Почетак краја Совјетског Савеза

Ових дана (19–22. август) навршава се двадесет година од момента када је неколико војних и политичких личности из највишег руководства СССР-а формирало Државни комитет за ванредне ситуације (руска скраћеница ГКЧП). Били су то цивилни и војни руководиоци који се нису слагали са политиком тадашњег лидера Михаила Горбачова и који су покушали да преузму власт. За тих неколико дана, ређали су се догађаји који су потресали Совјетски Савез и изазвали огромно интересовање у свету. По многим оценама, била је то увертира распада Совјетског Савеза. Августовски пуч, констатују аналитичари у Москви, учинио је неизбежним распад Совјетског Савеза чији су оквири почели да пуцају по свим шавовима.

Још 17. августа, будући чланови ГКЧП на једном затвореном састанку у гостинској просторији КГБ договорили су се да се 19. августа формира Државни комитет за ванредне ситуације, заведе ванредно стање и затражи од Горбачова или да потпише одговарајући указ или да поднесе оставку и преда пуномоћја потпредседнику Генадију Јанајеву. Јељцина је требало задржати на аеродрому Чкаловски надомак Москве по његовом повратку из Казахстана и принудити га да разговара са министром одбране Дмитријем Јазовим. О даљим дејствима одлучило би се у складу са резултатима овог разговора.

Дан касније, на Крим су одлетели представници комитета да би разговарали са Горбачовим који се одмарао у Фаросу. Од њега је захтевано да се сагласи са завођењем ванредне ситуације, али се он није сагласио. Истога дана, у председничкој дачи у Фаросу биле су прекинуте све везе са спољним светом, укључујући и канал који је обезбеђивао управљање стратешким нуклеарним снагама земље.

Деветнаестог августа Севастопољски пук Комитета државне безбедности (КГБ) блокирао је председничку дачу у Фаросу. У раним јутарњим сатима свесавезни радио почео је да емитује саопштења о завођењу ванредног стања у неким рејонима земље, затим указ потпредседника СССР Јанајева о његовом ступању на положај вршиоца дужности председника државе ,,због лошег здравља Горбачова’’.

Да подсетим: у ГКЧП ушли су потпредседник СССР-а Генадиј Јанајев, министар унутрашњих послова ШСР Борис Пуго, министар одбране Дмитриј Јазов, председник КГБ Владимир Крјучков, први заменик руководиоца Савета одбране Олег Бекланов, председник Сељачког савеза Василиј Стародубцев, председник асоцијације државних предузећа и индустријских објеката, грађевинарства и веза Александар Тизјаков.

Деветнаестог августа Севастопољски пук Комитета државне безбедности (КГБ) блокирао је председничку дачу у Фаросу. У раним јутарњим сатима свесавезни радио почео је да емитује саопштења о завођењу ванредног стања у неким реонима земље, затим указ потпредседника СССР Јанајева о његовом ступању на положај вршиоца дужности председника државе ,,због лошег здравља Горбачова’’. Емитовано је такође саопштење о формирању Државног комитета за ванредне ситуације и његово обраћање совјетском народу.

Око 7 часова пре подне, по наређењу министра одбране Јазова, мотострељачка дивизија и четврта тенковска Кантемировска дивизија (то су најелитније јединице којима Совјетски Савез у том тренутну располажае) почињу покрет ка Москви. Ка престоници креће још неколико тенковских, падобранских и других јединица совјетске армије. Сат–два касније, код споменика Јурија Долгорукова, у најужем центру Москве, почео је митинг у подршку Борису Јељцину.

Нешто пре 10 часова Јељцин са најближим сарадницима долази у Бели дом (Дом Совјета ШСР-а) и у телефонском разговору са председником КГБ-а Владимиром Крјучковим одбија да призна КГЧП.

Даље следе крајње драматични догађаји: Борис Јељцин, стојећи на тенку код Белог дома, обраћа се маси од неколико хиљада грађана који га подржавају. Он је назвао дејства ГКЧП реакционарним и антиуставним. Саопштење са таквим садржајем потписали су осим Јељцина председник владе Иван Силајев и вршилац дужности председника Врховног совјета Руске Федерације Руслан Хазбулатов. Са овим последњим, Јељцин ће доћи само годину–две касније у најоштрији сукоб. Фотографије Јељциновог обраћања са тенка грађанима обишле су цео свет.

