Савремени свет | |||
Путин у Србији: Добро пожаловать |
недеља, 13. март 2011. | |
Присећам се догађаја: Владимир Путин, тада на функцији председника Руске Федерације, примао је крајем јануара 2004. године у Кремљу акредитивна писма новонаименованих амбасадора страних земаља, међу којима и тадашњег амбасадора Србије и Црне Горе Милана Роћена. И, као што је то обичај, руски председник је у пригодном говору изразио жељу за унапређењем сарадње са земљама чији су му амбасадори уручили акредитиве. Путин је, уз чашицу шампањца послуженог с ногу, како то прописује протокол, кратко поразговарао појединачно са амбасадорима. Иако сам био удаљен само неколико метара, на месту одређеном за новинаре, не чујем шта разговарају. Али одмах по завршетку церемоније, из најпоузданијих извора сазнајем да је Путин изразио нашем амбасадору спремност Москве да унапређује привредну и сваку другу сарадњу. Рекао је, поред осталог: све зависи од вас. У тој констатацији ,,све зависи од вас’’ лежи, чини се, и сва филозофија односа двеју земаља; сада Русије и Србије, јер је Црна Гора затражила и нашла свој нови пут на међународној сцени.
Тих неколико речи значе много више него што на први поглед може да изгледа. Оне упућују на генерални закључак да од нас, у великој, можда и највећој мери, зависи како ће нас други (не само Руси) примити и схватити, како ће нас гледати; да ли ће нас прихватити или не, да ли одајемо утисак озбиљног и сигурног партнера, са којим вреди имати посла, или ћемо се представити као ,,банана република’’ која не завређује пажњу. Другим речима, све док будемо ,,ни на небу ни на земљи’’, док се будемо између себе свађали, пљували, блатили, делили на ,,европејце’’ и ,,патриоте’’, док будемо гледали уске страначке или сопствене интересе – за нас баш и нема неке веће перспективе. И, наравно, док не сазри мишљење да се свет не врти око нас, да смо мали и нејаки, да су интереси основна полуга око које се врти све што се дешава у савременом свету. Србија мора да нађе своје место у таквом свету штитећи пре свега своје националне интересе, али и пилагођавајући се реалностима времена на које у битнијој мери не може да утиче и на начин који ће бити за њу најмање неповољан. И, при свему томе, ослањајући се на пријатеље, на оне који поштују међународне норме и законе, међу којима је свакако и Русија. Зато је руски премијер и овога пута добродошао у Београд. Али, детаљније о томе, као и о перспективама сарадње са Русијом и значају посете премијера Путина, нешто касније. Иако су о најпопуларнијем руском политичару написане читаве књиге, иако је о њему штампано хиљаде чланака, коментара, интервјуа и емитовано исто толико ТВ сторија- мислим да ми читаоци неће замерити ако овом приликом изнесем, у најкраћим цртама, неке фактографске чињенице о руском премијеру; о његовом политичком профилу, оријентацији, ставовима о унутрашњем развоју Русије и њеној међународној оријентацији, као и сарадњи са Србијом. Мислим да уочи његове посете (иако не прве) Београду то није сувишно. Руски премијер рођен је 7. октобра 1952. године у радничкој породици у Лењинграду, где је завршио Правни факултет. После краћег ангажовања у градској администрацији Лењинграда, марта 1975. године прешао је на рад у Службу државне безбедности (КГБ). Он није прва личност из кругова државне безбедности која је направила успешну каријеру на руском политичком врху. Поменућу бившег председника владе Сергеја Степашина, па партијског лидера Јурија Андропова и у свету добро познатог политичара, Евгенија Примакова. Али, они су били политичари. А Путин је први професионални обавештајац који се уздигао до председничког положаја. У свету, такву каријеру направили су израелски премијер Јицак Шамир и председник САД Џорџ Буш старији, који је био на челу ЦИА половином седамдесетих година прошлог века. Да ли је то, бар што се тиче руског премијера, ,,плус’’ или ,,минус’’? По многим оценама, то је позитивна чињеница. ,,Бар му не могу продавати рог за свећу’’- каже ми руски колега новинар. Године 1985. Путин је са службом у КГБ отишао да ради у Немачку, где је остао до пада Берлинског зида. Радио је у дрезденској групи, једној од 14 колико их је било на тлу Немачке ДР. У Дрездену се истовремено налазио штаб совјетских тенковских јединица. Децембра 1989, у време великих превирања, Путин се, као и многи други совјети са службом у Немачкој ДР, нашао у невољи. Према личном сведочењу, око зграде у којој су биле смештене источнонемачке и совјетске службе безбедности, окупила се маса демонстраната. Путин је, на сопствену одговорност (инструкције из Москве никако нису стизале), изашао пред масу и замолио их да се разиђу. - Каква је ово зграда – упитали су демонстранти. - Совјетски војни објекат – одговорио је Путин. -Зашто имате аутомобиле са немачким таблицама? - Према важећем договору. -А ко сте ви? - Преводилац. - Преводиоци не говоре немачки тако добро. - Још једном вам понављам да ми имамо међудржавни споразум и молим вас да се понашате пристојно. Ми имамо правила понашања и у тој згради нема ничег заједничког са службама безбедности нити са војском Источне Немачке. Ово је совјетски војни објекат који је екстериторијалан.
