Србија и такозвана међународна заједница

Када сте последњи пут чули за термин међународна заједница? Неприметно све мање су га употребљавали његови творци, пре свега земље западне хемисфере. Иза овог термина инструментализовао се утицај на одређене земље, пре свега у сврси пресирања њихове јавности. Међународна заједница користила се и као оправдање пред властитом јавношћу да би се створио утисак светске подршке пројектима глобалне доминације. Сада га не употребљава скоро нико јер се у време кризе појачало заједништво највећег дела планете. Наглашено тражење помоћи међу нарастајућим економијама у покушајима превазилажења економских проблема натерало је носиоце титуле међународна заједница да је се без много буке одрекну.

Такозвана међународна заједница

Међународну заједницу чине све земље чланице УН са Генералном скупштином и Саветом безбедности као својим највишим органима. Да погледамо мало ко је чинио међународну заједницу. Пре свих САД, Европска унија, Јапан, Канада, Норвешка, Швајцарска и још понеке земље које вољно или не убрајају себе у ту неформалну групацију која се деведесетих година прогласила главним политичким арбитром на планети, желећи да уместо УН преузме одговорност за безбедност у свету. Међу земљама које су ван међународне заједнице су Кина (највећи кредитор Америке, највеће девизне резерве, највише становника), Индија (највећи продавац памети, друга најмногољуднија земља на свету, друго по величини нарастајуће тржиште), Русија (највеће резерве енергената и свих осталих сировина на планети, други најмоћнији војни потенцијал на планети), Бразил (највећи неистражени ресурси, највећи произвођач биоенергената на свету и највеће појединачне резерве нафте и гаса), Индонезија (најбројнија муслиманска земља), арапске земље (највеће резерве фосилних горива на планети). Све оне уважавају међународно право установљено након Другог светског рата, што је за Србију од изузетног значаја.

У табели је дат преглед параметара потенцијала, потрошње и производње у односу на целокупну планету:

Уз сва ограничења оваквог поређења, евидентно је да се ради о две групације, при чему свака из своје перспективе има одређене предности. Међународна заједница се кроз производно-технолошку доминацију, вишкове хране и супериорну војну силу последњих двадесет година наметнула као најбитнији фактор на планети. Друга група земаља имала је ресурсе свих врста и бујајуће производно тржишне потенцијале, уз драматично смањење разлике у нивоу образовања. Можда је ово интересантно и са становишта прегледа које су земље признале једну од творевина међународне заједнице нелегално проглашену државу Косово. У оквиру нових околности и међународних преседана којима се умањује или чак и одузима право УН да решава спорове по свету, а да међународна зајeдница, односно НАТО, преузме право решавања спорова, распад СФРЈ постаје место демонстрирања тих нових односа. Шта је међународна зајeдница тиме заправо урадила за Србију?

Ударна песница међународне зајeднице у борби против Србије били су људи као што су Бил Клинтон (познат и по афери Левински), Хелмут Кол (правоснажно осуђен од немачких судова за корупцију), Тони Блер (оптужен у афери продаје лордовских титула), Жак Ширак (правоснажно осуђен за корупцију док је био градоначелник Париза). Другим пре свега малим земљама требало је указати на судбину која их чека уколико се успротиве таквој међународној заједници. Пре 1999. године наметнуте су нам санкције за догађаје које је иницирала међународна заједница. Распад СФРЈ и грађански ратови који су уследили нанели су несагледиву штету и директно утицали да се Србија нађе у политичком, привредном и цивилизацијском застоју. Разорена привреда (смањена производња за 20 одсто од производње 1989), урушавање свих потенцијала (привредни ресурси, заостајање у технологији, образовању, медицини, уништени пензиони фондови) само су неки од злочина које је међународна заједница учинила народу Србије. Врхунац је било бомбардовање 1999, при чему je однос државе која је нападнута и нападача био један према 600. Бомбардовањем је нанета директна материјална штета Србији од најмање 30 милијарди евра, а индиректна више од 100 милијарди евра. Јадно звуче убеђивања представника међународне заједнице и њихових гласноговорника у Србији о наводној помоћи од неколико милијарди евра које ћемо у највећем обиму морати да вратимо! Прво нам је нането 100 милијарди штете, а онда нам се наводно нешто поклања!

