Dve decenije bez Sovjetskog Saveza

Taj prelomni period izmenio je istoriju čovečanstva. Godina 1991. se, po oceni ruskih istoričara, može porediti samo sa 1917. godinom. Faktički, još jednom se desila revolucija. Raspao se Sovjetski savez, a njegove bivše republike postale su samostalne države; jedna epoha je prošla i nju je zamenila nova.

Tu prethodnu epohu, kao ni pouke promena, njihove uzroke i posledice, do današnjeg dana nisu do kraja i u punoj meri rasvetljeni, osmišljeni, protumačeni i izučeni. Do takvog zaključka došli su istoričari, a i neki od direktnih učesnika i svedoka toga vremena koji su se priključili projektu izučavanja minulih događaja u organizaciji nekoliko moskovskih listova i instituta.

Proces dezintegracije Sovjetskog Saveza počeo je u baltičkim republikama još 1990, a duboko zagazio početkom 1991. Janura te godine pred litvanskim parlamentom našao se akt o izdvajanju iz Sovjetskog Saveza i uspostavljanju nezavisne države. Saglasno tom dokumentu, koji je usvojen marta iste godine, Litvanska sovjetska republika preimenovana je u Litvansku republiku; na njenoj teritoriji obustavljano je dejstvo ustava SSSR i ustanovljeno dejstvo ustava Litvanije iz 1938. godine. Tako je Litvanija prva od baltičkih, i uopšte sovjetskih republika, proglasila otcepljenje i ,,načela’’ proces dezintegracije.

Više meseci, događaji na tom, do tada još uvek sovjetskom, Baltiku, bili su u centru pažnje svetske javnosti. Sovjetsko rukovodstvo odlučilo je da u Litvaniju uvede vojsku u pokušaju da je vrati u sastav jedinstvene države. Bilo je oružanih incidenata i žrtava ali su izbegnuti ozbiljnija sučeljavanja.

Nije mi namera da detaljnije opisujem te događaje što je, uostalom, više posao hroničara, istoričara i analitičara nego profesionalnog novinara- dopisnika. O tome su već napisani čitavi tomovi, studije, knjige. Ja ću navesti mišlenja samo nekih direktnih učesnika koji su se ovih dana oglasili povodom dvadesetogodišnjice talasanja.

Proces dezintegracije Sovjetskog Saveza počeo je u baltičkim republikama još 1990, a duboko zagazio početkom 1991. Janura te godine pred litvanskim parlamentom našao se akt o izdvajanju iz Sovjetskog Saveza i uspostavljanju nezavisne države. Saglasno tom dokumentu, koji je usvojen marta iste godine, Litvanska sovjetska republika preimenovana je u Litvansku republiku; na njenoj teritoriji obustavljano je dejstvo ustava SSSR i ustanovljeno dejstvo ustava Litvanije iz 1938. godine.

Vitautas Landsbergis bio je jedan od inicijatora proglašenja akta o nezavisnosti Litvanije. On najenergičnije osuđuje sovjetsko rukovodstvo što je odlučilo da u Litvaniju pošalje vojsku. Godine provedene u okviru Sovjetskog Saveza on naziva okupacijom. Sličnog je mišljenja i Kazimira Danute Prunskine, ,,čelična litvanska ledi’’ koja je bila u političkom vrhu otcepljene države.

Viktor Alksnis bio je u to vreme (1991.) deputat Vrhovnog sovjeta SSSR i Letonske SSR, i vatreni pristalica očuvanja Sovjetskog Saveza. Danas, dvadeset godina posle tih događaja, on ocenjuje da je raspad Sovjetskog Saveza bio katastrofa koja se mogla izbeći.

Dati punu ocenu događaja 1991. danas je nemoguće; Dvadeset godina je suvisse kratak period za tako nešto- smatra Alksnis. On podseća na izjavu kineskog reformatora Deng Sjaopinga koga su tokom jedne posete Francuskoj zamolili da oceni zznačaj velike Francuske revolucije. ,,Prošlo je suviše malo vremena da bi se mogla dati ocena tog događaja’’- rekao je kineski reformator.