Демонстранти се још дуго нису разилазили, али нису ни напали зграду, што је у том тренутку било најважније. На брзину је уништена сва документација. Ову епизоду наводим да бих указао на сналажљивост и одлучност Путина у једној изузетно деликатној ситуацији и узаврелој атмосфери каква је тих дана и месеци владала у Источној Немачкој. Мени лично, таква атмосфера и догађаји били су врло добро познати, неки су ме се и лично дотицали, јер сам се у то време налазио у Берлину као стални дописник Танјуга. Уз одлучност, сналажљивост и друге особине руског премијера, поменуо бих и његову храброст и свестраност. Путин је летео борбеним надзвучним авионом, пловио подморницом, спуштао се на дно Бајкалског језера, возио тркачки аутомобил. Позната је његова љубав и склоност ка спорту. И дан-данас редовно плива, скија и тренира џудо. Владимир Владимирович Путин био је у време Јељцина мало позната личност. О њему се у Москви знало само у ужим политичким круговима, али је у Санкт Петербургу био познатији. Природа посла захтевала је одређену анонимност. Почео је редовно да се појављује пред телевизијским камерама тек августа 1999. када је дошао на дужност председника владе, а затим последњег дана те године, када га је Борис Јељцин назначио за вршиоца дужности председника државе. Та епизода, у коју су биле упрте очи не само домаће него и целе међународне јавности, заслужује пажњу па ћу сасвим укратко потсетити на тај догађај који се показао као преломан у политичком животу Русије. Јељцин је крајем децембра 1999. позвао Путина у свој кабинет и саопштио му да је одлучио да поднесе оставку и да је управо њега предвидео да преузме дужност председника. ,,Гледао ме је право у очи и очекивао шта ћу да кажем’’ – присећао се Путин. Рекао сам да нисам сигуран да сам спреман за ту функцију. ,,Нисте ми одговорили: да или не’’ – инсистирао је Јељцин. ,, Нисам имао избор. Одговорио сам ,,да’’ – присећа се Путин, иако мисли да то није звучало много уверљиво. Каже, такође, да ,,није задрхтао’’ изговарајући ову реч. Ово се одвијало далеко од очију јавности. А оно што су забалежиле камере и чему су делом били сведоци домаћи новинари и страни дописници у Москви, оставило је веома дубок утисак. Долазак Путина на чело државе (прво као вршилац дужности председника, а после избора у марту 2000. године као легитимни председник РФ) означавало је већу промену него што у уобичајеним приликама значи одлазак једне и долазак друге личности на ту функцију. У овом случају, одлазио је човек чије су физичке и друге могућности да управља земљом биле сужене. Човек измучен болестима, борбом за власт, тешкоћама, бурним догађајима, неприликама које су га шибале готово читавог живота. Јељцин и Путин стајали су један поред другог у Кремљу у председничком кабинету приликом формалне примопредаје дужности а затим заједно посматрали дефиле почасне јединице на Саборном тргу у Кремљу. Налазио сам се доста близу, у простору одређеном за новинаре, и могао сам да уочавам израз лица и друге појединости. Биле су то две потпно различите личности: једна је по физичком изгледу и општем утиску припадала прошлости, а друга будућности. Уосталом, Путин је више од двадесет година млађи од Јељцина. Њихове психичке и физичке могућности се нису могле поредити. Дошавши на чело државе, Путин је наследио огромне тешкоће. Рат у Чеченији, који се у јесен 1999. године проширио и на Дагестан, настављен је свом жестином. Криминал и корупција цветају на све стране, плате и пензије се исплаћују нешто редовније него раније, али већина грађана тим новцем не може да подмири основне потребе. Незапосленост је велика, харају болести, енергетска криза у појединим регионима поприма драматичне размере. Предстоји реформа правосуђа, реформа армије и земљишна реформа која је централно