Наредни сати и дани доносе нове, такође драматичне догађаје. Упоредо са уличним манифестацијама у подршку Јељцину, у којима учествује десетине, па и стотине хиљада људи, обављају се покрети трупа, а у политичком и војном врху долази до великог комешања. У редакцијама листова, радио и ТВ станица влада прави хаос. Не зна се ко коме даје подршку, ко је на чијој страни.

Забележене су и прве жртве. У ноћи између 20. и 21. августа, у једном подземном транспортном тунелу, у центру Москве, за време маневрисања тешке војне технике, погинула су три лица.

Двадесет првог августа ситуација почиње да се смирује, али је и даље веома ровита. Министар одбране Јазов, на предлог команданта ваздухопловства Јевгенија Шапошњикова, изводи војску из Москве. Истог дана одржава се седница Врховног совјета који разматра ситуацију створену ,,покушајем државног удара’’. После подне, ,,Ил-62’’ са члановима ГКЧП полеће из Москве за Крим да би се сусрели са Горбачовим. Полетео је само петнаестак минута пре него што је на аеродром стигла група од 50 сарадника Министарства унутрашњих послова који су имали задатак да ухапсе пучисте. Горбачов је одбио да их прими. Неколико сати касније, из Москве је за Крим полетео други авион са потпредседником Руске Федерације Александром Руцкојем и премијером Иваном Силајевим. Нешто после поноћи, 22. августа, Горбачом се са њима вратио у Москву.

 

двадесет година потресали Совјетски Савез? Далеко од тога. Они су представљали увод, иако можда не директан, у догађаје који ће уследити, у драматичне обрте, у силне политичке и економске потресе и, коначно, у распад највеће земље света.

 

Двадесет другог августа, тачно у подне, почео је митинг код Белог дома на коме су говорили Јељцин, Силајев и Хазбулатов. Током митинга, учесници су развили огромно платно са бојама руског триколора. Јељцин, као председник Руске Федерације, изјавио је да је донета одлука да бело-плаво-црвена застава постане руска државна застава. Нова застава први пут је истакнута на здању Врховног совјета.

У ноћи, 23. августа, по одлуци московских власти, демонтиран је споменик Феликсу Держинском на истоименом тргу који је преименован у Лубјански трг.

Да ли су тиме окончани драматични догађаји који су августовских дана пре двадесет година потресали Совјетски Савез? Далеко од тога. Они су представљали увод, иако можда не директан, у догађаје који ће уследити, у драматичне обрте, у силне политичке и економске потресе и, коначно, у распад највеће земље света.

Догађај је, ипак, изузетно значајан и навео је многе аналитичаре, коментаторе, па и саме актере да дају оцену свега што се тих дана збивало.

Те оцене нису идентичне. Неке се чак дијаметрално разликују, па су поједине чињенице још обавијене велом тајни.

Председник Доњег дома руског парламента Борис Гризлов, истовремено високи функционер ,,Јединствене Русије’’, сматра да је августовски пуч био осуђен на неуспех пошто није био способан да реши проблеме велике земље који су се гомилали деценијама. Такви проблеми не могу да се реше преко ноћи, каже Гризлов. Он је мишљења да се тај догађај веома негативно одразио на милионе људи и да се последице осећају до дана данашњег. Гризлов сматра да су догађаји августа 1991. постали један од кључних чинилаца драме која је довела до распада Совјетског Савеза.

Лидер ,,Праведне Русије’’ Сергеј Миронов је уверен да ГКЧП није могао да изврши преврат ,,јер је грађанима била потребда слобода’’. Поједини аналитичари делимично се слажу са овом оценом, али кажу да су грађани Русије 1991. године ,,добили глад у замену за слободу’’.

Председник Комунистичке партије Таџикистана Шоди Шабдолов каже да је ГКЧП ,,био покушај да се спаси СССР’’. Он је мишљења (а није једини) да је пуч изведен уз знање и сагласност Горбачова. ,,Нико тада није желео крвопролиће, хтели су само да сачувају совјетску власт, јер се за очување СССР-а на референдуму изјаснило чак 76 одсто грађана, а у Таџикистану чак 96 одсто грађана.