Za razliku od mnogih analitičara koji smatraju da je raspad Sovjetkog Saveza bio istorijska neminovnost, Alksnis je mišljenja da taj raspad nije bio diktiran objektivnim faktorima istorijskog razvoja. On podseća da se na referendumu 17. marta 1991. ogromna većina građana SSSR izjasnila za zajednički život u ogromnoj državi. Ali, nacionalne elite, u prvom redu u Ruskoj Federaciji, postale su inicijatori borbe za svoje lokalne suverenitete. Sučeljavanje Jeljcina i Gorbačova dovelo je do stvaranja dva centra vlasti u Moskvi i u konačnom rezultatu do poraza saveznog centra, odnosno kraha SSSR-a. Da nije bilo Deklaracije o državnom suverenitetu Rusije, koju je doneo Kongres narodnih deputata Ruske Federacije 12. juna 1990, ubeđen sam da je bilo moguće spasti SSSR- kaže Alksnis.

Po njegovoj oceni, raspadom Sovjetskog Saveza bio je nasilno zaustavljen krajnje važan civilizacijski proces izgradnje novog socijalno- političkog i ekonomskog sistema koji se karakteriše time što se proces proizvodnje i raspodele dohotka nalazi pod kontrolom društva. Da, u toku njegove realizacije bilo je mnogo grešaka, postojsle su mnoge treškoće. Ali u celini, bez obzira na teškoće, društveni i ekonomski razvoj je išao u pozitivnom pravcu i uz razumne reforme društvo je moglo dalje da se razvija.

I kada letonski nacional- radikali pozivaju da se svi Rusi iz ove republike pošalju marš-rutom ,,kofer- stanica- Rusija’’ zaboravlja se jedna bitna činjenica: samo pre dve stotine godina letonska nacija nije postojala a na teritoriji današnje Letonije živela su plemena koja su tokom vekova bila ugnjetavana i uništavana od strane Nemaca, Šveđana i Poljaka i nalazila su se na ivici iščezavanja. Svom nacionalnom opstanku Letonci treba da zahvale upravo - Rusima i Rusiji koji se sada proglašavaju za okupatore- konstatuje Alksnis.

Otcepljenje baltičkih republika bio je samo početak raspada velike države, ,,imperije zla’’ kako su je nazivali pojedini krugovi na zapadu; raspada koji je tekao uz ogromne potrese na čitavom prostranstvu, ali srećom bez većih oružanih sukoba, žrtava i krvi. Izbegnut je ,,jugoslovenski scenario’’ što sam stotinama puta slušao od ruskih visokih, pa i najviših zvaničnika. I upravo to izbegavanje ,,jugoslovenskog scenarija’’ naznačavano je kao jedina bela tačka u moru crnih događaja koji su pratili raspad države.

Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, kako je glasio zvanični naziv zemlje, prestao je da postoji nešto kasnije, odnosno više meseci posle izdvajanja baltičkih republika, ili tačnije 25. decembra 1991. godine. Toga dana predsednik Mihail Sergejevič Gorbačov izjavio je preko televizije da ,,kao rezultat nove situacije, nastale stvaranjem Zajednice Nezavisnih Država’’, on obustavlja svoju aktivnost na položaju predsednika SSSR-a. Bile su to njegove poslednje reči u svojstvu lidera najveće države sveta. Iste večeri sa kupole Kremaljskog dvorca skinuta je sovjetska i podignurta ruska zastava.

Mihaila Gorbačova, oca sovjetske ,,perestrojke’’ kojom je trebalo da se sovjetsko društvo reformiše i demokratizuje, mnogi naznačuju kao glavnog krivca za raspad Sovjetskog Saveza. Početkom devedesetih godina njemu su u Sankt Peterburgu neki levičarski krugovi organizovali ,,sudski proces’’ tokom koga je ,,osuđen’’ na večno prokletstvo.

