Dani kada je Rusija bila na ivici građanskog rata

Tačno pre dvadeset godina – oktobra i novembra 1993 – Rusija je bila na pragu građanskog rata. Za dlaku je izbegnuta tragedija koja je mogla da preraste u krvoproliće sa nesagledivim posledicama. A te posledice su mogle da budu ne samo nebrojene ljudske žrtve i kolosalna materijalna razaranja nego i nestanak najveće države sveta u sadašnjim granicama; da se prolije more krvi po treći put u jednoj zemlji i u jednom veku.

Kao stalni dopisnik Tanjuga, a zatim i drugih srpskih medija u postsovjetskoj Rusiji, pratio sam te događaje sa lica mesta, ponekad se izlažući velikoj opasnosti. Šta sam tih dana video i doživljavao, o čemu izveštavao, šta mi je ostalo zabeleženo u sećanju i napisano u tomovima novinarskih beležnica, snimljeno na video-kasetama i reporterskom kasetofonu? Mislim da značaj tih događaja zaslužuje da se na njih podsetimo.

U jeku političkih, ekonomskih i socijalnih reformi koje su mnogo više podsećale na haos, kada je velika većina građana jedva sastavljala kraj s krajem, a pojedinci se bogatili tokom Čubajsove pljačkaške privatizacije, kada duboke rane stvorene raspadom Sovjetskog Saveza još nisu ni počele da zarastaju, došlo je do oštrog sukoba izvršne i zakonodavne vlasti, bolje rečeno između Jeljcina i Vrhovnog sovjeta. S jedne strane, dakle, Jeljcin sa najbližim saradnicima, s druge Vrhovni sovjet čiji je predsednik Ruslan Hazbultov. Njima se priključio i potpredsednik Federacije Aleksandar Ruckoj, heroj avganistanskog rata, čiji je avion bio oboren, a on sam ranjen i jedva izvukao živu glavu iz avganistanskog pakla..

Radilo se u suštini o sukobu ličnosti i koncepcija, o borbi za vlast i uticaj, o sukobu interesa, o različitim gledanjima na probleme, na prioritete i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Mnogi su zamerali Jeljcinu da se suviše vezuje za Zapad, da njegove ,,demokratske’’ reforme vode zemlju u provaliju. Jeljcin pak optužuje Vrhovni sovjet da želi restauraciju komunizma i naziva političke protivnike komunofašistima.

Iako je sukob visio u vazduhu, ono što se desilo još 1. maja 1993. najavilo je društveni haos i nagovestilo krajnje dramatične događaje.

Tog dana na Gagarinovom trgu, jednom od većih u gigantskom gradu, došlo je do sukoba manifestanata i policije. Manifestanti su želeli da obeleže 1. maj na tradicionalnom mestu – Crvenom trgu, ali im vlasti to nisu dozvolile.

Stigao sam na Gagarinov trg pešice jer je saobraćaj bio blokiran, ali glavna gužva je već prošla. Susrećem unezverene ljude sa okrvavljenim glavama i masnicama na licu. Neki idu pridržavajući jedni druge, nekima je odeća pocepana. Kasnije saznajem da je preko 10.000 manifestanata probilo kordon milicije i prevrnulo nekoliko kamiona i autobusa. Došlo je do fizičkog obračuna u kome je jedno lice poginulo, a stotine povređeno.

U Kremlju, prilikom jednog susreta sa grupom novinara, slušam Ruckoja kako govori o greškama Jeljcina. Još ne mogu da shvatim: predsednik i potpredsednik države su u žestokoj svađi i oštro kritikuju jedan drugog. To je, međutim, tek početak njihovog međusobnog suprotstavljanja i netrpeljivosti koji će kulminirati oktobra i novembra 1993. Pomalo sam zbunjen: kako to, potpredsednik kritikuje predsednika, a trebalo bi da je to isti tim koji rukovodi ogromnom zemljom posle raspada Sovjetskog Saveza, u krajnje teškim političkim i ekonomskim uslovima?

Nešto kasnije – to je sada već kraj septembra – Boris Jeljcin smenjuje Aleksandra Ruckoja, a zatim preduzima jedan od odlučujućih koraka: raspušta Kongres deputata i Vrhovni sovjet i zakazuje vanredne parlamentarne izbore za polovinu decembra. Time praktično zavodi predsedničku upravu. Ustavni sud ocenjuje da je ovaj dekret Jeljcina neustavan.