Први председник независне Украјине, потписник Беловешког договора Леонид Кравчук кратко каже да ,,не може нити хоће да жали о прошлости’’.

Поједини људи, блиски члановима пуча, констатују: било је питање – или ми њих или они нас. Ово друго је однело превагу.

Интересантно мишљење изнео је бивши министар иностраних послова СССР Александар Бесмертних. Он каже да је о могућности пуча сазнао два месеца до догађаја и да је на молбу његовог америчког колеге Џејмса Бејкера ту информацију, добијену од америчке обавештајне службе, пренео Горбачову. То, међутим, није изменило ток догађаја. Американци су тако нешто и очекивали, каже Бесмертних. Пуч је постао црта после које није било повратка – закључује Бесмертних.

Крајње интересантно мишљење изнео је директан, можда и најважнији учесник догађаја и члан ГКЧП бивши министар одбране маршал Дмитриј Јазов по чијој је наредби уведена армија у Москву.

У једном интервју ових дана, он углавном говори о томе како су га ухапсили.

Још на московском аеродрому, по слетању са Крима одакле је требало да доведе Горбачова, видео је да ,,нешто није у реду’’. ,,Кажем мом ађутанту, пуковнику Акимову: ,,Ево, сада ће ме ухапсити’’.

Како ухапсити, вели Акимов, када су њему – Акимову – рекли да ће сутра у 10 часова Јазова примити Горбачов.

То је превара, присећа се Јазов. Видим како ми прилази министар унутрашњих послова Барањиков са двојицом ,,горила’’. Позвао ме је у салу, а тамо већ седи тужилац Степанков.

– Имате ли оружје – пита ме тужилац.

– Ја немам, али моји телохранитељи имају.

Јазов каже да га нису одмах одвели у московски затвор Матроскаја тишина већ у једно здање код језера Сенеж где је завршио војну академију 1942. године и одакле је отишао право на фронт.

– По ком члану ме окривљујете?

– По члану 64 Кривичног законика – издаја отаџбине.

– Како ме можете окривити по том члану ако сам ја у армији од своје седамнаесте године? Како сам то издао отаџбину? Па цео рат сам прошао.

– То ћемо доказати.

Али, доказали нису. Затим су изменили оптужницу и окривили ме за покушај преузимања власти. Ни то нису доказали.

 

На питање зашто се лаже око свих тих августовских догађаја, Јазов каже – да би се прикрило како народ стварно живи. ,,Нама прилепљују да смо криви што је Русија постала земља милијардера и стоструко већег броја сиромаха.

 

Јазов каже да су га одвели у затвор у Тверској области.  – Био сам у униформи. Предложили су ми да набацим некакав огртач. Одбио сам, рекао сам: нека се види да су ухапсили министра. Сутрадан су му узели отиске прстију и одвели га у ,,Матроску тишину’’.

– Дали су ми затворску одећу и такве панталоне које се морају придржавати да не би спале. Тражио сам некакав подвезак. Дали су ми завој.

Јазов тврди да никаквог пуча није било. Био је покушај да се да се сачува земља којој смо се заклели.

На питање зашто се лаже око свих тих августовских догађаја, Јазов каже – да би се прикрило како народ стварно живи. ,,Нама прилепљују да смо криви што је Русија постала земља милијардера и стоструко већег броја сиромаха.

– Да ли сте се видели са Горбачовим после ГКЧП?

– Један једини пут, када је било суђење Вареникову. Рекао је: тебе ми је жао, као и Архомејева. А остали – ђаво да их носи. А ја њему кажем: а мени је жао отаџбине. Што смо је изгубили. Горбачов је махнуо руком и отишао.

И на крају, ево резултата анкете сверуског Центра за истраживање јавног мњења. Четвртина грађана Русије није у стању да изнесе оцену о догађајима 1991. године. Релативна већина (41 одсто) сматра да је то просто била једна епизода борбе за власт у највишем руководству. Сваки четврти испитаник (25 одсто) сматра да је то био трагичан догађај који је имао погубне последице за земљу. Девет одсто испитаника оценило је да су догађаји деведесетих година представљали победу демократске револуције којом је окончана власт КПШ.

Руско друштво је, дакле, остало подељено и око овог догађаја који ће свакако ући у историју.