Početak kraja Sovjetskog Saveza

Ovih dana (19–22. avgust) navršava se dvadeset godina od momenta kada je nekoliko vojnih i političkih ličnosti iz najvišeg rukovodstva SSSR-a formiralo Državni komitet za vanredne situacije (ruska skraćenica GKČP). Bili su to civilni i vojni rukovodioci koji se nisu slagali sa politikom tadašnjeg lidera Mihaila Gorbačova i koji su pokušali da preuzmu vlast. Za tih nekoliko dana, ređali su se događaji koji su potresali Sovjetski Savez i izazvali ogromno interesovanje u svetu. Po mnogim ocenama, bila je to uvertira raspada Sovjetskog Saveza. Avgustovski puč, konstatuju analitičari u Moskvi, učinio je neizbežnim raspad Sovjetskog Saveza čiji su okviri počeli da pucaju po svim šavovima.

Još 17. avgusta, budući članovi GKČP na jednom zatvorenom sastanku u gostinskoj prostoriji KGB dogovorili su se da se 19. avgusta formira Državni komitet za vanredne situacije, zavede vanredno stanje i zatraži od Gorbačova ili da potpiše odgovarajući ukaz ili da podnese ostavku i preda punomoćja potpredsedniku Genadiju Janajevu. Jeljcina je trebalo zadržati na aerodromu Čkalovski nadomak Moskve po njegovom povratku iz Kazahstana i prinuditi ga da razgovara sa ministrom odbrane Dmitrijem Jazovim. O daljim dejstvima odlučilo bi se u skladu sa rezultatima ovog razgovora.

Dan kasnije, na Krim su odleteli predstavnici komiteta da bi razgovarali sa Gorbačovim koji se odmarao u Farosu. Od njega je zahtevano da se saglasi sa zavođenjem vanredne situacije, ali se on nije saglasio. Istoga dana, u predsedničkoj dači u Farosu bile su prekinute sve veze sa spoljnim svetom, uključujući i kanal koji je obezbeđivao upravljanje strateškim nuklearnim snagama zemlje.

Devetnaestog avgusta Sevastopoljski puk Komiteta državne bezbednosti (KGB) blokirao je predsedničku daču u Farosu. U ranim jutarnjim satima svesavezni radio počeo je da emituje saopštenja o zavođenju vanrednog stanja u nekim rejonima zemlje, zatim ukaz potpredsednika SSSR Janajeva o njegovom stupanju na položaj vršioca dužnosti predsednika države ,,zbog lošeg zdravlja Gorbačova’’.

Da podsetim: u GKČP ušli su potpredsednik SSSR-a Genadij Janajev, ministar unutrašnjih poslova ŠSR Boris Pugo, ministar odbrane Dmitrij Jazov, predsednik KGB Vladimir Krjučkov, prvi zamenik rukovodioca Saveta odbrane Oleg Beklanov, predsednik Seljačkog saveza Vasilij Starodubcev, predsednik asocijacije državnih preduzeća i industrijskih objekata, građevinarstva i veza Aleksandar Tizjakov.

Devetnaestog avgusta Sevastopoljski puk Komiteta državne bezbednosti (KGB) blokirao je predsedničku daču u Farosu. U ranim jutarnjim satima svesavezni radio počeo je da emituje saopštenja o zavođenju vanrednog stanja u nekim reonima zemlje, zatim ukaz potpredsednika SSSR Janajeva o njegovom stupanju na položaj vršioca dužnosti predsednika države ,,zbog lošeg zdravlja Gorbačova’’. Emitovano je takođe saopštenje o formiranju Državnog komiteta za vanredne situacije i njegovo obraćanje sovjetskom narodu.

Oko 7 časova pre podne, po naređenju ministra odbrane Jazova, motostreljačka divizija i četvrta tenkovska Kantemirovska divizija (to su najelitnije jedinice kojima Sovjetski Savez u tom trenutnu raspolažae) počinju pokret ka Moskvi. Ka prestonici kreće još nekoliko tenkovskih, padobranskih i drugih jedinica sovjetske armije. Sat–dva kasnije, kod spomenika Jurija Dolgorukova, u najužem centru Moskve, počeo je miting u podršku Borisu Jeljcinu.

Nešto pre 10 časova Jeljcin sa najbližim saradnicima dolazi u Beli dom (Dom Sovjeta ŠSR-a) i u telefonskom razgovoru sa predsednikom KGB-a Vladimirom Krjučkovim odbija da prizna KGČP.

Dalje slede krajnje dramatični događaji: Boris Jeljcin, stojeći na tenku kod Belog doma, obraća se masi od nekoliko hiljada građana koji ga podržavaju. On je nazvao dejstva GKČP reakcionarnim i antiustavnim. Saopštenje sa takvim sadržajem potpisali su osim Jeljcina predsednik vlade Ivan Silajev i vršilac dužnosti predsednika Vrhovnog sovjeta Ruske Federacije Ruslan Hazbulatov. Sa ovim poslednjim, Jeljcin će doći samo godinu–dve kasnije u najoštriji sukob. Fotografije Jeljcinovog obraćanja sa tenka građanima obišle su ceo svet.

