Lenjin ponovo posvađao naciju

Tek što su ruski komunisti krajem januara obeležili osamdeset sedmu godišnjicu smrti Vladimira Iljična Lenjina, jedan deputat u faderalnom parlamentu našao je način da im tu godišnjicu zagorča: predložio je da se mumificirano telo vođe Oktobarske revolucije iznese iz Mauzoleja na Crvenom trgu u Moskvi preda majčici zemlji.

Moskovski mediji su najpre saopštili da je predlog podnela vladajuća partija ,,Jedinstvena Rusija’’. To je začudilo posmatrače iz više razloga: kao prvo, to je ozbiljna partija koja ima mnogo preča posla i teško da bi bez ,,debelog’’ obrazloženja i pretohdne najave mogla da predloži tako nešto. I drugo, predlog je upućen preko internet sajta sa provokativnim nazivom ,,gudbaj Lenjin’’ što takođe vladajuća partija ne bi sebi mogla da dozvoli.

Ubrzo je reagovao zamenik rukovodioca frakcije ,,Jedinstvene Rusije’’ Oleg Morozov. On je rekao da je to predlog samo jednog deputata i da partija to pitanje nije razmatrala ni na zvaničnom niti na bilo kakvom drugom nivou. A na pitanje šta on lično misli o tom predlogu, zamenik lidera frakcije je rekao da u zemlji ima dosta važnih problema koje treba rešavati.

Bilo kako bilo, predlog je izazvao ogromnu pažnju. Na sajt je samo za nekoliko dana stiglo oko 200.000 komentara, krajnje suprotnih po sadržini i intonaciji. Jedni smatraju da je Lenjin jedna od najznačajnijih istorijski ličnosti epohe, vođa svetskog proletarijata, čovek koji je želeo da promeni društvo nabolje i izvede ga na put slobode, socijalne pravde, demokratije i jednakosti. Lenjin je svetska, sovjetska i ruska istorija i ne treba ga dirati, a najmanje čačkati po prošlosti na način koji bi mogao da izazove nova politička talasanja. Neka stoji tamo gde je, zašto bi to nekome smetalo- kažu komunisti i drugi levičarski krugovi.

Drugi zauzimaju neutralnu poziciju i predlažu da se postigne konsenzus, eventualno da se sprovede i referendum. Treći pak prizivaju na ,,definitivan i nepovratan’’ obračun sa tragičnom prošlošću, komunizmom i socijalizmom. Oni kažu da su Lenjin i njegovo učenje naneli Rusiji i svetu veliko zlo. Zašto u 21. veku čuvamo mumiju usred Moskve i odlazimo da joj se klanjamo? Pojedinci su čak izneli mišljenja koja se kose sa civilizacijskim i hrišćanskim normama – da Lenjinovo telo ne bi trebalo sahraniti već ,,baciti na đubrište’’.

Oni koji se zalažu za iznošenje Lenjinovog tela iz Mauzoleja pominju i kult ličnosti, povezan sa Lenjinom i Staljinom, ,,sa čime treba zauvek raskrstiti’’.

Taj kult i veličanje Lenjina zaista je svojevremeno dostizao ogromne razmere. Jedno vreme Lenjin je bio gotovo božansko biće. Lenjinizam je bilo učenje ravno Bibliji. Sve najveće, najbolje, najvrednije u sovjetskoj državi, nosilo je njegovo ime. Te moskovski metro ,,imeni Lenina’’, te najveća fabrika, kolhoz ili sovhoz ,,imeni Lenina’’, filmski studio ,,imeni Lenina’’, fabrika obuće ,,imeni Lenina’’. Pojedini roditelji su svojoj ženskoj deci davali imena ,,Lenjinka’’, koja su kasnije menjali. Za najbolje umetnike proglašavani su oni glumci koji na najbolji nači ispruže desnu ruku na način kako je to činio Lenjin. ,,Deca su pre naučila da kažu ,,Lenjin’’ nego ,,mama’’ – kaže mi ruski kolega, karikirajući prilike u zemlji.

