Revolucija nije završena

Dolazak nove rukovodeće garniture u Ukrajini još ni izdaleka ne znači kraj ,,demokratske, proevropske revolucije" u toj zemlji. Ne samo zbog nedemokratskog načina na koji je prevrat izvršen nego i zbog činjenice da još ništa nije do kraja rešeno. O tome svedoče događaji na Krimu i nizu drugih gradova i oblasti koje se nalaze u previranju. A reagovanja, pa i postupci nekih od glavnih igrača na svetskoj političkoj sceni, to samo potvrđuju.

Pojedini političari, analitičari i komentatori smatraju da su događaji na Majdanu u Kijevu u stvari samo početak nečega što se ne može definisati i čiji se kraj ne može nazreti. Postoje strahovanja da Ukrajini predstoje crni dani. Ne samo zbog pretnji defoltom, ekonomskim i finansijskim krahom, već i zbog realne opasnosti da događaji mogu izmaći kontroli i da Majdan u Kijevu sa više desetina žrtava može izgledati kao dečja igra u poređenju sa scenarijem koji predviđaju pojedini analitičari.

Tako, na primer, moj ruski kolega po profesiji Vladimir Vorsobin, kome se ne može osporiti iskustvo, znanje i obaveštenost, kaže da ukrajinska revolucija još nije dostigla vrhunac. A kada ga dostigne, ,,njeni prijatelji će se užasnuti, a neprijatelji prebledeti". On strahuje da može da dođe strašno vreme trijumfa ,,grube sile i gvozdene volje’’ kada bi se neutralnost i uravnoteženost smatrali izdajom, a rat običnom, svakodnevnom pojavom’’.

Postoje i druge, doduše manje opasnosti. Analitičari u Moskvi koji pažljivo prate događaje u Ukrajini ocenjuju da su među liderima opozicije već počela uzajamna podmetanja. Kao rezultat svega, može se desiti da najviše državne rukovodioce postavljaju ne parlament, pa čak ni ambasador SAD (iako je vršilac dužnosti predsednika Turčinov bio kod američkog ambasadora i konsultovao se o sastavu vlade), već direktno kijevski Majdan. Drugim rečima – ulica. A kada ulica postavlja rukovodioce države, njena sudbina je zapečaćena.

Događaji u Ukrajini odvijaju se munjevitom brzinom i njihovo opisivanje zastareva iz časa u čas. Zato bih se u ovom tekstu ograničio na nešto što, čini mi se, bar do sada nije izazvalo veću pažnju u međunarodnoj javnosti. Pa čak ni u ukrajinskoj ili ruskoj.

Na te činjenice podseća takođe moj ruski kolega po profesiji Aleksej Pankin. On kaže da bi u svakom gradu u Ukrajini trebalo da postoje spomenici Lenjinu, Staljinu i Hruščovu.

A evo zašto. Upravo navedene ličnosti ,,stvorile’’ su Ukrajinu koja kao država postoji od dvadesetih godina prošlog veka. Decembra 1922, naime, potpisan je sporazum o ulasku Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike u Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika. Prvi put u istoriji pojavila se državna tvorevina sa nazivom Ukrajina u priznatim granicama.

Drugi značajan datum za ovu zemlju je završetak Drugog svetskog rata. Kao rezultat tog rata, Ukrajini su pripojene pojedine oblasti koje su kroz istoriju prelazile iz ruke u ruku: Ljvovska, Ternopoljska i Ivano-Frankovska oblast (Istočna Galicija), Luck i Rovno koji su pripadali Poljskoj, Zakarpatska oblast (Užgorod) koja je pripadala Čehoslovačkoj i Černovička oblast (Severna Bukovina) koja se nalazila u sastavu Rumunije. I, na kraju, godine 1954, Hruščov je izdvojio Krim od Rusije i pripojio ga Ukrajini, a Ukrajini je pripalo i ušće Dunava u Crno more. To područje je ranije bilo u sastavu Moldavije. Sve ove činjenice upućuju na zaključak o etničkoj, istorijskoj, religioznoj i drugoj složenosti ukrajinske države i društva.

I tako, ako bismo se držali pravednosti, kaže moj kolega, u svakom naseljenom mestu u Ukrajini trebalo bi da se nalaze spomenici Lenjinu, Staljinu i Hruščovu jer su oni utemeljivači današnje države Ukrajine. Spomenik bi možda mogao da izgleda kao kompozicija: Lenjin sa njegovim čuvenim kačketom, Staljin u šinjelu i Hruščov u narodnoj nošnji i sa makazama kako prekrajaju kartu centralne i jugoistočne Evrope.