Naredni sati i dani donose nove, takođe dramatične događaje. Uporedo sa uličnim manifestacijama u podršku Jeljcinu, u kojima učestvuje desetine, pa i stotine hiljada ljudi, obavljaju se pokreti trupa, a u političkom i vojnom vrhu dolazi do velikog komešanja. U redakcijama listova, radio i TV stanica vlada pravi haos. Ne zna se ko kome daje podršku, ko je na čijoj strani.

Zabeležene su i prve žrtve. U noći između 20. i 21. avgusta, u jednom podzemnom transportnom tunelu, u centru Moskve, za vreme manevrisanja teške vojne tehnike, poginula su tri lica.

Dvadeset prvog avgusta situacija počinje da se smiruje, ali je i dalje veoma rovita. Ministar odbrane Jazov, na predlog komandanta vazduhoplovstva Jevgenija Šapošnjikova, izvodi vojsku iz Moskve. Istog dana održava se sednica Vrhovnog sovjeta koji razmatra situaciju stvorenu ,,pokušajem državnog udara’’. Posle podne, ,,Il-62’’ sa članovima GKČP poleće iz Moskve za Krim da bi se susreli sa Gorbačovim. Poleteo je samo petnaestak minuta pre nego što je na aerodrom stigla grupa od 50 saradnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su imali zadatak da uhapse pučiste. Gorbačov je odbio da ih primi. Nekoliko sati kasnije, iz Moskve je za Krim poleteo drugi avion sa potpredsednikom Ruske Federacije Aleksandrom Ruckojem i premijerom Ivanom Silajevim. Nešto posle ponoći, 22. avgusta, Gorbačom se sa njima vratio u Moskvu.

 

dvadeset godina potresali Sovjetski Savez? Daleko od toga. Oni su predstavljali uvod, iako možda ne direktan, u događaje koji će uslediti, u dramatične obrte, u silne političke i ekonomske potrese i, konačno, u raspad najveće zemlje sveta.

 

Dvadeset drugog avgusta, tačno u podne, počeo je miting kod Belog doma na kome su govorili Jeljcin, Silajev i Hazbulatov. Tokom mitinga, učesnici su razvili ogromno platno sa bojama ruskog trikolora. Jeljcin, kao predsednik Ruske Federacije, izjavio je da je doneta odluka da belo-plavo-crvena zastava postane ruska državna zastava. Nova zastava prvi put je istaknuta na zdanju Vrhovnog sovjeta.

U noći, 23. avgusta, po odluci moskovskih vlasti, demontiran je spomenik Feliksu Deržinskom na istoimenom trgu koji je preimenovan u Lubjanski trg.

Da li su time okončani dramatični događaji koji su avgustovskih dana pre dvadeset godina potresali Sovjetski Savez? Daleko od toga. Oni su predstavljali uvod, iako možda ne direktan, u događaje koji će uslediti, u dramatične obrte, u silne političke i ekonomske potrese i, konačno, u raspad najveće zemlje sveta.

Događaj je, ipak, izuzetno značajan i naveo je mnoge analitičare, komentatore, pa i same aktere da daju ocenu svega što se tih dana zbivalo.

Te ocene nisu identične. Neke se čak dijametralno razlikuju, pa su pojedine činjenice još obavijene velom tajni.

Predsednik Donjeg doma ruskog parlamenta Boris Grizlov, istovremeno visoki funkcioner ,,Jedinstvene Rusije’’, smatra da je avgustovski puč bio osuđen na neuspeh pošto nije bio sposoban da reši probleme velike zemlje koji su se gomilali decenijama. Takvi problemi ne mogu da se reše preko noći, kaže Grizlov. On je mišljenja da se taj događaj veoma negativno odrazio na milione ljudi i da se posledice osećaju do dana današnjeg. Grizlov smatra da su događaji avgusta 1991. postali jedan od ključnih činilaca drame koja je dovela do raspada Sovjetskog Saveza.

Lider ,,Pravedne Rusije’’ Sergej Mironov je uveren da GKČP nije mogao da izvrši prevrat ,,jer je građanima bila potrebda sloboda’’. Pojedini analitičari delimično se slažu sa ovom ocenom, ali kažu da su građani Rusije 1991. godine ,,dobili glad u zamenu za slobodu’’.

Predsednik Komunističke partije Tadžikistana Šodi Šabdolov kaže da je GKČP ,,bio pokušaj da se spasi SSSR’’. On je mišljenja (a nije jedini) da je puč izveden uz znanje i saglasnost Gorbačova. ,,Niko tada nije želeo krvoproliće, hteli su samo da sačuvaju sovjetsku vlast, jer se za očuvanje SSSR-a na referendumu izjasnilo čak 76 odsto građana, a u Tadžikistanu čak 96 odsto građana.