Nisu ni tada baš svi bili ,,lenjinisti’’. Čuo sam od Rusa sledeću anegdotu: na svečanosti u jednom sovhozu dodeljivana je nagrada najboljoj radnici koja nije bila omiljena u kolektivu – sabrana Lenjinova dela. ,,Tako joj i treba’’ – čulo se negde iz dubine sale.

Ne treba ni reći da su ta vremena prošla i da se danas Lenjinovo ime veoma retko pomene u javnosti. Čak se i kod Muzeja revolucije u centru Moskve kraj Crvenog trga više ne okupljaju komunisti koji su pre više godina tamo ,,bistrili politiku’’. Sada se Crvenim trgom i u njegovoj blizini povremeno mota Lenjinov dvojnik odeven kao Lenjin u svoje veme. Društvo mu pravi dvojnik cara Nikolaja, takođe odeven u carsku nošnju. Fotografisanje sa njima se plaća. Ljudi su tako našli način da zarade koru hleba. Bilo je slučajeva da nesrećni ,,Lenjin’’ ni kriv ni dužan dobije batine.

Tu i tamo, u Moskvi i nekim drugim gradovima još stoji Lenjinov spomenik. Na Crvenom trgu, kraj Mauzoleja, lider komunista Genadij Zjuganov na pojedine godišnjice vezuje crvene pionirske marame novoprimljenim članovima. I to je sve, ili gotovo sve što je ostalo od sećanja na vođu Oktobarske revolucije.

Oni koji se zalažu za iznošenje Lenjinovog tela iz Mauzoleja pominju i kult ličnosti, povezan sa Lenjinom i Staljinom, ,,sa čime treba zauvek raskrstiti’’.

U moskovskim novinama sam svojevremeno pročitao da je, u jeku najveće finansijske krize, po knjižarama ponovo počeo da se tražu Marksov ,,Kapital’’. To svakako ne znači povratak Marksizma, a još manje marksizma-lenjinizma.

Ko je u većini, i da li je to najbitniji faktor za donošenje odluke?

Prema istraživanju koje je prošle godine sprovela sveruska organizacija za ispitivanje javnog mnjenja, samo 15 odsto ispitanika smatra da Lenjin i dalje treba da ostane u Mauzoleju. Dve trećine se izjašnjava sa sahranu, od kojih 38 odsto ,,što pre’’ a 28 odsto – kada potpuno izumre generacija ,,kojoj je Lenjin drag’’.

Oglasile su se pojedine javne ličnosti, pa i partijski lideri. Tako su predstavnici Komunističke partije i ,,Pravedne Rusije’’ – inače obe parlamentarne – izjavili da će glasati protiv iznošenja Lenjinovog tela iz Mauzoleja ako se to pitanje postavi u Dumi. Poznati društveni radnik, rukovodilac ,,Lenkoma’’ Mark Zaharov kaže da bi pre želeo da se razmotri tema ,,varvarske pljačke crkava 1917. godine’’. Režiser i član KP Vladimir Bortko smatra da je budućnost Mauzoleja vrlo ozbiljna tema. Vlast nema prava da sama odlučuje o tome – kaže Bortko, očigledno misleći da treba postići opštedruštveni konsenzus. Poznati pisac, glavni urednik izrazito levičarskog opozicionog lista ,,Zavrta’’ Aleksandar Prohanov kaže da nije protiv razmatranja tog pitanja, ali smatra da ono nije prioritet; dajte da razmotrimo korupciju, katastrofalnu demografsku situaciju u zemlji, bedne penzije i plate – kaže Prohanov.

Čitalac koji se potpisao sa ,,Goša’’ kaže da običan čovek gleda kako da sastavi kraj sa krajem i da ga nije mnogo briga da li će Lenjinovo telo ostati u Mauzoleju ili ne. Njemu se čini da se galama digla da bi se narod odvratio od suštinskih, životnih problema. Osim toga, internet koristi uglavnom mlađa generacija, pa mišljenja koja se iznose preko raznih sajtova ne odražavaju stav celog društva, nego samo onih ,,koji ne znaju dalje od nosa’’.

Ovo nije prvi put da se postavlja pitanje iznošenja Lenjinovog tela iz Mauzoleja na Crvenom Trgu. Takvu ideju javno je izneo tadašnji predsednik Boiris Jeljcin juna 1997 godine, rekavši da bi Lenjinovo telo trebalo sahraniti na groblju u Sankt Peterburgu pored groba njegove majke.