питање Русије током њене хиљадугодишње историје и које није решено на задовољавајући начин. Капитал се и даље одлива из земље а производња, иако нешто повећана, и даље је далеко од домаћих потреба. Велика већина фабрика је затворена, опљачкана и запуштена. Слична је судбина и многих других државних и друштвених институција. Некада престижни колективи, таворили су у немаштини и расулу. Скандалозна приватизација је већ углавном завршена, а олигарси и новопечени богаташи су своја богатства великим делом пренела изван границе. Дуговања иностранству знатно превазилазе 100 милијарди долара. Као последица економских и социјалних тешкоћа и политичке нестабилности, ,,бела куга’’, односно драстични пад наталитета, налази се на врхунцу. Сваке године нас је неколико стотина хиљада мање, кажу званичници.
Путин одлично зна шта је наследио. Он то јавно говори, али никада није директно окривио Јељцина. Никада у том контексту није поменуо његово име. У прво време га је редовно посећивао и до последњег дана поштовао обећања које му је дао гарантујући му безбедност и многе привилегије. И њему и члановима породице. Поједини аналитичари су сматрали да ће Јељцин и даље владати из сенке. Међутим, Путин се понашао потпуно самостално. Говоркало се како се Јељцин ,,ужасава’’ појединих потеза свог наследника. Један од највећих неспоразума избио је око државне химне. Путин је одбацио мелодију Глинке која је неко време била химна Русије, а вратио познату мелодију Александрова (совјетске химне), с тим што је поета Сергеј Михалков унео неке измене у тексту и прилагодио га новој стварности. ,,То је наша историја, са том химном и мелодијом живели смо деценијама, одрастали генерације и постигли значајне резултате’’ – говорио је Путин. Да томе додам и његову констатацију да је разбијање Совјетског Савеза представљало највећу геополитичку катастрофу 20. века, али да је обнављање те државе сада немогуће. Такав став се, наравно, не може протумачити као ,,жал за комунизмом’’, већ се на њега може гледати у једном историјском контексту и кроз призму драматичних догађаја и на домаћој и на међународној сцени који су уследили после распада велике државе. Да се одмах разумемо: ни данас, пуних једанаест година после промене гарнитуре у Кремљу, у Русији не теку мед и млеко. То ,,пуних једанаест’’ не значи да је то дуг временски период. Политички, економски, социјални, војни и сваки други суноврат крајем осамдесетих и током читавих деведесетих година прошлог века, били су тако дубоки и свеобухватни, да ће бити потребно много времена за потпуни опоравак државе. Тај опоравак је ипак видљив, чак веома видљив, иако има повремених застоја. За једанаест година Русија је економски, социјално, политички и војно значајно ојачала, консолидовала унутрашњи живот, стабилизовала политичку ситуацију и повратила достојанство и позиције на међународној сцени. У појединим значајним областима, међутим, она још увек не може да конкурише САД и неким другим западним земљама. Мислим да у делу српске јавности не постоји адекватан увид у данашњу реалност Русије. Подносећи годишњи извештај на заједничкој седници оба дома парламента, априла 2001. године, Путин је рекао да ,,у Русији више неће бити ни револуције ни контареволуције. Упловили смо у мирније воде, а наш циљ је био и остао јачање државе, очување њеног суверенитета и територијалног интегритета, регулисање прилика у Чеченији, заштита грађана, побољшање услова живота. На међународном плану, основни циљеви и задаци су одбрана националних интереса и прагматизам. Односи са НАТО пактом зависиће од тога до које се мере алијанса придржава уговора са Русијом. ,,У догледној будућности Русија ће бити земља у којој ће се конфорно живети. Многи ће нам завидети.Верујте ми на реч’’- рекао је у једној изјави Путин.
