Чак и ако се узме да ЕУ јесте спољнополитички приоритет, то се ни у ком случају не може и не сме поредити са нечим што је ствар поштовања Устава, очувања националног достојанства и државног суверенитета.

Кратак курс из новије историје „две Србије” показаће да се подела разрасла, укоренила у мисли, приче, понашања, менталитет. А једно време се издашно у политичкој сфери гајила. Говоримо само о периоду – од пада Берлинског зида – у коме су данашњи миритељи утицали на оно што данас имамо.

То што у Резолуцији 1244 нигде изричито не пише да је сецесија забрањена, никако не може да значи да је дозвољена. Ако усвојимо став да је „све што није изричито забрањено, дозвољено“, онда смо на добром путу ка пуној анархији.

Ако било ко озбиљно погледа како је овај регион политички еволуирао последњих десет година, видеће да је један од најзначајнијих фактора била улога коју је играо Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

Све су прилике да Србија деценијама ни изблиза нема адекватан стратегијски национални програм, или бар не у оној мери, који би јој обезбедио оно што има једна стабилна држава у свету -национално јединство

Више информација из тог тужилаштва стигло је недавно о злочинима почињеним у логорима “Силос” у Тарчину, ОШ “9. Мај”, “Крупа”, “Игман” и “Храсница”, у којима су злостављани и убијани заточени Срби у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године.

Србија се националног програма, историјски гледано, одрекла још далеке 1914. године. Према мом мишљењу, она је тада имала свој прави стратегијски план – окупљање свих српских области, из свих српских земаља, у једну јединствену српску државу

Тачно је - да се нешто кува, кува се.  Да ли је Влада Александра Џомбића могла у претходном периоду више радити и брже нудити поједина рјешења? Да, и морала је. Јесу ли сви министри оправдали повјерење? Нису. Јавност већ одаво зна гдје шкрипи, од здравства до пољопривреде.

Такав је случај ових дана са питањем Косова и Метохије. То питање је за светску заједницу затворено са стањем какво је данас. Какав је однос домаћих политичара према том питању сасвим је друга ствар. Одлука која је данас наметнута Србији није праведна.

Ако се на пољу ангажовања у правцу самосталности РС може говорити о томе да је ријеч о дугорочном циљу, недокучиво је због чега већ сада са обје стране политичке медаље не стигну сигнали да функционери НАТО-а немају због чега да долазе у српску половину БиХ.