Na sastanku Saveta za kulturu, povodom godišnjice rođenja Puškina, Jeljcin je rekao da je to bila želja samog Lenjina ali da zbog ,,voždizma’’ ta želja nije ispunjena. Rekao je takođe da bi sa Crvenog Trga trebalo ukloniti posmrtne ostatke svih onih koji sada tamo počivaju. ,,To treba uraditi civilizovno, a ne boldožerima i eskavatorima’’. Predložio je da se u jesen iste godine sprovede referendum na kome bi se građani izjasnili o tom predlogu. Zbog situacije devedesetih godina, referendum nije održan i to pitanje više nije ozbiljnije potezano.

Prema istraživanju koje je prošle godine sprovela sveruska organizacija za ispitivanje javnog mnjenja, samo 15 odsto ispitanika smatra da Lenjin i dalje treba da ostane u Mauzoleju. Dve trećine se izjašnjava sa sahranu, od kojih 38 odsto ,,što pre’’ a 28 odsto – kada potpuno izumre generacija ,,kojoj je Lenjin drag’’.

,,Znam da će komunisti biti protiv, ali ja sam navikao da se sa njima borim’’ – rekao je Jeljcin. ,,Da se bori sa nekim, podnosno protiv nekoga u čijim je redovima, i to na najvišim funkcijama, bio decenijama’’ – propratili su ovu izjavu komentatori.

Dajte da svemu tome damo hrišćanski karakter. Lenjin je učinio mnogo zla Rusiji, ali to je naša istorija i od nje ne možemo pobeći’’ – dodao je Jeljcin.

Pouzdano znam – to su mi lično govorili vrlo obavešteni izvori u Moskvi – da je ,,za dlaku’’ falilo da se u vreme najoštrije konfrontacije Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom, telo Lenjina iznese iz Mauzoleja. Jeljcina je u tome jedino sprečio strah od reagovanja javnosti i oštrih javnih, možda i krvavih protesta, što je moglo da dovede u pitanje njegovu predsedničku funkciju. A on je predsedničku fotelju voleo više od svega.

Ruski predsednik je u pravu kada govori o zlu koje je ruskom narodu naneo Lenjin i lenjinizam u obliku i na način koji je decenijama sprovođen u zemlji. Ali tu – kažu opozicioni lideri – iskrsava jedno neizbežno pitanje: kada je Boris Jeljcin došao do takvog saznanja? Da li je o zlu Lenjinovog učenja znao i dok se nalazio na visokim dužnostima u Lenjinovoj partiji? Zašto je tolike silne godine bio u partiji koja je nanosila zlo ruskom i drugim sovjetskim narodima? Znači li to da je i on, svesno ili nesvesno, bio saučesnik u zločinima? Ili je možda do takvog saznanja došao tek onda kada je uvideo da se zemlja i partija raspadaju i da je mnogo korisnije, sa ličnog stanovišta, postati antikomunista? To bi bilo interesantno razjasniti – pišu opoziciona glasila.

To, međutim, nije samo Jeljcinov izum. Moskovski mediji navode da je to bila praksa u čitavoj Istočnoj Evropi. Nekadašnji prvi sekretari, komunistički generali, premijeri i drugi lideri preko noći su iz komunističke, uskočili u demokratsku kožu. Da li su posle propasti komunizma i socijalizma zaista postali demokrate ili nikada nisu bili ni komunisti ni demokrate nego su se okretali kako vetar duva – to ostaje na njihovoj savesti. Ako je imaju, kako su svojevremeno pisala moskovska opoziciona glasila.

Ruski predsednik je u pravu kada govori o zlu koje je ruskom narodu naneo Lenjin i lenjinizam u obliku i na način koji je decenijama sprovođen u zemlji. Ali tu – kažu opozicioni lideri – iskrsava jedno neizbežno pitanje: kada je Boris Jeljcin došao do takvog saznanja?

I kada sam već pomenuo Borisa Nikolejaviča Jeljcina, neka mi čitaoci oproste za malu digresiju.