Што се тиче Русије, ништа не треба тражити, све је већ пронађено – каже Путин. То је пут демократског развоја. Наравно, Русија је разнолика земља, али ми смо део западноевропске културе и цивилизације. И у томе је наша вредност. У једној изјави, Путин открива животни мото којим се руководи, нека властита правила, како сам каже. ,,Једно од њих је да никада и ни због чега не жалим. Постепено сам стигао до закључка да је то исправно. Чим почнеш да жалиш, враћаш се назад, почињеш да омекшаваш.Треба увек мислити о будућности, гледати увек напред. Треба анализирати, наравно, јер негде у прошлости могло је бити грешака. Али анализирати треба само да би се кориговао курс којим идеш у животу’’. Руски премијер оштро критикује кругове на западу који покушавају да ,,демократизују’’ и ,,цивилизују’’ руско друштво. Само нас ви немојте учити демократији, култури и цивилизацији – каже руски премијер. Ми нисмо никакви инвалиди да би нас неко подучавао. Такође, енергично се противи мешању у унутрашње послове. Што се тиче демократије, слободе и неких других цивилизацијских вредности, и код вас није баш све потаман, али се ми у то не мешамо. Не мешајте се ни ви у наше послове – каже Путин. Он је толерантан према опозицији, али нема длаке на језику када је критикује. Опозиционе лидере- Бориса Њемцова, Владимира Рижкова, Владимира Милова, Михаила Касјанова и неке друге опозиционе прваке просто је нагрдио. Рекао је да ако они дођу на власт, напуниће своје џепове и распродати целу Русију. У своје време они су жарили и палили и заједно са Березовским напљачкали су милионе. Пошто су немилице трошили, сада хоће да попуне своје џепове. Познат је Путинов однос према новопеченим богаташима који су своје богатство стеклу углавном разним ,,Мућкама’’. Имао је смелости да ухапси у то време најбогатијег човека Русије- Михаила Ходорковског. На примедбе Вашингтона да Ходорковски лежи у затвору ,,ни крив ни дужан’’, Путин каже: да је то, за шта је овде осуђен, урадио код вас, добио би 50 година затвора. Један трули богаташ ипак има ,,попуст’’. То је Борис Абрамович, познат као власник британског фудбалског кулуба ,,Челзи’’. Абрамович има приступ и у Кремљ. Дуже време био је чак губернатор Чукотке, суровог дела земље на крајњем североистоку. Али, Абрамович је ,,одрешио кесу’’ па добре суме улаже у ту област. Московске новине пишу да га на Чукотки обожавају јер им је изградио путеве и многе друге објетке. Руски званичници позивају и друге богаташе да делић онога што су стекли уложе у сопстгвеној земљи.Аналитичари примећују да права, организована, идеолошки усмерена и програмски оспособљена опозиција у ствари не постоји. На опозиционе скупове обично дође више полицајаца него учесника протеста. Сасвим случајно, до руку ми је дошла једна недавна изјава белоруског председника Александра Лукашенка с којим сам у једној прилици читав сат разговарао у његовом кабинету у Минску и о коме је моје мишљење много позитивније од оног које се лансира на западу, па и у неким српским круговима. Лукашенко каже да се Путин не допада Американцима зато што је чврст човек са дубоким унутрашњим осећањима, који ће у свакој ситуацији да штити интересе Русије. Саветујем вам (Вашингтону) да не демонизирате Путина. То је веома одговоран човек. Оно што обећа, то и изврши. Зато покушајте са њим да се договорите и да од њега изнудите неко обећање. Ако он каже ,,да, то ћу урадити’’ то ће обавезно и испунити, за разлику од Америке или Европе. Став Русије према Косову и Метохији је добро познат и заснива се на Повељи УН и међународном праву. Да смо били укључени у решавању југословенског проблема – изјавио је у једној прилици Путин – не би дошло до бомбардовања Србије. Ми ни у ком случају не бисмо пристали на мешање тог типа у унутрашње послове друге земље. Оно се не може оправдати никаквим разлозима, између осталог ни такозваном хуманитарном интервенцијом. Сматрам да је цела операција била велика грешка у области међународних односа, кршења темељних принципа међународног права. Ми не пристајемо ни на какве варијанте косовског типа. Ничега што би било аналогно југословенским догађајима нема и не може бити. Утолико пре што је све што су постигли западни савезници у пракси испало потпуно супротно са циљевима које је поставио НАТО. Москва, иначе, поздравља