У организацији Српске либералне странке и Удружења Срба из Хрватске у просторијама Месне заједнице Теразије 45 у Београду, 19. септембра 2008. године одржана је расправа на тему „Шта је српски национални интерес данас“. 

Никакав правни аргумент за рат није постојао на Косову, случај постмодерног праведног рата заснивао се на контроверзној евиденцији. Наметљива нелегалност тога рата учинила је од расправе међународних правника о Косову интересантну студију о једном случају, студију о статусу те гране права.

Кратак курс из новије историје „две Србије” показаће да се подела разрасла, укоренила у мисли, приче, понашања, менталитет. А једно време се издашно у политичкој сфери гајила. Говоримо само о периоду – од пада Берлинског зида – у коме су данашњи миритељи утицали на оно што данас имамо.

Када власти у Београду кажу Србима са Космета: „немојте да изађете на нелегалне изборе“, Срби са Космета знају да њихова држава заправо жели да каже: „Ми морамо ово да вам причамо, али изађите људи, видите и сами да не знамо шта да радимо са вама“.

Ако било ко озбиљно погледа како је овај регион политички еволуирао последњих десет година, видеће да је један од најзначајнијих фактора била улога коју је играо Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.

Косово је Србија, нико није рекао да није. Осим оних који су плаћени да то раде, да навуку што гласнији бес и лажних и искрених патриота на себе, а одвуку пажњу са онога што се за то време дешава на самом „месту злочина“.

Последњих година међу хрватском десницом и српском левицом инсистира се на томе да је “Недићев Београд” имао два концентрациона логора (Старо сајмиште и Бањицу), као и да је влада Милана Недића била политички, идеолошки и лично одговорна за уништавање Јевреја у Србији.

Чак и ако се узме да ЕУ јесте спољнополитички приоритет, то се ни у ком случају не може и не сме поредити са нечим што је ствар поштовања Устава, очувања националног достојанства и државног суверенитета.

Четвртог јула поподне Насер Орић се вратио из Хашког трибунала у БиХ као слободан човек. На сарајевском аеродрому сачекали су га као “хероја” његови саборци.

Нисам никада написала како су „лоши“ они Срби који су се „окренули Приштини“. Напротив, писала сам како су „лоши“ они који такве називају „лошим Србима“. Њих сам „олајавала“ и, на моју велику несрећу, лично их и упознала.