Za razliku od mnogih analitičara koji smatraju da je raspad Sovjetkog Saveza bio istorijska neminovnost, Alksnis je mišljenja da taj raspad nije bio diktiran objektivnim faktorima istorijskog razvoja. On podseća da se na referendumu 17. marta 1991. ogromna većina građana SSSR izjasnila za zajednički život u ogromnoj državi. Ali, nacionalne elite, u prvom redu u Ruskoj Federaciji, postale su inicijatori borbe za svoje lokalne suverenitete. Sučeljavanje Jeljcina i Gorbačova dovelo je do stvaranja dva centra vlasti u Moskvi i u konačnom rezultatu do poraza saveznog centra, odnosno kraha SSSR-a.

Sovjetskog lidera imao sam prilike više puta da susrećem i razmenim sa njim po neku reč- u Moskvi, Beogradu prilikom jedne njegove posete, i u Berlinu. Bio sam, pored ostalog, sa njim na jednom ručku u Moskvi u veoma uskom krugu sa nekoliko stranih novinara, tokom koga je odgovarao na naša pitanja o mnogim temama. Imam fotografiju na kojoj se rukujemo. Tu fotografiju pokazao sam jednom ruskom kolegi, ogorčenom protivniku Gorbačova, koji je na osnovu nje protumačio da sam njegov pristalica. ,,Tvoj Gorbi je osuđen na večno prokletstvo’’- javlja mi ruski kolega posle ,,suđenja’’ u Sankt Peterburgu. ,,Tvom Gorbiju razbili su njušku’’- kaže mi telefonom isti kolega kada su Gorbačova fizički napali na jednom skupu u unutrašnjosti. ,,Zašto moj- pitam ruskog novinara. Pa on je tvoj, ruski i sovjetski’’. ,,A da, izvini- odgovara mi sarkastično Rus. Ti imaš svoje ,,Gorbačove’’, i ,,Jeljcine’’.

Bivši sovjetski lider ostavio je na mene utisak razumnog i dobronamernog čoveka koga su neki pogrešni potezi, procene i nesrećne okolnosti koštale karijere i politički ga diskreditovale. Nisam kod njega zapazio zlu nameru prema Rusiji. Veoma sam mu, međutim, zamerao što je pristao na ujedinjenje Nemačke bez ikakvih uslova, što je iznenadilo i same Nemce i zapadne saveznike. U to vreme bio sam dopisnik u Berlinu, dobro pamtim njegovu posetu tom gradu tokom velikih demonstracija i zahteva za ujedinjenje Nemačke. ,,Gorbi, pomozi nam’’ klicale su stotine hiljada manifestanata na ulicama Istočnog Berlina. I Gorbi im je pomogao, a da za to nije dobio nikakve garancije- na primer da se NATO pakt dalje neće proširivati na Istok.Krajnje me je razočarala njegova izjava na jednom međunarodnom skupu pre desetak godina da je ,,oduvek želeo da uništi Komunističku partiju’’. Ako je izjava korektno preneta, to u mnogome kvari moj utisak o poslednjem sovjetskom lideru.

Već pomenuti Viktor Alksnis, u odgovoru na pitanje o Gorbačovu povodom jedne godišnjice, kaže da mu ,,ništa ne bi poželeo’’. ,,Cak mi ga je pomalo i žao. Pretpostavljam da u toku noći grize jastuk zbog onoga što je propustio da uradi. U istoriju će ući kao tipično neuspeli političar. Sam je kriv’’.

Sudbina Sovjetskog Saveza zapečaćena je 8. decembra 1991. Toga dana, tadašnji lideri Rusije, Belorusije i Ukrajine- Boris Jeljcin, Stanislav Šukevič i Leonid Kravčuk potpisali su dogovor koji je označio da ,,SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji’’. Dogovor je potpisan u mestu Viskuli, na području Bjeloveške Pušče (šume) u Belorusiji, tik uz granicu sa Poljskom, u rezidenciji bivšeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Dobio je naziv ,,Bjeloveški dogovor’’ i kao takav ušao u istoriju. Bilo je to, kako su kasnije pisali pojedini analitičari, ,,čerečenje ogromne zemlje bez narkoze’’.

