Дани када је Русија била на ивици грађанског рата

Тачно пре двадесет година – октобра и новембра 1993 – Русија је била на прагу грађанског рата. За длаку је избегнута трагедија која је могла да прерасте у крвопролиће са несагледивим последицама. А те последице су могле да буду не само небројене људске жртве и колосална материјална разарања него и нестанак највеће државе света у садашњим границама; да се пролије море крви по трећи пут у једној земљи и у једном веку.

Као стални дописник Танјуга, а затим и других српских медија у постсовјетској Русији, пратио сам те догађаје са лица места, понекад се излажући великој опасности. Шта сам тих дана видео и доживљавао, о чему извештавао, шта ми је остало забележено у сећању и написано у томовима новинарских бележница, снимљено на видео-касетама и репортерском касетофону? Мислим да значај тих догађаја заслужује да се на њих подсетимо.

У јеку политичких, економских и социјалних реформи које су много више подсећале на хаос, када је велика већина грађана једва састављала крај с крајем, а појединци се богатили током Чубајсове пљачкашке приватизације, када дубоке ране створене распадом Совјетског Савеза још нису ни почеле да зарастају, дошло је до оштрог сукоба извршне и законодавне власти, боље речено између Јељцина и Врховног совјета. С једне стране, дакле, Јељцин са најближим сарадницима, с друге Врховни совјет чији је председник Руслан Хазбултов. Њима се прикључио и потпредседник Федерације Александар Руцкој, херој авганистанског рата, чији је авион био оборен, а он сам рањен и једва извукао живу главу из авганистанског пакла..

Радило се у суштини о сукобу личности и концепција, о борби за власт и утицај, о сукобу интереса, о различитим гледањима на проблеме, на приоритете и на унутрашњем и на међународном плану. Многи су замерали Јељцину да се сувише везује за Запад, да његове ,,демократске’’ реформе воде земљу у провалију. Јељцин пак оптужује Врховни совјет да жели рестаурацију комунизма и назива политичке противнике комунофашистима.

Иако је сукоб висио у ваздуху, оно што се десило још 1. маја 1993. најавило је друштвени хаос и наговестило крајње драматичне догађаје.

Тог дана на Гагариновом тргу, једном од већих у гигантском граду, дошло је до сукоба манифестаната и полиције. Манифестанти су желели да обележе 1. мај на традиционалном месту – Црвеном тргу, али им власти то нису дозволиле.

Стигао сам на Гагаринов трг пешице јер је саобраћај био блокиран, али главна гужва је већ прошла. Сусрећем унезверене људе са окрвављеним главама и масницама на лицу. Неки иду придржавајући једни друге, некима је одећа поцепана. Касније сазнајем да је преко 10.000 манифестаната пробило кордон милиције и преврнуло неколико камиона и аутобуса. Дошло је до физичког обрачуна у коме је једно лице погинуло, а стотине повређено.

У Кремљу, приликом једног сусрета са групом новинара, слушам Руцкоја како говори о грешкама Јељцина. Још не могу да схватим: председник и потпредседник државе су у жестокој свађи и оштро критикују један другог. То је, међутим, тек почетак њиховог међусобног супротстављања и нетрпељивости који ће кулминирати октобра и новембра 1993. Помало сам збуњен: како то, потпредседник критикује председника, а требало би да је то исти тим који руководи огромном земљом после распада Совјетског Савеза, у крајње тешким политичким и економским условима?

Нешто касније – то је сада већ крај септембра – Борис Јељцин смењује Александра Руцкоја, а затим предузима један од одлучујућих корака: распушта Конгрес депутата и Врховни совјет и заказује ванредне парламентарне изборе за половину децембра. Тиме практично заводи председничку управу. Уставни суд оцењује да је овај декрет Јељцина неуставан.

Готово истовремено, у згради парламента окупили су се посланици Врховног совјета и изгласали неповерење Борису Јељцину. Парламент је пренео председничка овлашћења на потпредседника Руцкоја који одмах полаже заклетву. Русија, дакле, у једном додуше кратком периоду има истовремено два председника, у земљи влада двовлашће.

Иако је на улицама Москве привидно мирно, у ваздуху се осећа долазак буре. У више градских болница проглашено је ванредно стање: уведена су даноноћна дежурства, а лакши болесници пуштени кућама да би се ослободили кревети. Касније ће се испоставити да су ти кораци били недовољни. Број оних којима је било потребно болничко лечење вишеструко је премашивао број слободних кревета.

Због озбиљности ситуације, патријарх московски и целе Русије Алексиј Други прекинуо је посету Америци и вратио се у Москву.

Јељцин је одлучио да онемогући рад Врховног совјета и присили посланике да напусте здање у којем су се забарикадирали. Искључени су струја и телефонске линије, а сутрадан и вода тако да тоалети нису могли да се користе. Сведоци кажу да су просторије парламента и ходници заударали на клозете по железничким станицама. Посланици су се ходницима кретали држећи свеће.

