„Грађанска БиХ“, Кецмановић, Српска и критичари

Изгледа да је Ненад Кецмановић у свом, поприлично одмереном, интервјуу разочарао неке читаоце чим су нашли за сходно да упуте онако острашћени коментар, какав је чланак Вука Бачановића Неизбјежна дволичност националиста. По свој прилици читалац и коментатор је очекивао мешавину посипања пепелом, политичке коректности и реминисценција на идиличан предратни живот. Све у свему, да би задовољио укус сарајевске публике Кецмановић мора да изнесе једну темељну аутошовинистичку самокритику. Бачановић очито не може чудом да се начуди како је Кецмановић могао да говори о ситуацији у БиХ а да изостави оспоравање права на егзистенцију Републике Српске и да оптужи руководство Српске за геноцидне намере према другим народима и народностима. Одмах се мора нагласити да је погрешно очекивати од професора Кецмановића политички коректан приступ – у питању је политичар и интелектуалац који о политичким приликама говори отворено, без пренемагања и околишања. Коме се такав приступ не допада, остаје му да чита патетичне блогове на другосрбијанским сајтовима.

Тежиште Бачановићевог текста је ишчуђавање зашто и како је неко могао да напусти концепт мулитиетничке БиХ прокламован у Сарајеву 1992. године и указивање на дволичност националистичког морала (шта год то значило јер се аутор не труди да детаљније објасни шта под овиме подразумева). Ваљда ово треба разумети у смислу да је професор Кецмановић промену своје политичке позиције извео као промену моралног становишта а не као промену условљену политичком динамиком. Критикујући Кецмановићеве позиције Бачановић такође указује на некакву националистичку митологију која стоји иза Кецмановићевих ставова. У овој критици Бачановић не само да прави грубе фактографске грешке него, свесно или не, своју критику националистичке митологије (колико год магловит овај концепт био у његовом тексту) излаже баш са позиција једне националистичке (бошњачке) митологије о дешавањима у БиХ почетком 90—их година. Бачановићев текст је на поједином местима врло слаткоречив[1] али политички крајње наиван, готово патетичан.

У првом одељку Бачановић тако говори о некаквој грађанско-мултиетничкој БиХ прокламованој у Сарајеву 1992. године (додуше реч је само о концепту) коју је Кецмановић неоправдано напустио и приклонио се мрачњачким српским националистичким позицијама. Али зар грађанско-мултиетничка БиХ није постојала и пре те 1992. године? Зар грађани БиХ и пре 1992. нису били истовремено носиоци и грађанских и националних права? И ко се одрекао те и такве БиХ, Ненад Кецмановић или Алија Изетбеговић? Даље Бачановић наводи: Једном ће неко, ваљда, озбиљно, поставити питање због чега једноетничке странке напросто не могу градити вишеетничке државе и то је једна од многобројних табу тема о којој ће се у Сарајеву свакако морати озбиљније расправљати када за то сазрију политички услови, јер то свакако још увијек нису. Није баш јасно шта је аутор овде хтео да каже? Странке не би требало да граде државе, оне би ваљда требало да буду један од иснтрумената у политичком животу држава? Можемо такође поставити питање каква је била природа тог концепта мултиетничке-грађанске БиХ који је, ваљда СДА као аутентично мултиетничка странка, предлагала у смутно доба 1992. године? Зар је могла да улива поверење странка чији је концепт мултиетничности подразумевао сужавање политичких права других заједница на територији БиХ? Или чији су јуришници терорисали грађане које су декларативно представљали? Зар и после 17 година у Сарајеву, оличењу мултиетничке политике какву су спроводили бошњачки политичари, постоје табу теме у вези са политиком која је вођена током рата?

Како би указао на дволичност политичких позиција Ненада Кецмановића Бачановић подгрева још један политички мит – мит о београдској агресији на иначе идиличну Босну и Херцеговину. Бачановићева верзија тог мита садржи један елемент који раније нисам имао прилике да видим – известан број босанскохерцеговачких интелектуалаца српске народности је прешао у Београд[2] где су се контаминирали пансрбизмом који су почели да проповедају својим сународницима преко Дрине. Као бројни бошњачки и другосрбијански аутори Бачановић пропушта да прихвати и укаже на локалне узроке и динамику сукоба у БиХ. Како би се политика квазимултиетничности одбранила по сваку цену потребно је прихватити спољашње узроке рата.[3]

После клишеа о рату у БиХ следи чуђење како Кецмановић може а да не критикује Републику Српску, њено аморално руководство и геноцидну генеалогију. Овде Бачановић меша разумевање неког догађаја и његово морално оправдање. Наиме, он сматра да Кецмановић тиме што наводи како је дошло до хомогенизације етничких територија у Босни и Херцеговини оправдава поступке који су до те ситуације довели. Сумњам да било ком читаоцу може да падне на памет да Кецмановић оправдава акте насиља, нарочито илегалног насиља, према припадницима других етничких заједница.   

Нема сумње да је за Бачановића концепт политичког суверенитета српског народа у БиХ монструозан. То мишљење су делили и његови суграђани из СДА што је уосталом и водило ратој катастрофи у БиХ. Тај политички суверенитет је потврђен и међународно санкционисан а да ли се то Бачановићу допада или не ствар је само личних афинитета, без било каквог политичког значаја.