Bio sam u posedu nekih dokumenata o toku tog događaja. Oni bacaju nepovoljnu sliku o namerama, ponašanju i konačnom rezultatu skupa. Pojedini svedoci kažu da je bilo i pijančenja. Rukovodilac odmarališta u Viskuliju, Stepan Martisjuk, u svojim sećanjima tvrdi da se ,,sudbina Sovjetskog Saveza rešavala ispod stola’’. On time hoće da kaže da su neki akteri bili toliko pod dejstvom alkohola da su ,,pikirali pod sto’’. Drugi pak kažu da su sva tri rukovodioca dobro znala šta rade i kakav će biti rezultat njihovog dogovora. Svi oni, a posebno Boris Jeljcin, želeli su vlast u sopstvenom dvorištu kada je nisu mogli imati u opštem. ,,Neka je i kao prsten, ali neka je kruna’’- govorilo se zbog njihove pohlepe za vlašću. To se posebno odnosi na Jeljcina koji je bio u oštrom sukobu sa Gorbačovim. Takvo stremljenje pratilo ga je do poslednjeg dana boravka u Kremlju koji je napustio teška srca, fizički i psihički iznuren, izmučen teškom operacijom i drugim bolestima.

Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, kako je glasio zvanični naziv zemlje, prestao je da postoji nešto kasnije, odnosno više meseci posle izdvajanja baltičkih republika, ili tačnije 25. decembra 1991. godine. Toga dana predsednik Mihail Sergejevič Gorbačov izjavio je preko televizije da ,,kao rezultat nove situacije, nastale stvaranjem Zajednice Nezavisnih Država’’, on obustavlja svoju aktivnost na položaju predsednika SSSR-a. Bile su to njegove poslednje reči u svojstvu lidera najveće države sveta. Iste večeri sa kupole Kremaljskog dvorca skinuta je sovjetska i podignurta ruska zastava.

,,I tako, Sovjetski Savez je nestao, kaže Martisjuk. Sasvim jednostavno, bez ikakvih problema. Došli su, za jedan dan raskomadali Savez. Mirno su se izljubili, išli, smejali se i opraštali. Za njima je ostala razvalina najveće zemlje sveta’’.

Situacija u zemlji, (Sovjetskom Savezu ili Rusiji, sve jedno) je katastrofalna. Hroničari su zabeležili da je pod kraj te, 1991. godine, minimalna plata iznosila 70, a srednja- 200 rubalja. Vekna hleba koštala je 3 rublje i 60 kopejaka, i po tako visokoj ceni hleb niko nije hteo da kupuje. Moskovske pekare pravile su od bajatog hleba ,,sušenjke’’.

Moskovske gradske vlasti saopštile su da je u gradu ostalo prehrambenih proizvoda za 10 do 15 dana ali su pozvale stanovništvo da ne diže paniku.

U ekskluzivnoj prestoničnoj prodavnici prehrambenih proizvoda na Novom Arbatu, kilogram kobasica ,,sovjetskaja’’ prodavali su za 162 rublje, a za pola litre votke tražili su 60 rubalja. Dakle, više od dve minimalne plate za kilogram kobasica i gotovo cela minimalna plata za bocu votke od pola litre.