Међутим, ту се “брига” и такозвана помоћ међународне зајднице не завршавају. Наметнувши нам власт ДОС-а након „историјских“ промена 5. октобра настављено је уништавање привреде и социјалне државе, при чему је, због смањеног наталитета, и биолошки опстанак српског народа доведен у питање. ДОС и његове неуспешне владе су за осам година осим уништавања банака и директног слања опљачканог новца у стране и одабране домаће банке успели да лоповским приватизацијама (Сартид) и корупцијом (изградња путева, продаја пољопривредног земљишта, грађевинска корупција, корупција у политици) направе од Србије тржиште за своју робу. Довели су нас у позицију да будемо извор јефтине радне снаге.

Како објаснити човеку здравог разума да ови наши “европејци” боље знају како је у тој заједници кад је по званичним подацима 70 одсто Немаца и 65 одсто Француза незадовољно у тој ЕУ? Испаде да они који тамо живе мање знају од наших елитних вођа о ЕУ. Или је то можда опет покушај преваре као 1999. када је велики део грађана Србије, поведен слаткоречивошћу и обећањима међународне заједнице, гласао за промене. Чини се да је овога пута криза спречила превару и предупредила да неки нови млади, лепи и паметни људи након неколико година постану милијардери и власници наших и судбина следећих генерација.

Свакако да у ЕУ постоје позитивна решења која се могу применити и у Србији без уласка у ту заједницу. Питање је коју цену треба да платимо за улазак у ЕУ. Сигурно је да то није Косово и Метохија. Такозвана међународна заједница је већ признала Косово као независну државу на територији Србије, под изговором да Албанци не желе да живе у Србији. Сигурно да ни Баски не желе да живе у Шпанији, ни Мађари у Румунији и Словачкој, ни Турци на Кипру, ни Ирци у УК, ни Руси у Украјини, што би довело до промена граница и ратова. Све ово имали су у виду УН и ОЕБС када су донели начела о правном поретку у свету. Питање које се намеће је још колико дуго ће у међународним односима доминирати груба сила? Ако се вратимо само десет година уназад, одговор би био бар сто година. У данашњем свету одговор би можда био 10–15 година, а гледајући невероватан развој Кине, Индије, Јужне Америке, Русије, може се рећи да то може бити и само 5–10 година. Па зар би вредело подлећи притисцима који ће тако мало трајати, а изгубити Косово и Метохију – душу, част, понос и достојанство нације?

Наравно, нису нам сви становници међународне заједнице непријатељи. Велики број чланица зна истину и све више ће знати за манипулације њихових влада (бомбардовање СРЈ без одлуке УН, рат у Ираку без икаквог правог повода, стварање атмосфере за линч Ирана на основу лажи о атомској бомби, тајни затвори у наводно сувереним земљама Европске уније). Контакти са великим бројем људи који су заинтересовани не да помогну Србији, већ да сопственим народима укажу на лажи њихових вођа могу довести до истинитог сагледавања погубних последица одлука њихових влада.

Будућност

На планети се одигравају важни процеси са чијим последицама ће живети будуће генерације. Америка покушава да створи европску супердржаву која би била под њеном контролом и исто тако та супер ЕУ држава покушава да се одупре том “мајчинском” загрљају и постане самостални важни чинилац глобалне политике. Такође, на сцени су и напори да се обједине католичка и православна црква и да као тако уједињене утичу на политичке догађаје у свету. Англоамериканци и њихови савезници (Јапан, Канада, Аустралија, ЕУ) покушавају да секуларизују исламске земље и тако отклоне једну од најозбиљнијих претњи по тренутни геополитички поредак. Долази до нове равнотеже војне моћи на планети, Америка и њени савезници немају више искључив положај суперсиле, јер Русија враћа свој стратешки положај широм планете, Кина поседује нуклеарне потенцијале, Индија се веома брзо приближава Кини, а Пакистан је постао прва исламска држава која располаже атомском бомбом. Ако се томе дода доступност све квалитетнијих пешадијских система који лако уништавају класичне војне ефективе (тенкове, транспортере, хеликоптере, па чак и авионе), те војне силе постају све рањивије, а самим тим и мање важне као потенцијална претња и разлог за беспоговорну послушност било које земље.