Upravo ovih dana, navršila se osamdeseta godišnjica njegovog rođenja. Tim povodom u njegovom rodnom Jekaterinburgu na Uralu (rođen je zapravo u obližnjem selu Butki) otkriven mu je spomenik. Prisustvovao je i govorio predsednik Dmitrij Medvedev koji se pohvalno izrazio o ,,prvom demokratskom predsedniku Rusije’’. Rekao je da zemlja treba da bude zahvalna Jeljcinu ,,zbog toga što u složenom periodu nije skrenula sa puta preobražaja i nije prestala da se kreće napred’’. U Moskvi je održana svečana akademija uz prisustvo visokih državnih rukovodilaca, političkih i javnih ličnosti; na njegov grob na Novodevičjem groblju u Moskvi položeni su mnogobrojni venci i cveće. Mnoge ruske ugledne ličnosti ocenile su da je uloga Jeljcina istorijska i da će vreme to tek potvrditi. Njegova supruga, Naina, izjavila je da je ponosna na to što je pola veka bila njegova supruga. Moskovski mediji preneli su mišljenja iz inostranstva da je Zapad, zbog rušenja komunizma u Rusiji, oprostio Jeljcinu sve, uključujući i rat u Čečeniji (koji se tamo ocenjuje kao kršenje ljudskih prava). Dakle, podeljena mišljenja o Borisu Nikolajeviču, kao i oko Lenjina, Staljina i drugih sovjetskih i ruskih vođa.

Da se vratim osnovnoj temi.

Ugledni moskovski dnevnik ,,Nezavisimaja gazeta’’ svojevremeno je objavila uvodnik iz pera tadašnjeg glavnog urednika, inače poznatog publiciste Vitalija Tretjakova oko predloga za iznošenje Lenjinogov tela.

Tretjakov kaže da začuđuje to što su takvom predlogu aplaudirali ljudi iz redova inteligencije koji sebe smatraju nosiocima znanja, morala i ukusa. Mauzolej na Crvenom Trgu je, po oceni autora, remek-delo svetskog značaja ruske i sovjetske epohe i arhitekture. To je spomenik neostravljivoj ideji komunizma, komunističkoj utopiji, pa i tvorcima i žrtvama te utopije. Porušiti ga – ne bi bilo originalno – to se već dešavalo u ruskoj istoriji, uključujući i sovjetski period. Ali, rušioci takvih spomenika umetnosti nemaju prava da se nazivaju inteligencijom. Još od vremena stare Grčke uobičajeno je da se oni nazivaju – varvarima.

Autor se energično zalaže da i nekropola ostane gde je i sada. To pitanje ima određenu međunarodnu, međudržavnu dimenziju. Ne mislite li – kaže Tretjakov – da će rođaci onih čiji ostaci počivaju u kremaljskim zidinama i kojih ima svugde po svetu, mirno gledati kako ruske vlasti postupaju sa tim ostacima. Šta treba raditi – ostatke Staljina prebaciti u Gruziju, DŽona Rida – u Ameriku, Brežnjeva – u Ukrajinu, Djeržinskog – u Poljsku, Bele Kuna – u Mađarsku. Mislite li da u tim zemljama žive varvari i da će oni dozvoliti izrugivanje nad kostima pokojnih, tim pre tako poznatih? A šta raditi sa Gagarinom, Žukovim, Čkalovim i desetinama drugih čija su tela njihovi rojaci dali državi ne na izrugavanje nego za počast?

,,Ako se mauzolej poruši – zaključuje autor, svet se neće okrenuti tumbe. Ljudima se može napuniti glava tvrdnjom o neophodnosti takvog postupka. Ali, ne zavidim onome ko će doneti odluku i ko će je realizovati. U ovoj zemlji njihova imena će ostati sramna. Ni u trećem pokolenju neće moći da se operu. A Zapad će zauvek odlučiti da se sa varvarima u jednom domu ne može živeti. I pravilno će odlučiti’’ – zaključuje Tretjakov.                          

Protiv uklanjanja Mauzoleja svojevremeno se izjasnio i bivši disident, pisac i naučnik Aleksandar Zinovjev koji je 20 godina proveo u izgnanstvu boraveći uglavnom u Nemačkoj.