Prvi predsednik nezavisne Ukrajine, potpisnik Beloveškog dogovora Leonid Kravčuk kratko kaže da ,,ne može niti hoće da žali o prošlosti’’.

Pojedini ljudi, bliski članovima puča, konstatuju: bilo je pitanje – ili mi njih ili oni nas. Ovo drugo je odnelo prevagu.

Interesantno mišljenje izneo je bivši ministar inostranih poslova SSSR Aleksandar Besmertnih. On kaže da je o mogućnosti puča saznao dva meseca do događaja i da je na molbu njegovog američkog kolege DŽejmsa Bejkera tu informaciju, dobijenu od američke obaveštajne službe, preneo Gorbačovu. To, međutim, nije izmenilo tok događaja. Amerikanci su tako nešto i očekivali, kaže Besmertnih. Puč je postao crta posle koje nije bilo povratka – zaključuje Besmertnih.

Krajnje interesantno mišljenje izneo je direktan, možda i najvažniji učesnik događaja i član GKČP bivši ministar odbrane maršal Dmitrij Jazov po čijoj je naredbi uvedena armija u Moskvu.

U jednom intervju ovih dana, on uglavnom govori o tome kako su ga uhapsili.

Još na moskovskom aerodromu, po sletanju sa Krima odakle je trebalo da dovede Gorbačova, video je da ,,nešto nije u redu’’. ,,Kažem mom ađutantu, pukovniku Akimovu: ,,Evo, sada će me uhapsiti’’.

Kako uhapsiti, veli Akimov, kada su njemu – Akimovu – rekli da će sutra u 10 časova Jazova primiti Gorbačov.

To je prevara, priseća se Jazov. Vidim kako mi prilazi ministar unutrašnjih poslova Baranjikov sa dvojicom ,,gorila’’. Pozvao me je u salu, a tamo već sedi tužilac Stepankov.

– Imate li oružje – pita me tužilac.

– Ja nemam, ali moji telohranitelji imaju.

Jazov kaže da ga nisu odmah odveli u moskovski zatvor Matroskaja tišina već u jedno zdanje kod jezera Senež gde je završio vojnu akademiju 1942. godine i odakle je otišao pravo na front.

– Po kom članu me okrivljujete?

– Po članu 64 Krivičnog zakonika – izdaja otadžbine.

– Kako me možete okriviti po tom članu ako sam ja u armiji od svoje sedamnaeste godine? Kako sam to izdao otadžbinu? Pa ceo rat sam prošao.

– To ćemo dokazati.

Ali, dokazali nisu. Zatim su izmenili optužnicu i okrivili me za pokušaj preuzimanja vlasti. Ni to nisu dokazali.

 

Na pitanje zašto se laže oko svih tih avgustovskih događaja, Jazov kaže – da bi se prikrilo kako narod stvarno živi. ,,Nama prilepljuju da smo krivi što je Rusija postala zemlja milijardera i stostruko većeg broja siromaha.

 

Jazov kaže da su ga odveli u zatvor u Tverskoj oblasti.  – Bio sam u uniformi. Predložili su mi da nabacim nekakav ogrtač. Odbio sam, rekao sam: neka se vidi da su uhapsili ministra. Sutradan su mu uzeli otiske prstiju i odveli ga u ,,Matrosku tišinu’’.

– Dali su mi zatvorsku odeću i takve pantalone koje se moraju pridržavati da ne bi spale. Tražio sam nekakav podvezak. Dali su mi zavoj.

Jazov tvrdi da nikakvog puča nije bilo. Bio je pokušaj da se da se sačuva zemlja kojoj smo se zakleli.

Na pitanje zašto se laže oko svih tih avgustovskih događaja, Jazov kaže – da bi se prikrilo kako narod stvarno živi. ,,Nama prilepljuju da smo krivi što je Rusija postala zemlja milijardera i stostruko većeg broja siromaha.

– Da li ste se videli sa Gorbačovim posle GKČP?

– Jedan jedini put, kada je bilo suđenje Varenikovu. Rekao je: tebe mi je žao, kao i Arhomejeva. A ostali – đavo da ih nosi. A ja njemu kažem: a meni je žao otadžbine. Što smo je izgubili. Gorbačov je mahnuo rukom i otišao.

I na kraju, evo rezultata ankete sveruskog Centra za istraživanje javnog mnjenja. Četvrtina građana Rusije nije u stanju da iznese ocenu o događajima 1991. godine. Relativna većina (41 odsto) smatra da je to prosto bila jedna epizoda borbe za vlast u najvišem rukovodstvu. Svaki četvrti ispitanik (25 odsto) smatra da je to bio tragičan događaj koji je imao pogubne posledice za zemlju. Devet odsto ispitanika ocenilo je da su događaji devedesetih godina predstavljali pobedu demokratske revolucije kojom je okončana vlast KPŠ.

Rusko društvo je, dakle, ostalo podeljeno i oko ovog događaja koji će svakako ući u istoriju.