Борба за необновљиве изворе енергије (нафта, гас, угаљ, атомска горива) такође је доминантна појава почетка 21. века. Некада најмоћнија сила САД је са својим савезницима контролисала готово све изворе ових енергената. Међутим, сада ствари стоје другачије. Након покушаја САД и савезника да поцепају Русију и домогну се огромних руских ресурса, садашња Путинова Русија се стабилизовала и исказује намеру не само да контролише своје потенцијале, већ и потенцијале у окружењу. Имајући у виду договоре са Алжиром, Либијом, Венецуелом, па чак и Бразилом, њихове амбиције су далеко веће.

Кина, која je са Индијом потенцијално највећи потрошач енергије, постарала се да у Африци постане сувласник на највећим нафтним налазиштима. Пример најновијег уговора на другом највећем пољу нафте у свету (Иран) где Кина има удео од 50 одсто, Индија 25 одсто и Иран 25 одсто најбоље показује да нарастајуће супердржаве неће допустити да се светске залихе енергената троше као до сада. Кина садашњу кризу такође користи да својим девизним резервама (највећим на свету) купи енергенте за следећих 20–30 година (Венецуела, Бразил, Иран) и сада врло јефтине напредне фирме по Западу. Овоме се придружују земље Јужне Америке (Венецуела, Бразил, Боливија, Аргентина) које су спремне да те своје потенцијале користе на најбољи начин, не осврћући се на досадашњи систем скројен по потребама једне суперсиле.

Такође, појава која ће обележити овај век биће научна и техничка револуција која ће омогућити убрзани развој човечанства у свим областима. У овом тренутку водећу улогу у том процесу имају САД и њени ЕУ савезници и Јапан. Међутим, технолошка предност се сада показује као све краћа. Тако је пре 15 година САД предњачила над Европом и Јапаном 10 година, а према остатку света 15–20. У овом тренутку та разлика је смањена на пет година у односу на Европу и десет година у односу на остале. Развојем Русије, Кине, Индије и Бразила та разлика ће за десетак година нестати, а после тога ће бити неизвесно ко ће бити водећи у новим технологијама. Евентуално опредељивање Србије ка било којој страни представља изазов. Треба омогућити свим грађанима да знају све могућности и да се опредељују за своју и будућност своје деце. Време је да се парола „Европа нема алтернативу“ замени много перспективнијом „свет нема алтернативу“.

Свет нема алтернативу

За разлику од међународне заједнице где је популација све старија (са изузетком САД због великог прилива радне снаге хиспано порекла) становништво на планети је све млађе и виталност расте захваљујући све бољој медицинској заштити и све бољем систему образовања. Како Србија спада у категорију угрожених земаља због ратова, санкција и изгубљене социјалне заштите у последњих 18 година, имали бисмо много шта да научимо од земаља попут Индије, Бразила, Кине, Индонезије, Албаније. Економија је последњих година у веома лошем стању. После 5. октобра уведен је систем неолибералног капитализма, који је на изнурену српску привреду деловао убиствено, јер је бескруполозном приватизацијом уништено или продато све што је иоле вредело (цементаре, шећеране, пиваре, фабрике лекова...). Незаштићена привреда испоручена је заједно са целокупним становништвом новооснованим страним банкама чије погубно деловање сада сви виде. Динкић, Ђелић, Лабус, Јелашић, Дугалић и остали довели су до застоја производње и омогућили зеленашке зараде страним банкама. Погубна страна овакве политике најбоље се види из положаја становништва – милион незапослених, а 700.000 испод границе сиромаштва.