почетак разговора Београда и Приштине у Бриселу и сматра да је то једина алтернатива једностраним корацима који су у супротности са међународним правом. Решење косовског проблема могуће је једино путем преговора и у складу са Резолуцијом 1244 – оцењује званична Москва. Она такође захтева детаљну истрагу око продаје људских органа на Косову под контролом Савета безбедности УН и позива на заштиту сведока. Тиме би се избегле озбиљне тешкоће које су својевремено биле испољене у Међународном суду у Хагу током истраге злочина на Косову – истичу званичници у Москви. Не могу а да не поменем још једну констатацију која се повремено може чути од појединих личности у вези решавања ситуације на Косову и Метохији: Руси не могу бити већи Срби од самих Срба. Путин веома оштро иступа против екстремизма и тероризма, па је у том контексту упоређивао ситуацију на Косову и Метохији и на Северном Кавказу. Упозоравао је да се ,,исламски екстремизам шири од Филипина до Косова’’. Када је реч о тероризму, знао је у љутини да употреби нестандардне изразе као што су ,,удавити у WC шољи’’ или ,,ушкопити’’ (Путин за ову операцију употребљава један други, народски израз).
Због такве оштрине и непосредности, а пре свега због одлучности у заштити интереса Русије, коментатори на западу кажу да се Путин не може назвати ,,добрим дечком’’. ,,Он је агресиван, има строг изглед и не бира речи. Говори оно што мисли и нимало га се не тиче какав ће то имати одјек у јавности…. Његова позиција не изазива никакву сумњу. Он је лидер. Ви можете да га не волите, али морате да га уважавате’’ – каже амерички аналитичар Ендрју Томас. Да напоменем да су га недавно у једној анкети на западу сврстали међу четири најутицајније личности данашњице. Да се опет вратим на запажање Владимира Путина изречено амбасадору Роћену: ,,Све зависи од вас’’. Чини се да је таква оцена актуелна и сада, уочи посете руског премијера Београду. У кратком саопштењу руске владе о радној посети Србији 23. марта, каже се да ће Путин разговарати са председником Тадићем и премијером Цветковићем. Теме разговора биће даљи развој трговинско-економске сарадње, укључујући и ону из области енергетике. Мисли се вероватно и на пројекат изградње Јужног тока гасовода. Биће потписан и низ докумената. Из овог штурог саопштење не може се закључити које ће све теме бити на дневном реду нити која ће документа бити потписана, али се може наслутити да ће дијалог бити свеобухватан и да ће допринети интензивирању сарадње. Да ли ће се руски премијер у Београду сусрести још са неким личностима, да ли ће присуствовати његовом проглашењу за почасног доктора Београдског универзитета и посетити спортски клуб ,,Црвена звезда’’ како се то у појединим београдским медијима наговештавало, није познато. У време када српска привреда грца у тешкоћама, унапређење сарадње са таквом земљом као што је Русија од изузетног је значаја, тим пре што не постоје баријере нити условљавања којих има у сарадњи са земљама Европске уније. Штавише, Србија има одређене повластице које многе друге земље немају. Листа роба коју Србија без царине може да извози у Русију (а такође у Белорусију и Казахстан) доста је велика, али је питање колико ту бенефицију, због стања домаће привреде и производње, може да користи. Наговештава се да ће та листа бити ускоро проширена. Вредност трговинске разнема две земље износи око 2,7 милијарди долара што је значајно повећање у односу на претходне године, али далеко испод могућности и жеља. За српску страну је негативна околност што има велики дефицит у тој сарадњи. Из неких руских привредних извора у Москви могу се чути примедбе да не постоји довољна организованост српске привреде за наступ на руском тржишту. Као пример, наводи се пласман сезонског воћа из Србије који је углавном препуштен већим индивидуалним произвођачима. Само Москва и Подмосковље могли би да ,,прогутају’’ читаву воћарску производњу Србије – кажу руски трговци. Тим пре што је воће из Србије, због квалитета, веома тражена роба на руском тржишту. Разуме се да само воће и пољопривредни производи нису нити могу бити једини, па ни највећи српски извозани артикл и фактор економске сарадње. Ту су пре свега енергетика, па улагања која су још увек мала с обзиром на жељу и могућности. Али, за све су потребни