Покушао сам да уђем у зграду парламента. Процењујем (погрешно) да није сувише опасно. Још се не пуца. Имам уредну акредитацију Министарства иностраних послова, картицу са фотографијом и печатом. Са таквим документом акредитовани новинари имају приступ готово свуда. Једва кроз гужву прилазим првом реду милиције која брани прилажење згради. Спремам се да акредитациону картицу извучем из џепа и покажем је официру, али чујем претећи глас: ,,Вон оттуда" (марш одатле). Капетан милиције ме пресеца погледом. Он не зна ко сам, а и да зна то не би мењало ствар. По његовом гласу осећам да не намерава да ми претњу понови два пута. Брзо се повлачим и главом без обзира удаљавам се на пристојно одстојање.

Александар Руцкој прикупио је око 700 наоружаних људи које назива ,,добровољачким пуком Врховног совјета'' и испред зграде врши њихову смотру. Каже да не сме да се пролије ниједна кап крви, али у најкритичнијем тренутку ипак позива војску и авијацију да ступе у дејство.

Сазнајем да је неко дозволио групи новинара да уђу у зграду парламента. Чујем да су то само амерички дописници. Нико не може да објасни зашто само амерички. Ни руски новинари не могу да уђу у зграду, али амерички могу.

Амерички новинари су и најбоље информисани шта се спрема. Они постављају телевизијске камере на кров зграде на Кутузовском проспекту, улици где се налази велики комплекс станова за странце и велики број страних дописништава. Одатле до здања парламента је само неколико стотина метара. Са крова зграде, али и кроз прозоре станова, читав простор се види као на длану.

Трећег октобра само неколико часова пре трагичног догађаја, у Светоданиловском манастиру у Москви састали су се представници сукобљених страна. Потписан је документ о деблокади парламента, а Александар Руцкој и председник Врховног совјета Руслан Хазбулатов изразили су спремност да се састану са Јељцином. Посредовао је патријарх Алексиј Други. То, међутим, није дало никакав резултат. Лично знам неке од учесника разговора и у ходнику питам да ми нешто кажу о разговорима. Наилазим на зид ћутања и крајње забринута лица.

Присталице парламента заузеле су градску већницу на крају Новог Арбата, а затим камионима, аутобусима и пешице пошли ка телевизијском центру Останкино. Желе да овладају центром у коме су студија већине ТВ канала.

Улица у којој станујем – Проспект мира – води од центра ка кварту Останкино. То је део града на коме је познати Останкински ТВ торањ, једно од највиших здања у Европи. У непосредној близини су две огромне зграде у којима се налазе просторије највећег броја руских ТВ канала. Око њих нема других објеката и може им се прићи са свих страна. Зграде чува само двадесетак војника, али им убрзо стиже као појачање елитна јединица ,,Витез''. Њима је наређено да први не отварају ватру, али да одговоре ако буду нападнути.

Један митраљески рафал испаљен незнано откуда и од кога, удара у метални зид у фоајеу крај кога се налази официр ,,Витеза'' Николај Ситников. Одваљен комад алуминијума погађа Ситникова, пресеца му вратну артерију и он на месту гине.

Чим се пролила прва кап крви, одред ,,Витеза'' отвара урнебесну ватру на нападаче који почињу да узмичу. Настаје паника. За само петнаестак минута демонстранти су разбијени. На простору око здања лежало је више убијених и тешко рањених људи. Касније је саопштено да је око здања телевизије погинуло најмање 30 људи. То су махом цивили- случајни пролазници и знатижељници. Возилима хитне помоћи они су тек после сат-два однети. Спорадична пуцњава трајала је још неколико сати.

Зграда телевизије је делимично оштећена. У једном делу избио је пожар, али је он брзо ликвидиран. ТВ програм је неко време био обустављен, а затим настављен из помоћног студија.

Сутрадан долази до најдраматичнијих догађаја. Јељцин је решио да ,,умири'' Руцкоја и Хазбулатова који су још забарикадирани и згради парламента. Он доводи у Москву две дивизије- Таманску и Ђержинског, најбоље које Русија у том тренутку има.

Тенкови гађају зграду парламента. Већ после неколико хитаца, бели мермер фасаде на појединим местима постаје црн, из унутрашњости зграде кроз поломљене прозоре куља дим и лижу пламени језици. Тенкови гађају више спратове, тамо где се налазе Руцкој и Хазбулатов.

