Уколико сматра да би тронационалне Оружане снаге БиХ у хипотетичкој "ванредној ситуацији" без поговора биле у функцији његових умоболних замисли, довољно је да се присети судбине ЈНА, да сазна шта би се десило са лакрдијом од "војске" на коју можда рачуна у будућности.

Србија је обогаљена, привременим губитком Космета, а на путу је и осамостаљење Војводине. То само говори да нови господари света изгледа сматрају да Срби једино заслужују такозвану предкумановску Србију. Србију без Косова и Метохије, Војводине и Рашке.

Последњих година Срби су јединствено устајали у Сарајеву против сваког предлога закона који је противречио Уставу БиХ: није било суштинских разлика међу посланицима СНСД-а, СДС-а, ПДП-а и ДНС-а. Тих разлика не би требало да буде ни убудуће.

Ово је прича о глумцима који играју представе пред малобројном публиком у енклавама. И прича о онима који се не баве политиком, али су у стању да, како рече Тодоровић, иду од села до села, да играју представе за по неколико људи.

Оно што Цвијановићева назива “комуникацијским мостом”, Златко Лагумџија исмева твдњом да се таквим схватањем механизма координације БиХ представља као “поштанско сандуче”, што он, је ли, неће дозволити. 

Истина о неуспеху једног мегапројекта у постпетооктобарској Србији коинцидира са истим таквим неуспехом с којим се суочавају средњоевропске и источноевропске земље у транзицији, а важније, са неуспехом истог пројекта у чланицама ЕУ, па и у САД.

Разлика је само у приоритетима, а не у вредносним судовима. Јер, оно што је Златку Лагумџији или Сулејману Тихићу увек на првом месту, у 2013. не налази се у врху топ-листе Барака Обаме и Ангеле Меркел, стицајем разних околности, од сукоба у Сирији до уздрманог евра.

Зрело је за један отворен и поштен разговор између два братска народа, руског и српског, и наших елита. Да се питамо за јуначко здравље и превазиђемо ако треба шта превазилазити из прошлости.

Најјача опозициона странка наново истиче своју небулозну тезу о непостојању вањске угрожености за Републику Српску. Тврди се како је угроженост извана политичка фатаморгана, фиктивни, непостојећи непријатељ и слично.

Има ли веће ироније од тога да карикатурални српски националиста укуца последњи ексер у ковчег Хашког трибунала? Kако је уопште дошло до тога да се правни експерти у Хагу препиру ко сноси већу кривицу што ће се оптуженик из Србије ускоро, можда, наћи на слободи?