,,Neko je planirao i veoma želeo da se trijumfalno obeleži dolazak novog milenijuma uništavanjem simbola komunizma, a Lenjin je ostao poslednji simbol tog perioda – govorio je Zinovjev. Mislim da ako iz Vašingtona narede Jeljcinu da se Lenjin iznese, njega će izneti i to neće suštinski uticati na situaciju u zemlji’’.                                

Zinovjev je smatrao da bi iznošenje tela Lenjina iz Mauzoleja bio ,,još jedan dokaz nečovečnosti demokratije koja danas postoji u Rusiji. To bi bio kraj svake demokratije’’.

,,Za Lenjina i Staljina se treba boriti – pisao je Zinovjev. Ja sam bio antistaljinista do poslednjeg dana Staljinovog života, ali kao istraživač i kao ruski čovek kažem: dvadeseti vek bio je vek Lenjina i Staljina, kao što je devetnaesti vek bio vek Marksa i Napoleona’’.

Kao što je poznato, Staljinovo telo je posle njegove smrti takođe bilo balsamovano i smešteno u Mauzolej, pored Lenjina. Međutim, posle čuvenog referata Nikite Sergejeviča Hruščova na 20. kongresu KPŠ, u kome je oštro kritikovao Staljina i kult ličnosti, stvari su se bitno promenile i samo se čekao momenat kada će telo Staljina biti izneto iz Mauzoleja. To se desilo krajem oktobra 1961. Telo Staljina je u najvećoj tajnosti izneto iz Mauzoleja i sahranjeno nekoliko metara iza, uz Kremaljske zidine.

Taj dramatični događaj zaslužuje da se o njemu nešto više kaže.

Žitelj podmoskovskog naselja Reutovo, Vladimir Poršnjev, tada gardista a sada zasluženi penzioner, priseća se tog događaja u kome je direktno učestvovao.

– Tridesetog oktobra 1961 držao sam stražu na ulazu u Mauzolej zajedno sa Jevgenijem Jašinom, izneo je svoja sećanja jednom moskovskom listu. To je takozvano stražarsko mesto broj jedan. Smena straže došala je posle podne. Još je bilo vidno. Iako je događaj pripreman u najvećoj tajnosti, Moskvom se pročulo da će sutradan po odluci Politbiroa iz Mauzoleja izneti Staljinovo telo. Crveni trg bio je prepun ljudi među kojima su dominarali ,,Kavkasci’’, odnosno Gruzini. ,,Ne damo da se Staljinovo telo iznese iz Mauzoleja’’ – uzvikivali su Gruzini solidarišući se sa njihovim mrtvim sunarodnikom. Jedan mlađi snažan čovek fizički je napao Jevgenija pokušavajući da mu otme pušku. Za njim su krenuli i ostali.

Zinovjev je smatrao da bi iznošenje tela Lenjina iz Mauzoleja bio ,,još jedan dokaz nečovečnosti demokratije koja danas postoji u Rusiji. To bi bio kraj svake demokratije’’.

,,Komandir straže nije se zbunio i udario je napadača kundakom po glavi. I danas, toliko godina posle događaja, čujem tupi udarac kundakom po glavi i pred očima mi je slika razbijene lobanje. Repetirao sam oružje i uzviknuo: ,,Stoj, pucaću’’.

Za tren oka pritrčali su policajci u civilnim odelima koji su se uvek muvali naokolo. Iz Spaske kule dotrčali su vojnici divizije Djeržinskog a iz okolnih ulica još neki vojnici. Gruzine su, kao cepanice, tovarili na kamione i nekud odvozili.

Sledećeg dana pred strojem smo bili pohvaljeni. Počela je politička nastava i odjednom – uzbuna. Okupili smo se kod kremaljskih zidina, dovukli mitraljeze, sanduke sa municijom. Staljina su iznosili iz Mauzoleja.

Sanduk su iznosili oficiri, a dalje do grobnice nas nekoliko vojnika. Neki očevici tvrde da su sanduk nosili poluusprvavno, pa je izgledalo kao da će Staljin svaki čas da zakorakne. To je svega petnaestak–dvadeset metara od Mauzoleja. Crveni trg bio je zatvoren. Na ceremoniji su bili samo članovi Politbiroa, komandant Kremlja i oficiri bezbednosti.