Gotovo istovremeno, u zgradi parlamenta okupili su se poslanici Vrhovnog sovjeta i izglasali nepoverenje Borisu Jeljcinu. Parlament je preneo predsednička ovlašćenja na potpredsednika Ruckoja koji odmah polaže zakletvu. Rusija, dakle, u jednom doduše kratkom periodu ima istovremeno dva predsednika, u zemlji vlada dvovlašće.

Iako je na ulicama Moskve prividno mirno, u vazduhu se oseća dolazak bure. U više gradskih bolnica proglašeno je vanredno stanje: uvedena su danonoćna dežurstva, a lakši bolesnici pušteni kućama da bi se oslobodili kreveti. Kasnije će se ispostaviti da su ti koraci bili nedovoljni. Broj onih kojima je bilo potrebno bolničko lečenje višestruko je premašivao broj slobodnih kreveta.

Zbog ozbiljnosti situacije, patrijarh moskovski i cele Rusije Aleksij Drugi prekinuo je posetu Americi i vratio se u Moskvu.

Jeljcin je odlučio da onemogući rad Vrhovnog sovjeta i prisili poslanike da napuste zdanje u kojem su se zabarikadirali. Isključeni su struja i telefonske linije, a sutradan i voda tako da toaleti nisu mogli da se koriste. Svedoci kažu da su prostorije parlamenta i hodnici zaudarali na klozete po železničkim stanicama. Poslanici su se hodnicima kretali držeći sveće.

Pokušao sam da uđem u zgradu parlamenta. Procenjujem (pogrešno) da nije suviše opasno. Još se ne puca. Imam urednu akreditaciju Ministarstva inostranih poslova, karticu sa fotografijom i pečatom. Sa takvim dokumentom akreditovani novinari imaju pristup gotovo svuda. Jedva kroz gužvu prilazim prvom redu milicije koja brani prilaženje zgradi. Spremam se da akreditacionu karticu izvučem iz džepa i pokažem je oficiru, ali čujem preteći glas: ,,Von ottuda" (marš odatle). Kapetan milicije me preseca pogledom. On ne zna ko sam, a i da zna to ne bi menjalo stvar. Po njegovom glasu osećam da ne namerava da mi pretnju ponovi dva puta. Brzo se povlačim i glavom bez obzira udaljavam se na pristojno odstojanje.

Aleksandar Ruckoj prikupio je oko 700 naoružanih ljudi koje naziva ,,dobrovoljačkim pukom Vrhovnog sovjeta'' i ispred zgrade vrši njihovu smotru. Kaže da ne sme da se prolije nijedna kap krvi, ali u najkritičnijem trenutku ipak poziva vojsku i avijaciju da stupe u dejstvo.

Saznajem da je neko dozvolio grupi novinara da uđu u zgradu parlamenta. Čujem da su to samo američki dopisnici. Niko ne može da objasni zašto samo američki. Ni ruski novinari ne mogu da uđu u zgradu, ali američki mogu.

Američki novinari su i najbolje informisani šta se sprema. Oni postavljaju televizijske kamere na krov zgrade na Kutuzovskom prospektu, ulici gde se nalazi veliki kompleks stanova za strance i veliki broj stranih dopisništava. Odatle do zdanja parlamenta je samo nekoliko stotina metara. Sa krova zgrade, ali i kroz prozore stanova, čitav prostor se vidi kao na dlanu.

Trećeg oktobra samo nekoliko časova pre tragičnog događaja, u Svetodanilovskom manastiru u Moskvi sastali su se predstavnici sukobljenih strana. Potpisan je dokument o deblokadi parlamenta, a Aleksandar Ruckoj i predsednik Vrhovnog sovjeta Ruslan Hazbulatov izrazili su spremnost da se sastanu sa Jeljcinom. Posredovao je patrijarh Aleksij Drugi. To, međutim, nije dalo nikakav rezultat. Lično znam neke od učesnika razgovora i u hodniku pitam da mi nešto kažu o razgovorima. Nailazim na zid ćutanja i krajnje zabrinuta lica.

