Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Одлука да се три оптужнице против Милошевића за Косово, Босну и Хрватску споје у један гигантски случај директно је довела до четворогодишњег процеса који би још и сад трајао да оптужени није умро. Далеко боље је било имати три одвојена, узастопна суђења.

Срби који не знају на коју страну да се окрену, ни коме да верују. Срби које је оставила држава, а у нову албанску државу не смеју и не умеју да се „интегришу“. Дезоријентисани Срби, слуђени опречним информацијама, конфузни као и вести које им долазе са различитих страна – поново сасвим сами. 

„Анатема“ коју српски званичници бацају на косовске Србе који у децентрализацији и изборима виде какву-такву шансу за свој опстанак и останак на Косову и Метохији је мач са две оштрице.

Током 2012. околности су се нагло промениле. Мајсторско надигравање са федералним партнерима и међународном заједницом је створило опште уверење да је Српска дефинитивно одбрањена и извана и изнутра. У први план су избила социјално-економска питања. Глобална криза се прелила у регион и запљуснула РС.

Данашњој Србији не прети немачка окупација, али најистакнутији Срби различито размишљају о сарадњи са Вашингтоном, најзаслужнијим за формирање самозване државе Косово.

Српско Косово се одвојило од Србије још много пре него што су Албанци прогласили независност свог, такође нестварног, албанског Косова. Не постоје ни српско ни албанско Косово. Постоји суживот два народа који се познају и не познају у исто време, личе једни на друге иако немају никаквих сличности.

Природно је да нова пракса започне са професором др Николом Кољевићем, јер први потпредседник РС, једини од историјских вођа српског националног покрета у БиХ из 1990, није дочекао пунолетство свога чеда.

Oтворено писмо

проф. др Ђорђу Станковићу, шефу Катедре за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду

Приступање Србије НАТО-у представљало би позив за признавање Косова. Ако Србија постане амерички вазал, онда Косово више неће бити симбол отпора хегемонији Вашингтона, па ће свака земља да поступи у складу са својим верским и другим симпатијама.