Poršnjev kazuje dalje da su raku iskopali nekako uzanu. Svi su bili nervozni i žurili su pa je došlo do konfuzije. Jedan kapetan sagnuo se i šapka mu je pala u raku. Pobledeo je i zadrhtao; to nije dobar znak. Prišao sam mu: druže kapetane, dozvolite da uskočim i izvučem šapku.

Kapetan se posavetovao sa nekim i dao mi je znak. Uskočio sam u raku i izvadio mu šapku. Izgledao je neizmerno zahvalan. Predložio sam: počnite da zakopavate, a ja ću utabati zemlju. Dodelili su mi još jednog vojnika i mi smo utabali zemlju’’.

Kada se sve završilo, prisutni su se žurno razišli. Ostao je samo stari profesor koji je dva puta nedeljno ulazio u Mauzolej da proverava u kakvom su stanju mumije Lenjina i Staljina.

– Deda, koliko će se dugo održati Staljinovo telo?

– Najmanje dvadeset i pet godina. Odlično sam ga balsamovao. I pokrov je olovni’’.

I tako, izgleda da je Staljinovo telo počelo da se raspada kada je u Sovjetskom Savezu počela perestrojka.

Ovo je priča bivšeg gardiste, a sada penzionera Vladimira Fjodoroviča Poršnjeva koju su pre par godina zabeležile moskovske novine. Da li je u svim elementima verodostojna, to niko nije potvrdio, ali ni demantovao.

Oni koji su zagovarali i zagovaraju iznošenje Lenjinovog tela iz Mauzoleja ne preciziraju šta treba uraditi sa Mauzolejem. Bilo je mišljenja da i Mauzolej treba ukloniti a posmrtne ostatke iz grobova i urni iz kremaljskih zidina preseliti na neka druga mesta. Nosioci tih ideja kažu da demokratskoj Rusiji u 21. veku nisu potrebni ,,komunistički Pantenon’’ i drugi simboli komunističkih vremena.          

Vremena su se od tada suštinski promenila: nema više Sovjetskog Saveza, nema komunizma i socijalizma, nema straže ispred Mauzoleja (ona je devedesetih godina premeštena kod spomenika Neznanom junaku u Aleksandrovskom parku gde gori večni plamen), stasala je nova generacija, a ni Lenjin nije ono što je bio Staljin. Ali, svejedno: promeniti nešto što traje decenijama, uz šta je izrasla i vaspitavala se čitava jedna generacija, što predstavlja sastavni deo života ne samo Moskovljana nego i žitelja cele zemlje i što je u velikoj meri brend prestonice, njena tradicija i njena istorija – nije baš tako jednostavno. Tim pre što sve zajedno ima ideološko-političku komponentu i što još uvek relativno veliki broj građana Rusije ne smatra Lenjina zločincem i gaji poštovanje prema njegovoj ličnosti, njegovom učenju, prema prošlosti i istoriji.

Crveni trg, zajedno sa Mauzolejem i svime onim što se na trgu nalazi, predstavlja istorijski spomenik svetskog značaja. Trg je centar i duša Rusije, njena istorija, njena prošlost i sadašnjost, a sigurno i njena budućnost. To je jedan od najpoznatijih svetskih trgova, jedinstven po lepoti, veličini, originalnosti, kitnjatosti. To je prva i poslednja tačka svih poseta ruskoj prestonici: to je istovremeno trg, muzej, istorija, enciklopedija. Nezamislivo je i neoprostivo pisati o Rusiji, o Moskvi, o istoriji i politici a ne pomenuti Crveni trg. Svaki kamen, svaka kocka na pločniku, svaka cigla u zidinama Kremlja, svaki toranj koji se nad njim uzdiže, deo su istorije. Ruske, evropske i svetske.

Toga danas verovatno nisu svesni mladi ljudi u džinsu koji se ovuda motaju i fotografišu, žvaću hamburgere i piju koka- kolu iz limenki, ližu sladoled i diraju rukama table sa napisima. Ali, ima još uvek onih koji dolaze na Crveni trg kao na svetilište. Dolaze već sasvim ostareli rođaci onih koji su sahranjeni kraj kremaljskih zidina ili čiji je prah položen u zidine Kremlja. Dolaze i plaču; neki zbog nadolaska osećanja a neki zbog – uvreda.