Pristalice parlamenta zauzele su gradsku većnicu na kraju Novog Arbata, a zatim kamionima, autobusima i pešice pošli ka televizijskom centru Ostankino. Žele da ovladaju centrom u kome su studija većine TV kanala.

Ulica u kojoj stanujem – Prospekt mira – vodi od centra ka kvartu Ostankino. To je deo grada na kome je poznati Ostankinski TV toranj, jedno od najviših zdanja u Evropi. U neposrednoj blizini su dve ogromne zgrade u kojima se nalaze prostorije najvećeg broja ruskih TV kanala. Oko njih nema drugih objekata i može im se prići sa svih strana. Zgrade čuva samo dvadesetak vojnika, ali im ubrzo stiže kao pojačanje elitna jedinica ,,Vitez''. Njima je naređeno da prvi ne otvaraju vatru, ali da odgovore ako budu napadnuti.

Jedan mitraljeski rafal ispaljen neznano otkuda i od koga, udara u metalni zid u foajeu kraj koga se nalazi oficir ,,Viteza'' Nikolaj Sitnikov. Odvaljen komad aluminijuma pogađa Sitnikova, preseca mu vratnu arteriju i on na mestu gine.

Čim se prolila prva kap krvi, odred ,,Viteza'' otvara urnebesnu vatru na napadače koji počinju da uzmiču. Nastaje panika. Za samo petnaestak minuta demonstranti su razbijeni. Na prostoru oko zdanja ležalo je više ubijenih i teško ranjenih ljudi. Kasnije je saopšteno da je oko zdanja televizije poginulo najmanje 30 ljudi. To su mahom civili- slučajni prolaznici i znatiželjnici. Vozilima hitne pomoći oni su tek posle sat-dva odneti. Sporadična pucnjava trajala je još nekoliko sati.

Zgrada televizije je delimično oštećena. U jednom delu izbio je požar, ali je on brzo likvidiran. TV program je neko vreme bio obustavljen, a zatim nastavljen iz pomoćnog studija.

Sutradan dolazi do najdramatičnijih događaja. Jeljcin je rešio da ,,umiri'' Ruckoja i Hazbulatova koji su još zabarikadirani i zgradi parlamenta. On dovodi u Moskvu dve divizije- Tamansku i Đeržinskog, najbolje koje Rusija u tom trenutku ima.

Tenkovi gađaju zgradu parlamenta. Već posle nekoliko hitaca, beli mermer fasade na pojedinim mestima postaje crn, iz unutrašnjosti zgrade kroz polomljene prozore kulja dim i ližu plameni jezici. Tenkovi gađaju više spratove, tamo gde se nalaze Ruckoj i Hazbulatov.

Posle dužeg kolebanja, jer je situacija krajnje ozbiljna, odlučujem da odem na lice mesta. Blizu zgrade parlamenta se ne može prići jer je to brisani prostor. Zaustavljam se kraj mosta preko reke Moskve, gde je okupljeno dosta ljudi koji radoznalo i ,,navijački'' prate šta se dešava. To me i čudi i žalosti. Kao da su došli na neku cirkusku predstavu, kao da se ne radi o strašnoj tragediji koja može da preraste u građanski rat. ,,Udri, udri još'', čuju se uzvici iz gomile. Novine su kasnije pisale da je ponašanje pojedinaca iz te gomile bilo zapanjujuće: bili su žedni krvi, naslađivali se nesrećom sopstvenog naroda. A uživo su gledali kako ruski tenkovi gađaju ruski parlament u kome su ruski deputati u zgradi na kojoj se vijori ruska zastava. Psiholozi su takvo ponašanje kasnije objašnjavali posebnim stanjem psihe pojedinih ljudi prouzrokovano krajnje dramatičnim događajima oko raspada Sovjetskog Saveza i velikih teškoća s kojima su se ljudi suočavali.

Pored mene je čovek koji sve vreme psuje, ali ja ne mogu da dokučim koga. Jedna žena srednjih godina plače, druga je drži pod ruku i teši je. Među okupljenim svetom su i ljudi koji imaju rođake ili prijatelje koji se nalaze u zgradi parlamenta. Šta će biti sa njima? Televizija je saopštila da u zgradi parlamenta ima nekoliko stotina ljudi, možda i preko hiljadu, koje deputata, a koje rođaka ili poznanika koji su prethodnih dana došli i doneli hranu i vodu.