Žitelji Tvera, nedaleko od Moskve, napali su pekarske radnje a stanovnici Njižnaja Jeljcovskaja blokirali su Transsibirsku magistralu i zapretili da će ostati na pruzi sve dok ne dobiju nešto da jedu. Čak i krajem devedesetih godina, građani Kamčatke obratili su se Ujedinjenim nacijama za pomoć jer su na pragu zime ostali bez svetla i ogreva. Žitelji četiri Kurilska ostrva oko kojih se spore Moskva i Tokio, prikupljali su potpise da se ova teritorija priključi Japanu jer ne vide perspektivu u ruskoj državi. Novine pišu da se građani više ne obraćaju milicionerima na ulici za pomoć jer ih se plaše. Zabeležen je slučaj da je milicioner oteo prolazniku novčanik i otišao u prvi restoran da se najede. Niko nije znao šta donosi sutra, a još manje naredni meseci i godine. Sve je stalo, sve je razvaljeno. Gotovo ni jedna fabrika više ne radi. Ljudi životare i snalaze se kako znaju i umeju. Prodavnice su sablasno prazne.

Doduše, nešto od toga, od tih nestašica, nasleđeno je iz sovjetskog vremena dok je Brežnjev bio na čelu države. Sećam se da sam tokom prvog dopisnikovanja u Sovjetskom Savezu, negde samim početkom sedamdesetih godina, u ekskluzivnoj prodavnici u ulici Gorkog, u centru Moskve (sada se ta ulica zove Tverskaja) nedelju dana unapred zakazivao kartonsko pakovanje kokošijih jaja koje mi je porodavačica krišom davala ispod tezge. Nestašice nisu, dakle, osobenost postsovjetske Rusije.

Kasnije će se ispostaviti da ni to nije najveće zlo koje je zadesilo postsovjetsku Rusiju, a da i druge bivše sovjetske republike imaju ogromne teškoće.

Kao što se i stvarala uz ogromna stradanja, tako je i raspad ogromne države tekao uz do tada nezabeležene ekonomske, socijalne i mnoge druge muke i nedaće. Rusija je jedno vreme bila na samoj ivici građanskog rata, a oružani sukobi na prostorima bivše zajedničke države, zatim nove ,,revolucije’’u pojedinim novostvorenim državama, borba za vlast novih političkih elita, socijalne nedaće, nacionalna i religiozna sučeljavanja i terorističke akcije bile su a ponegde i ostale obeležje nove, postsovjetske epohe.

Rusija je preko noći ,,uskočila’’ iz totalitarnog društva u demokratiju koja se prilično razlikuje od klasičnog poimanja te reči. Za ultrademokrate to još nije ono pravo; oni traže veću liberalizaciju u svim oblastima života što, po drugima, prerasta u potpuni haos. Sprovedena je privatizacija koja se pretvorila u pravu i najveću pljačku u istoriji. Tada su mnogi zaradili milione i počeli ,,biznis’’da bi kasnije uvećavali bogatstvo najčešće ne na baš najpošteniji način, pronalazeći rupe u zakonu.

Zajedno sa farmerkama, žvakaćom gumom, dobrim automobilima, televizorima, kompjuterima, svetlećim reklamama, kabareima, otvaranjem granica, tržišnom privredom, slobodom reči i drugim tekovinama ,,slobodnog sveta’’ u Rusiju je stigao kriminal svake vrste i uvrežio se od vrha do dna. Moskva i drugi veći gradovi postali su centri trgovine drogom, prostitucije, poprišta sukoba, međusobnih obračuna bandi. Nestalo je sigurnosti, opuštenosti i slobodnog kretanja ulicama. Ako neko ukrade veknu hleba može da ode u zatvor gde vladaju srednjevekovni uslovi, dok za proćardene ili ukradene milijarde niko ne odgovara. Situacija u zemlji je takva da bi se mnogi- kako je to izjavio jedan od političkih lidera, Vladimir Žirinovski- vratili u komunizam zajedno sa Staljinom i KGB-om.

Nabrajanje ovakvih pojava u prvim godinama postsovjetske Rusije, koje sam lično doživljavao, odvelo bi nas daleko i to mi nije namera. Dogodilo se- ne ponovilo se- što bi se reklo u narodu. Međutim, neki recidivi ostali su do dana današnjeg. Lomovi su bili toliko teški i duboki da se rane ne mogu brzo zalečiti. Čak ni tokom dve decenije.