Zašto zbog uvreda – pitam kolegu ruskog novinara koji je napisao takav članak u jednom moskovskom dnevniku?

– Pa zato što je to, doskora sveto mesto, sada pretvoreno u arenu za sport, zabavu i cirkus. Čas rok muzika, čas muzika Rastropoviča, čas cirkuske predstave. Tu, na provizornom podijumu, igraju košarku ruski i američki timovi, na rok koncertima trešti muzika od koje odzvanjaju zidine Kremlja. ,,Igre na kostima’’ – zaključuje sagovornik, napominjući da su kraj kremaljskih zidina, iza Mauzoleja, sahranjeni mnoge ruske i svetske značajne ličnosti. Zaboravlja se da je Crveni trg, zapravo jedan njegov deo, i – groblje. A da i ne govorim o dečacima i devojčicama u mini-suknjicama koji zagrljeni sede i ljubakaju se u blizini tih svetih mesta.

Oni koji su zagovarali i zagovaraju iznošenje Lenjinovog tela iz Mauzoleja ne preciziraju šta treba uraditi sa Mauzolejem. Bilo je mišljenja da i Mauzolej treba ukloniti a posmrtne ostatke iz grobova i urni iz kremaljskih zidina preseliti na neka druga mesta. Nosioci tih ideja kažu da demokratskoj Rusiji u 21. veku nisu potrebni ,,komunistički Pantenon’’ i drugi simboli komunističkih vremena. Oni smatraju da Crvenom trgu treba vratiti izgled kakav je imao pre revolucije.

Drugi se pak zgražavaju takvih ideja i kažu da bi to bilo izrugivanje istoriji, civilizaciji i tradiciji. Zgražavamo se nad takvim idejama kao što smo se zgražavali i zbog rušenja Hrama Hrista Spasitelja u Moskvi tridesetih godina i skrnavljenja drugih hramova i istorijskih spomenika. Varvarizam se ne sme ponoviti – kažu oni.

Utisak je da su u većini oni građani koji smatraju da izgled Crvanog trga ne bi trebalo menjati. Sa Lenjinoivim telom u Mauzoleju ili bez njega – to je već drugo pitanje. Ali, Crveni trg bez Mauzoleja, bez rastinja kraj kremaljskih zidina, bez spomenika i obeležja sa metalnim tablama na zidinama – ne bi više bio Crveni trg. To više ne bi bilo mesto koje magnetski privlači milione građana Rusije i strane turiste iz čitavog sveta. Izbrisali bismo deo naše istorije a to se ne sme dozvoliti – kažu analitičari. I pored svih upinjanja pojednih krugova i kod nas i u svetu da Lenjina i Staljina izjednače sa Hitlerom i drugim nacističkim zločincima, to im ne polazi za rukom jer jednostavno to nije tačno i to se ne sme dozvoliti.

Lenjin je jednom već bio iznošen iz Mauzoleja. Bilo je to ratne 1941. godine kada su se nemačke jedinice nalazile pred Moskvom i kada je pretila opasnost da uđu u grad. Lenjinovo telo bilo je evakuisano daleko na istok, u jedan grad na Uralu. Sada, stručnjaci povremeno kontrolišu u kakvom je stanju mumificirano telo Lenjina i poseta Mauzoleju se za izvesno vreme obustavlja.

Po svemu sudeći, tako će biti i nadalje. Malo je verovatno da bi u skorije vreme rukovodstvo u Kremlju donelo odluku o iznošenju Lenjinovog tela. A samo najviše državno rukovodstvo o tome može da odluči, imajući u vidu raspoloženje građana i mnoge druge činjenice. Do tada, Lenjin će mirno počivati u Mauzoleju, a posećivaće ga poštovaoci i znatiželjnici.

To, međutim, ne može trajati večno. Sigurno je da će doći vreme kada će ostaci vođe Oktobarske revolucije biti izneti iz Mauzoleja i sahranjeni. Kada će to biti – u ovom trenutku nije poznato.