Ja se posle sat-dva sporednim ulicama vraćam u stan slomljen onim što sam video i doživeo. I, razume se, šaljem izveštaj redakciji.

Predveče Ruckoj i Hazbulatov se predaju. Oni su odvedeni u zatvor Lefortovo odakle će posle nekoliko meseci izaći. Ruckoj će posle nekoliko godina postati gubernator Kurske oblasti, a njegov ,,ratni drug'' Ruslan Hazbulatov, inače Čečen po nacionalnosti, nastaviće karijeru kao ugledni profesor univerziteta u Moskvi, ali se više neće mešati u politiku.

Jeljcin želi da učvrsti pobedu. Zavodi policijski čas i zabranjuje petnaestak opozicionih listova za koje kaže da su u značajnoj meri doprineli destabilizaciji situacije. Nekoliko glavnih urednika TV kanala i listova je smenjeno.

Vlasti saopštavaju da su u sukobima ukupno poginula 142 lica, računajući žrtve i kod Ostankina i kod parlamenta. Nezvanični izveštaji govore o mnogo većim žrtvama. Predsednik republike Kalmikije Kirsan Iljumžinov, koji je ulazio u parlament da bi ubedio Ruckoja i Hazbulatova da se predaju, kaže da je lično video ne 50 ili 70, nego na stotine poginulih po kancelarijama i hodnicima parlamenta. ,,Žrtve su bile većinom ljudi bez oružja koji su se slučajno zatekli u zgradi parlamenta. Do našeg dolaska u zgradu prebrojano je preko pet stotina poginulih. Krajem dana mislim da je ta brojka iznosila oko hiljadu'', kaže Iljumžinov u jednom intervjuu.

Moskovski listovi kasnijih dana su pisali da su na zgradu parlamenta ispaljivani projektili sa kumulativnim punjenjem koji prilikom eksplozije stvaraju ogroman pritisak. Očevici kažu da su se na zidovima pojedinih prostorija uočavali tragovi krvi i ljudskog mozga.

List "Nezavisimaja gazeta'' objavio je pismo jednog oficira da su mnogi ljudi izgubili život u požaru koji je izbio posle eksplozija topovskih granata. Tela poginuli su, navodno, iznošena kroz podzemni tunel koji spaja parlament sa metroom ,,Krasnopresnenskaja''. Oficir tvrdi da su tela poginulih prenošena vojnim kamionima van grada i spaljivana.

U jednom drugom pismu se tvrdi da su mnogi koji su se predali u zgradi parlamenta streljani na licu mesta. Iz zgrade je izvedeno samo nekoliko desetina ljudi.

Ovakvi navodi nisu mogli biti provereni. Pravu istinu neko sigurno zna, ali ona do dana današnjeg nije izbila na videlo.

Među stranim novinarima u Moskvi kružili su glasovi da je glavni posao oko napada na Beli dom obavio zamenik ministra odbrane Konstantin Kobec. Prema tim glasovima, komandant divizije koja je uvedena u Moskvu naredio je pokret tek pošto mu je Kobec prislonio pištolj na čelo. Takođe se tvrdilo da su posade tenkova činili oficiri- dobrovoljci jer redovna posada odbila je da otvara vatru na Beli dom.

Več početkom februara naredne godine Državno tužilaštvo amnestiralo je sve učesnike u događajima. Da ta amnestija nije sprovedena, tužilaštvo bi se našlo u situaciji da podigne optužnicu i protiv nekih vojnih rukovodilaca, a i državnih činovnika najvišeg ranga. I sam Boris Jeljcin je u jednoj kasnijoj izjavi rekao da su za sukob krive obe strane.

A pojedini komentatori oko svega toga imaju svoje mišljenje: ponavlja se već decenijama stara ruska tradicija da se žrtve sahranjuju, a da se ne navodi ko je ubica.

Smatrao sam da na ove događaje treba podsetiti jer zaista to zaslužuju, kao tragičan deo istorije postsovjetske Rusije. Imao sam, uslovno rečeno, tu privilegiju da kao novinar budem svedok tih događaja. A samo par godina ranije, bio sam svedok takođe istorijskog događaja koji se ovih dana obeležava – rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, u to vreme kao stalni dopisnik Tanjuga u Berlinu. Ali o tome u nekoj drugoj prilici.