Moskva i nalog za hapšenje Gadafija

Nalog koji je dao Međunarodni krivični sud za hapšenje libijskog lidera Moamera el Gadafija naišao je u Moskvi na različite komentare. Dok u Ministarstvu inostranih poslova preovladavaju uzdržane i diplomatski obojene ocene, u parlamentarnim i nekim drugim krugovima izjave su veoma kritički obojene uz tvrdnju da je Međunarodni krivični sud postao instrument politike zapadnih zemalja i da ,,igra onako kako NATO svira’’.

Najkompetentnija je, razume se, ocena Ministarstva inostranih poslova koju je na konferenciji za štampu izneo šef ruske diplomatije Sergej Lavrov. Njegova je izjava krajnje odmerena, uzdržana i bez otvorene kritike zapadnih zemalja ili suda.

Lavrov smatra da je Međunarodni krivični sud imao pravo za izda nalog za hapšenje jer je to ,,njegova prerogativa’’. Rusija je podržala rezoluciju Saveta bezbednosti koja omogućava sudu da rasleđuje sve zločine u Libiji, kako one koje cine Gadafijeve pristalice, tako i one koje čine opozicione snage. Iz takve izjave proizilazi da Moskva nema primedbe na izdavanje naloga, iako je on krnji jer se istraga ne proteže i na zločine koje čini druga strana. Lavrov jedino pledira i izražava nadu da će istraga biti ,,nepristrasna, depolitizovana i da će se odvijati u okvirima međunarodnog prava’’. Šef ruske diplomatije se takođe nada da se izdavanje naloga za hapšenje Gadafija neće negativno odraziti na situaciju u Libiji.

Lavrov smatra da je Međunarodni krivični sud imao pravo za izda nalog za hapšenje jer je to ,,njegova prerogativa’’.

Lavrov drugačije nije ni mogao da oceni odluku Međunarodnog krivičnog suda. Moskva je podržala rezoluciju Saveta bezbednosti o Libiji koja predviđa takvu mogućnost i sada sama sebi ne može da skače u usta. Druga je stvar što se u Kremlju smatra da vojna akcija zapadne koalicije u Libiji značajno izlazi iz okvira rezolucije i da je ona ,,pretvorena u nekakav papir’’ koji se maše i zloupotrebljava za vojna dejstva u Libiji.

Moskva – i to se mora reći – nije posebno naklonjena Gadafiju i smatra da ni njegove ruke nisu sasvim čiste. Podsetio bih, pored ostalog, na izjavu ruskih zvaničnika kada je predsednik Međunarodne šahovske federacije, inače višegodišnji predsednik ruske republike Kalmikije, Kirsan Iljumžinov, nedavno posetio Gadafija u Tripoliju i sa njim odigrao partiju šaha. U Moskvi se tada čulo da bi Iljumžinov trebalo da poruči Gadafiju da ,,tajming’’ za njegov potez (razume se ne šahovski nego politički) izmiče, što prevedeno na običan jezik znači da se njegova era završava.

Analitičari u Moskvi, a sigurno i političari, ocenjuju da Gadafi nema nikakve šanse da ostane na vlasti. Pošto su za Kremlj odnosi sa Libijom značajni, neuporedivo je korisnije da se, iz čisto pragmatičnih razloga, nekako nađe zajednički jezik sa onima koji dolaze, nego tvrdoglavo se držati čoveka koji neminovno odlazi. Interesi su, dakle, iznad neke iracionalne ljubavi koja u politici i međunarodnim odnosima ne postoji. Čak i kada se radi o stvarima koje nisu u potpunosti u skladu sa međunarodnom normama i principima.

Da podsetim da je Moskva nudila posredničku ulogu u libijskom konfliktu i da je ruski zvaničnik Mihail Margelov putovao u Bengazi da bi se sastao sa liderima opozicije a zatim i u Tripoli, ali da nije imao nalog da se sastane sa Gadafijem.

Da podsetim da je Moskva nudila posredničku ulogu u libijskom konfliktu i da je ruski zvaničnik Mihail Margelov putovao u Bengazi da bi se sastao sa liderima opozicije a zatim i u Tripoli, ali da nije imao nalog da se sastane sa Gadafijem. Za Moskvu, očigledno, Gadafi je ,,bivši’’, ali čitav problem treba da se reši ne stranim uplitanjem, još manje stranom vojnom intervencijom, već dijalogom suprotstavljenih strana.

