Тако браћа из Туниса, Јемена, Алжира и сл. наравно нису схватила да домаћи закони не предвиђају да се заробљеницама откидају главе. И једино су, изгледа, схватили када им је Шемсо рекао: „Ко хоће да брани БиХ – линија фронта је тамо, па изволите“, зато што је ишаретом показао правац и додао њима разумљиво – бујрум. 

Уколико би нас та међународна заједница изоловала (на пример због Косова и Метохије), алтернатива постоји широм праве међународне заједнице. Чак и у време највећих притисака и санкција, наша роба је налазила пут до тих тржишта.

Но, како се харизматични Таип, под притиском демократије у парку Гези, сада окренуо исламу не само код куће него, подршком свргнутом “муслиманском брату” Мурсију, и у спољној политици, могло се очекивати да његова продужена рука у БиХ више неће бити СДП, СДА и СББ, него Ријасет ИВЗ.

Пропаст атинске независности није почео са поразом код Херонеје, већ са заборавом хероја палих у тој бици. Тако ни Србија није изгубила Косово 1999, ни 2008, али ће га изгубити када заборави своје хероје са Паштрика, своје погинуле пилоте и своју пострадалу децу.

Сада смо дошли до тачке да први човек РС, као важне ствари које треба решавати на нивоу БиХ, осим тракавице "Сејдић - Финци" и излизаних "европских интеграција", из нафталина вади већ заборављену "причу о МАП-у".

Демостен се позива на то колико је ондашњој Атини било немогуће да поступи другачије, колико јој је било неприхватљиво да пристане на сопствено свођење на ранг другоразредне државе и другоразредног народа, да својевољно преда оно што јој је касније отето, да се покори без пркоса и отпора.

Редовна годишња процена Европске комисије утврдила је области у којима су потребне реформе. Треба се надати да ће током неколико следећих месеци доћи до ближе регионалне сарадње између Косова и Србије, што би осигурало стабилан напредак у правцу њихових европских перспектива.

Као и увијек и свугдје, власт и опозиција се узајамно оптужују за криминал. И у РС-у је нешто као ово код вас у Сарајеву што се по Авазу и Слободној Босни прогањају Фахро Радончић и Бакир Изетбеговић. Те паушалне медијске оптужбе међу високим функционерима нису добре јер руше повјерење у правосудни систем.

Пре или касније Срби, Арбанаси и Хрвати ће се разграничити. Као и многе друге балканске послове, ни овај неће моћи да обаве сами. Отуда се неизбежно намеће питање: који је реалполитички домет хрватског и албанског геноцида? Да ли ови народи имају аутентичну државну идеју?