Razume se da se takva unutrašnja situacija drastično odrazila i na položaj Rusije na međunarodnom planu. Njeno mišljenje u svetu se u prvim godinama postsovjetskog perioda malo uvažava. Moskva je umesto sovjetskog ministra inostranih poslova ,,njet’’ (Molotova i Gromika), dobila kvazi- ministra Kozirjeva koji se saglašavao sa svim što Vašington predloži. Prisećam se debate bivšeg ruskog ambasadora u Vašingtonu Vladimira Lukina u Donjem domu parlamenta koji je rekao da su ga pozivali u Stejt Department da bi mu sugerisali kako Moskva treba da se ponaša oko ovog li onog međunarodnog problema. Kakvo je to partnerstvo, upitao je Lukin; to je pokušaj diktata. Jedno vreme, sekretar Saveta za bezbednost Rusije bio je Boris Berezovski, kućni prijatelj porodice Jeljcin, sada sa boravkom u Velikoj Britaniji, gde se sklonio od optužbi za silne novčane i druge mahinacije. U Moskvi se govorilo da se o dokumentima koje Boris Jeljcin treba da potpiše, pre sazna u Beloj kući u Vašingtonu nego u Kremlju. Ruski predsednik je, kažu analitičari, želeo da se predstavi kao super- demokrata, oslovljavao je Klintona i Kola sa ,,prijatelj’’ i bio sa njima na ,,ti’’. Šta su oni intimno mislili o svom ,,prijatelju’’ Jeljcinu može samo da se nagađa.

Sudbina Sovjetskog Saveza zapečaćena je 8. decembra 1991. Toga dana, tadašnji lideri Rusije, Belorusije i Ukrajine- Boris Jeljcin, Stanislav Šukevič i Leonid Kravčuk potpisali su dogovor koji je označio da ,,SSSR kao geopolitička realnost više ne postoji’’. Dogovor je potpisan u mestu Viskuli, na području Bjeloveške Pušče (šume) u Belorusiji, tik uz granicu sa Poljskom, u rezidenciji bivšeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova.

Prisećam se susreta Jeljcina i Klintona polovinom devedesetih godina u Helsinkiju koji je trebalo da bude ,,istorijski’’. U glavni grad Finske došla su u stvari dva invalida: Jeljcin posle operacije na srcu i Klinton posle jednog nesrećnog pada i operacije kolena. Klinton je iz aviona izlazio pola sata, invalidska kolica nikako da prođu kroz uzana vrata na avionu. Dočekao ih je nama dobro poznati Marti Ahtisari, u to vreme predsednik Finske. I umesto da bude ,,istorijski’’ susret je završen polovičnim, nedovoljno definisanim rešenjima o odnosima dve države. NATO nije odustajao od proširenja na istok što je Moskva smatrala ,,greškom’’. Umesto punog pogotka, dakle, ćorak.

Događaj pamtim još po jednoj epizodi: imao sam na rusko- finskoj granici problema jer sam posedovao jugoslovenski službeni pasoš i kao takav bio sumnjiv i ruskim i finskim graničarima. Ni Nemac ni Bugarin, novinari s kojima sam automobilom iz Moskve putovao u Helsinki, nisu imali problema a ja, Srbin, odnosno jugosloven- jesam. Bilo je to vreme žestoke medijske kampanje protiv Srbije.

I pored svih mana koje je imao i o kojima se mnogo zna, prvi ruski predsednik, Boris Jeljcin, ima i određene zasluge za ono što je učinio. Tako bar tvrde pojedini analitičari. Njegovom zaslugom, kažu oni, srušen je totalitarni sistem i uvedena kakva- takva demokratija. Čak i sama ta jedna jedina nesporna činjenica, predstavlja za Rusiju veliki istorijski korak. On je prvi čovek u novijoj ruskoj istoriji koji je otišao sa vlasti dobrovoljno i bez krvi. Bio je sklon alkoholu, bio je takođe zlopamtilo i osvetoljubiv, ali svoje političke protivnike nije fizički uništavao kao sovjetski prethodnici. Dok ga jedni blate i proklinju, drugi govore da će tek istorija pokazati njegovo pravo lice i ulogu i odrediti mu dostojno mesto u istoriji Rusije. Ne treba zaboraviti da je Vladimir Putin izražavao postovanje prema Borisu Nikolajeviču i da protiv njega lično nije iznosio negativne ocene.