Tako stoje stvari sa zvaničnom Moskvom, odnosno izvršnom vlasti čiji su potezi odlučujući i jedino merodavni na međunarodnom planu. Zakonodavna vlast,odnosno parlament, može da ima drugačiji stav i on ga ima što proizilazi iz izjava deputata i što nije prvi slučaj. To je naročito dolazilo do izražaja tokom događaja u bivšoj Jugoslaviji. Taj stav više predstavlja preporuku, može da ima moralnu težinu, ali nije odlučujući elemenat u političkom odlučivanju.

Predsednik Komiteta za međunarodne odnose ruske Dume Konstantin Kosačov izjavio je da nalog za hapšenje Gadafija nosi više pitanja nego što daje odgovora. To neće naterati libijskog vođu da dobrovoljno ode sa vlasti. Ona takođe neće imati nikakvog praktičnog dejstva u Libiji pošto Tripoli ne priznaje jurisdikciju Međunarodnog krivičnog suda.

Prvi zamenik Kosačova Leonid Sluckij je mnogo oštriji i kritičniji. Sada se ponavlja situacija koju smo imali oko Iraka, Kosova i Avganistana – kaže Sluckij. ,,Sve to podriva osnove višepolarnog sveta i rukovodeću ulogu Ujedinjenih nacija u međunarodnim poslovima’’ – kaže Sluckij. Po njegovom mišljenju, Međunarodni krivični sud koji bi trebalo da bude stub nepristrasnosti, izgleda da zastupa poziciju koju kreira oficijalni Vašington. Sve to navodi da se zamislimo – kaže deputat.

Njegov kolega, takođe član parlamentarnog komiteta za međunarodne odnose, Semjon Bagdasarov, tvrdi da Međunarodni kriviči sud zastupa intererse NATO pakta. Pokretanje naloga za hapšenje Gadafija, Bagdasarov naziva ,,odlukom sa predumišljajem’’. ,,Međunarodni krivični sud pretvorio se u instrumenat politike zapadnih zemlja. Šema je bila razrađena na Jugoslaviji a sada je došla na red Libija. To je grubo mešanje u unutrašnje poslove drugih zemalja i narušavanje svih međunarodnih normi’’ – tvrdi ovaj zvaničnik.

Ovaj sud je instrument kontrole državih rukovodilaca onih zemalja čija politika ne odgovara interesima zapadnih zemalja, a pre svega SAD, Velike Britanije i Francuske. ,,To je opasan presedan: danas Libija, a ko je sledeći? Sledeći može biti bilo ko’’. Ovaj funkcioner smatra da je jedan od ciljeva naloga za hapšenje – zastrašivanje koje će navesti mnoge činovnike, pristalice Gadafija, da pređu u redove opozicije.

Predsednik Komiteta za međunarodne odnose ruske Dume Konstantin Kosačov izjavio je da nalog za hapšenje Gadafija nosi više pitanja nego što daje odgovora.

Bagdasarov vidi još jednu značajnu negativnu komponentu u nalogu Međunarodnog krivičnog suda. On kaže da u sistemu vlasti u Bengaziju (među pobunjenicima) ima mnogo predstavnika terorističkih organizacija, uključujući i zloglasne Al Kaide koji se žestoko odnose prema pristalicama Gadafija, ali o tome se ćuti.

Iz svega toga proizilazi zaključak da se na hapšenje i odgovornost pozivaju strani rukovodioci po nalogu zapadnih centara moći; oni koji nisu poslušni i čija je politika u raskoraku sa željama velikih. To bi bili ..zločinci po nalogu’’ a ne zločinci po kriterijuma pravde i međunarodnih zakona. Selektivna pravda, kako smatraju pojedini ruski deputati, doprla je i do Međunarodnog krivičnog suda koji treba da bude nosilac pravednosti, demokratije i slobode. Mnogi ruski političari ocenili su svojevremeno da isti kriterijum važi i za Međunarodni sud za bivšu Jugoslaviju.Da na kraju kažem da Rusija ne priznaje ovaj sud i ne učestvuje u njegovom radu. Njegovu kompetentnost osporavaju takođe SAD, Kina, Indija i neke druge uticajne zemlje. Navedeni deputati ruskog parlamenta ocenjuju da to ne smeta Vašingtonu da koristi ovaj sud za promovisanje svoje politike.