U celu priču, kaže moj ruski kolega, mogle bi se ukomponovati scene sa mračnom figurom ,,brkatog Gruzina" sa večitom lulom u zubima, zatim životno radosnog Hruščova kako sa hlebom i solju prinosi na tacni Krim Ukrajini. Kao jarko sunce pojavljuje se i figura Leonida Iljiča Brežnjeva, velikog ukrajinskog Dnjepropetrovskog vođe, koji je osamnaest godina upravljao moćnom sovjetskom državom. Pri njemu, ona je dostigla do sada nezabeležen prosperitet u zajedničkoj sovjetskoj istoriji. Njegovo vreme nazivaju periodom zastoja, a danas se tog vremena sa nostalgijom prisećaju ljudi koji sada žive u vreme burnih demokratskih preobražaja.

Ukrajinci su, međutim, još ranije razrušili spomenike Lenjinu i Staljinu. I ne samo njima, već svim ličnostima koje asociraju na Sovjetski Savez ili Rusiju. Nedavno, u gradu Brodi, u Ljvovskoj oblasti, demontiran je spomenik slavnom ruskom vojskovođi Mihailu Kutuzovu. Spomenik su odneli u jedno dvorište gradskog kumunalnog preduzeća. Drugim rečima, na đubrište.

U gradu Stri, takođe u ljvovskoj oblasti, uklonjen je spomenik sovjetskom borcu sa detetom u naručju. Novine pišu da se pojavljuju konkursi o najatraktivnijem načinu uklanjanja spomenika ,,ruskim i sovjetskim okupatorima". U jednom moskovskom listu pročitao sam tekst da će se pre ili posle, u Kijevu pojaviti muzej o ,,sovjetskoj okupaciji’’ u kome će se ravnopravno naći srp i čekić i nacistička ,,svastika" (kukasti krst). Šta se drugo može očekivati od ljudi koji ovih dana prizivaju poznatog čečenskog teroristu Doku Umarova da se uključi u borbu protiv ,,ruskih okupatora", kažu komentatori u Moskvi.

Popularni ruski publicista Sergej Lukjanjenko jedan je od retkih predstavnika intelektualne elite koji je hrabro i otvoreno izneo svoju poziciju. On kaže da je Ukrajina postala ,,prokleta zemlja u kojoj će naredna tri pokolenja ispaštati zbog podlosti i kukavičluka". Lukjanjenko je u svom blogu pozvao ,,normalne Ukrajince’’ da napuste svoju zemlju. ,,Ako ne možete, ne želite, ili se bojite da se suprotstavite fašističkom šljamu, odlazite. U Rusiju, Belorusiju. Mi vam nismo tuđini nego rod rođeni", kaže Lukjanjenko i zaključuje: Od danas, ja u Ukrajinu neću da idem, u njihovim organizacijama ne učestvujem, a prevode svojih knjiga na ukrajinski jezik zabranjujem.

Ovakve i slične izjave i postupci se, naravno, ne mogu generalisati. To su strogo lična, moglo bi se reći, ekstremna mišljenja i ima ih na obema stranama. Takve izjave i postupci, međutim, svedoče o uzavrelim strastima. Uzavrelim do te mere da se mogu tumačiti kao poziv na neracionalne postupke koji mogu izmaći kontroli.

Čini mi se logičnim da u kontekstu svega gore rečenog podsetim na sasvim nedavnu izjavu bivšeg pomoćnika ministra finansija SAD, čuvenog ekonomiste i publiciste Pola Krejga Robertsa. On smatra da je u žiži svega što se danas dešava u Ukrajini u stvari – Rusija. Roberts tvrdi da Vašington koristi medije kako bi pripremio američki narod za sukob sa Rusijom i kako bi usmerio Ruse i druge narode protiv Putina.

Neki građani Rusije opraštaju Vašingtonu njegovu antirusku retoriku tumačeći je kao posledicu starih stereotipa iz vremena hladnog rata, kaže Roberts. On ističe da je Vašington usmeren ka Rusiji, da je Rusija na udaru i ukoliko građani Rusije to ne shvate, otići će u istoriju. Rusija će kao prepreka svetskoj hegemoniji SAD nestati ukoliko Vašington uspe da izvede prevrat u Ukrajini. Tada da će ostati samo Kina. Doduše, američki publicista konstatuje i činjenicu da vojna tehnologija i nuklearne rakete čine Rusiju jakom vojnom preprekom hegemoniji SAD.

Iz Ukrajine, a i mnogih svetskih centara, iz časa u čas stižu krajnje zbrinjavajuće vesti o događajima u toj zemlji i u vezi sa njom. Bilo bi tragično za Ukrajinu, ali i za međunarodnu zajednicu u celini ako bi se ostvarile zlokobne slutnje mog kolege Vorsobina da ,,ukrajinska revolucija" nije dostigla vrhunac i da bi, ako događaji izmaknu kontroli, dešavanja na Majdanu od pre nekoliko dana mogla da izgledaju kao dečja igra.