После дужег колебања, јер је ситуација крајње озбиљна, одлучујем да одем на лице места. Близу зграде парламента се не може прићи јер је то брисани простор. Заустављам се крај моста преко реке Москве, где је окупљено доста људи који радознало и ,,навијачки'' прате шта се дешава. То ме и чуди и жалости. Као да су дошли на неку циркуску представу, као да се не ради о страшној трагедији која може да прерасте у грађански рат. ,,Удри, удри још'', чују се узвици из гомиле. Новине су касније писале да је понашање појединаца из те гомиле било запањујуће: били су жедни крви, наслађивали се несрећом сопственог народа. А уживо су гледали како руски тенкови гађају руски парламент у коме су руски депутати у згради на којој се вијори руска застава. Психолози су такво понашање касније објашњавали посебним стањем психе појединих људи проузроковано крајње драматичним догађајима око распада Совјетског Савеза и великих тешкоћа с којима су се људи суочавали.

Поред мене је човек који све време псује, али ја не могу да докучим кога. Једна жена средњих година плаче, друга је држи под руку и теши је. Међу окупљеним светом су и људи који имају рођаке или пријатеље који се налазе у згради парламента. Шта ће бити са њима? Телевизија је саопштила да у згради парламента има неколико стотина људи, можда и преко хиљаду, које депутата, а које рођака или познаника који су претходних дана дошли и донели храну и воду.

Ја се после сат-два споредним улицама враћам у стан сломљен оним што сам видео и доживео. И, разуме се, шаљем извештај редакцији.

Предвече Руцкој и Хазбулатов се предају. Они су одведени у затвор Лефортово одакле ће после неколико месеци изаћи. Руцкој ће после неколико година постати губернатор Курске области, а његов ,,ратни друг'' Руслан Хазбулатов, иначе Чечен по националности, наставиће каријеру као угледни професор универзитета у Москви, али се више неће мешати у политику.

Јељцин жели да учврсти победу. Заводи полицијски час и забрањује петнаестак опозиционих листова за које каже да су у значајној мери допринели дестабилизацији ситуације. Неколико главних уредника ТВ канала и листова је смењено.

Власти саопштавају да су у сукобима укупно погинула 142 лица, рачунајући жртве и код Останкина и код парламента. Незванични извештаји говоре о много већим жртвама. Председник републике Калмикије Кирсан Иљумжинов, који је улазио у парламент да би убедио Руцкоја и Хазбулатова да се предају, каже да је лично видео не 50 или 70, него на стотине погинулих по канцеларијама и ходницима парламента. ,,Жртве су биле већином људи без оружја који су се случајно затекли у згради парламента. До нашег доласка у зграду пребројано је преко пет стотина погинулих. Крајем дана мислим да је та бројка износила око хиљаду'', каже Иљумжинов у једном интервјуу.

Московски листови каснијих дана су писали да су на зграду парламента испаљивани пројектили са кумулативним пуњењем који приликом експлозије стварају огроман притисак. Очевици кажу да су се на зидовима појединих просторија уочавали трагови крви и људског мозга.

Лист "Независимаја газета'' објавио је писмо једног официра да су многи људи изгубили живот у пожару који је избио после експлозија топовских граната. Тела погинули су, наводно, изношена кроз подземни тунел који спаја парламент са метроом ,,Краснопресненскаја''. Официр тврди да су тела погинулих преношена војним камионима ван града и спаљивана.

У једном другом писму се тврди да су многи који су се предали у згради парламента стрељани на лицу места. Из зграде је изведено само неколико десетина људи.

Овакви наводи нису могли бити проверени. Праву истину неко сигурно зна, али она до дана данашњег није избила на видело.

Међу страним новинарима у Москви кружили су гласови да је главни посао око напада на Бели дом обавио заменик министра одбране Константин Кобец. Према тим гласовима, командант дивизије која је уведена у Москву наредио је покрет тек пошто му је Кобец прислонио пиштољ на чело. Такође се тврдило да су посаде тенкова чинили официри- добровољци јер редовна посада одбила је да отвара ватру на Бели дом.

Веч почетком фебруара наредне године Државно тужилаштво амнестирало је све учеснике у догађајима. Да та амнестија није спроведена, тужилаштво би се нашло у ситуацији да подигне оптужницу и против неких војних руководилаца, а и државних чиновника највишег ранга. И сам Борис Јељцин је у једној каснијој изјави рекао да су за сукоб криве обе стране.

А поједини коментатори око свега тога имају своје мишљење: понавља се већ деценијама стара руска традиција да се жртве сахрањују, а да се не наводи ко је убица.

Сматрао сам да на ове догађаје треба подсетити јер заиста то заслужују, као трагичан део историје постсовјетске Русије. Имао сам, условно речено, ту привилегију да као новинар будем сведок тих догађаја. А само пар година раније, био сам сведок такође историјског догађаја који се ових дана обележава – рушења Берлинског зида и уједињења Немачке, у то време као стални дописник Танјуга у Берлину. Али о томе у некој другој прилици.