније информише о САД него обратно.

И тако, америчким средствима информисања (и да ли само њима?) лекцију је одржао нико други него амерички експерт. То је вероватно боље и ефикасније него да је то учинио неки руски експерт. Овако, амерички новинари и други посленици седме силе не могу да се правдају руском пропагандом како то чине готово читав век.

Долазећи у контакт са појединим америчким и другим западним новинарима у Москви, имао сам прилике и лично да се уверим у предрасуде и стереотипе о Русији који су присутни у њиховом извештавању. У овом прилогу о томе нећу писати, али бих навео мишљење једног од највећих светских специјалиста за питање етике у медијима Клода Жана Бертрана, почасног професора француског Института штампе при универзитету у Паризу. Он се пре неколико година осврнуо на америчку штампу рекавши да ,,америчка средства јавног информисања захтевају лечење… А ако средства информисања у демократској земљи захтевају лечење, онда се и сама земља не може сматрати здравом’’.