Производња хране и енергије предуслов је за опстанак и развој сваке заједнице, па и Србије. Ослањајући се на међународну заједницу, Србија је у ситуацији да по евентуалном уласку у ЕУ (2023) добије средства за развој пољопривреде и одређене преференцијале за пласман својих производа. Такође и приступ европским научним институцијама допринео би усавршавању технологија, а и прописи који се примењују у ЕУ допринели би побољшању квалитета наших производа. Србија је способна да произведе храну не само за себе, већ и за извоз. Предуслов за то је политичка воља којом се ова природна предност институционализује као државни приоритет.

Уколико би нас та међународна заједница изоловала (на пример због Косова и Метохије), алтернатива постоји широм праве међународне заједнице. Чак и у време највећих притисака и санкција, наша роба је налазила пут до тих тржишта. Такође и размена са тим земљама била би повољнија по нас, а и сва техничко-технолошка достигнућа била би нам доступнија, што је од великог значаја у тренутку кад се технолошки јаз између највећих светских сила сваким даном смањује. По питању енергије ситуација је много повољнија, јер смо по обновљивим и фосилним изворима веома добро котирани, при чему бисмо уз гасовод “Јужни поток” били и те како снабдевени енергентима по нормалним ценама.

Здравство и школство

Стање у ове две области битно утиче на будућност Србије. Поред изузетно квалитетног, али веома скупог образовања за мали број одабраних у међународној заједници, остало становништво школује се као радна снага која погодује владајућим елитама тих земаља. У великом делу остатка света школовање за најшире нараштаје је скоро бесплатно, а продукција великог броја високообразованих младих људи доприноси развоју тих земаља (Индија, Кина, Бразил...). Систем који је постојао на овим просторима (СФРЈ) показао се као веома квалитетан јер ако погледате биографије наших академика, професора универзитета, научника, видећете да су по пореклу углавном из најугроженијих слојева. „Социјални лифт“ стваран у СФРЈ показао се као много бољи од новонаметнутих „болоњских“ модела прилагођених глобалистичком неолибералном капитализму.

Када је реч о медицинској заштити, поставља се питање да ли нам је потребна онаква каква углавном функционише у међународној заједници – веома скупа и доступна малом броју грађана који су се обогатили током транзиције, при чему остатак становништва има нешто више од примарне здравствене заштите. На другој страни у осталим земљама социјална сигурност је далеко мања, будући да су земље међународне заједнице своја богатства и сигурност градиле на ресурсима других земаља. Управо смо сведоци како те неправде нестају и успоставља се праведнији однос са тенденцијом да се он уравнотежи. Велика улагања земаља попут БРИК-а у здравствену заштиту и напредовање у свим стратешким областима медицине омогућила су земљама као што је Индија не само да сустигну него у многим областима и претекну западну медицину. Сјајан медицински кадар омогућава да Индија годишње зарађује десетине милиона евра од дијагностике на даљину (најсавременија дијагностика углавном је компјутеризована, па индијски лекари путем интернета добијају снимке из свих најразвијенијих земаља које читају за много скромније хонораре од својих колега из тих земаља). Због све бржег технолошког развоја ових земаља и њихова медицинска опрема врхунског квалитета много је доступнија него на западу.

Зашто свет нема алтернативу

Географски и цивилизацијски везани смо за Европу. Као народ стварали смо историју ових простора. Често и на сопствену штету. Много смо од њих добрих ствари научили. Племенске, верске и духовне везе дају нам за право да једну од највећих сила можемо звати „Мајчица Русија“. Поносни смо што имамо „словенску душу“. Имајући у виду жељу обједињавања простора од Ламанша до Владивостока, некако бисмо седели у крилу оба џина. Наслеђене односе са комунистичком Кином и несврстаном Индијом само неук не би искористио. И са свим другим пријатељским земљама, а има их пуно. А Америка? Она само гледа сопствене интересе, који никако нису у складу са интересима стабилне и просперитетне Србије. Срби као лоши момци били би заборављени. Умеју то они. И Јасер Арафат био је прво окорели терориста и криминалац, па је завршио на травњаку испред Беле куће као велики миротворац и нобеловац. Поучно искуство.

Крагујевац, 6. априла 2009.