не само декларативна спремност и жеље, већ и конкретни кораци. Да ли ће и до које мере обострана спремност бити конкретизована током посете премијера Путина – остаје да се види. И још једна значајна компонента: то је сарадња на међународном плану. Не треба губити из вида чињеницу да је Русија земља са великим могућностима на међународној арени, да је стална чланица Савета безбедности са правом вета. Утисак је да су искусни шеф руске дипломатије Сергеј Лавров и успешни српски министар иностраних послова Вук Јеремић успоставили добре личне контакте и односе, па се и у сарадњи на међународној сцени може очекивати даљи напредак. За Србију, подршка земаља као што су Русија и Кина, у њеним легитимним захтевима за очување територијалног интегритета и остваривање неких других права је од великог значаја. Уз све то желим да наведем једну чињеницу која се губи из вида и коју поједини кругови из различитих интереса могу злупотребити. Русија не крије да јој је Србија најзначајнији стратешки партнер на Балкану и да има своје интересе на том простору. То, међутим, не значи да Москва жели да намеће Србији правила понашања на унутрашњем и међународном плану нити да од ње прави некакву своју ,,губернију’’ како се то у појединим круговима може чути. То су спекулације у функцији дневне или дугорочније политике са одређеним, не баш добронамерним циљевима и интересима. Русија нема ништа против Европске уније, са земљама чланицама и сама веома успешно сарађује. Такође сарађује са чланицама НАТО, али поставља питање зашто алијанса жели да се примиче руским границама и да је са свих страна, где је то могуће, окружује. На такво питање запад нема прави одговор, па је сасвим разумљиво подозрење Москве према даљем ширењу алијансе. Зато се у Москви прави разлика, и то велика, између чланства у Европској унији и НАТО пакту. Уосталом, карактер ових организација је прилично различит. Наговештава се да ће председник Србије Борис Тадић овог лета посетити Москву да би са руским партнерима потписао документ о стратешком партнерству две земље. Нека врста стратешког партнерства постоји и сада. На крају крајева, за то није неопходан никакав папир. Потребни су политичка жеља, потреба и интереси обе стране. А они у овом случају очигледно постоје. Познати руски историчар Рој Медведев написао је: Могу да уверим моје читаоце у Србији у то да се однос Русије према Србији не одређује само географијом, политиком и економијом, већ и сродством наших народа, наших култура, наших религија. Ја се слажем са овом констатацијом али бих, уз све поштовање познатог историчара, његов закључак донекле преформулисасо. Рекао бих да Русију и Србију не зближавају само заједничко порекло, сродност језика и културе, иста вера, дуга традиција и борба против заједичког непријатеља током векова, већ и географија, економија и – заједнички интереси. Значајна узајамна наклоност свакако постоји, али то није довољно и то није све. У данашњем свету се ништа не постиже на лепе очи, због сличности језика, културе, традиције или исте вере, као ни на основу платонске љубави. Таква љубав у међународним односима не постоји. А ти заједнички интереси су многобројни, почев од потребе чвршћег, обострано корисног економског повезивања, сарадње у области културе и науке и другим доменима, до сарадње на међународној сцени. И све то заједно не на штету неке треће стране, не као ограничавајући фактор или услов за подизање баријере према неком трећем. Колико знам, у Москви никоме не пада на памет да ограничава економску и другу сарадњу Србије са било којом земљом или да јој замера због такве сарадње. Напротив, оцењује се да од унапређења сарадње Србије са земљама Европске уније и Русија може имати користи. Постоји довољно разлога и сигнала за веровање да ће разговори Путина у Београду бити отворени и конструктивни, да ће протећи у доброј, пријатељској атмосфери, да ће допринети развоју економске и друге сарадње и јачању стратешког партнерства. То ће, у извесном смислу, бити наставак руско-српског дијалога вођеног током боравка председника Дмитрија Медведева Београду октобра 2009. године и увод за нови сусрет на највишем нивоу овогт лета, када председник Борис Тадић треба да посети Москву. Све су то разлози да би се руском премијеру рекло: добродошао у Београд. |