Ne mogu prećutati ni svoje lično mišljenje o bivšem ruskom predsedniku s kojim sam se, kao i sa Gorbačovim, lično susretao. Razdvojio bih, međutim, moj stav o njemu kao državniku i političaru i kao običnom čoveku. Jeljcin je bio čovek iz ,,glubinke’’ (provincije) sa svim manama i vrlinama običnog ruskog čoveka. Gledajući ga kroz tu prizmu i znajući mnoge detalje iz njegovog ličnog života, osećam prema njemu čak simpatije i iskreno mi ga je žao zbog, u suštini, njegove tragične sudbine.

Dvadeset godina bez Sovjetskog Saveza- to je i za ostale (bivše) sovjetske republike datum za sećanje. Po dobru ili po zlu? Zavisno od toga kako ko tumači, doživljava i poredi period do i posle razbijanja zajedničke države. Sretao sam i još uvek srećem ljude koji iznose različite ocene. Sasvim nedavno, jedna anketa je pokazala da i u Rusiji i u bivšim sovjetskim republikama ima dosta onih koji bi rado da se vrate u sovjetska vremena. Od 3,2 hiljade ispitanika u Rusiji, 39 odsto daje prednost životu u Putinovoj Rusiji, a čak 31 odsto radije bi živelo u Brežnjevljevom Sovjetskom Savezu. Istovremeno, 6 odsto čezne za Staljinom a samo 1 odsto mašta o Jeljcinovom vremenu.

U baltičkim republikama, izuzev ruskojezičkog (doduše veoma brojnog) stanovništva, malo ko mašta o povratku u stara vremena. Drugačija je situacija u srednjeazijskim i kavkaskim republikama, zatim u Ukrajini i Belorusiji. Doduše, ni tamo većina ne želi povratak na staro, sovjetsko, ali se ne retko žali za onim što je u sovjetska vremena bilo dobro. A bilo je dosta dobroga- počev od obezbeđenog posla, dobre i besplatne zdravstvene zaštite, besplatnog školovanja, bezbednosti na ulicama, manje lopovluka i korupcije.

Da i ne govorimo o zastrašujuchim događajima na gotovo čitavom postsovjetskom prostranstvu u poslednje dve decenije: ratovima (Pridnjestrovlje, Nagorno- Karabah, nedavni kratak rusko- gruzijski rat, osetinsko- inguški oružni sukob, nesporazumi oko Abhazije i Južne Osetije. Setimo se nedavnih krvavih događaja u Kirgiziji, pa ,,narandžaste’’ i drugih ,,revolucija’’ i talasanja u pojedinim republikama. Prisetimo se strašnih teroristički akcija u Moskvi i drugim ruskim gradovima i na čitavom Severnom Kavkazu.

Kao što se i stvarala uz ogromna stradanja, tako je i raspad ogromne države tekao uz do tada nezabeležene ekonomske, socijalne i mnoge druge muke i nedaće. Rusija je jedno vreme bila na samoj ivici građanskog rata, a oružani sukobi na prostorima bivše zajedničke države, zatim nove ,,revolucije’’u pojedinim novostvorenim državama, borba za vlast novih političkih elita, socijalne nedaće, nacionalna i religiozna sučeljavanja i terorističke akcije bile su a ponegde i ostale obeležje nove, postsovjetske epohe.

Boravio sam pre par godina u Jermeniji. I više godina posle raspada SSSR-a, republika je još uvek imala problema sa snabdevanjem gasom. Pored svih ostalih teškoća. Po ciči zimi, u pretežno planinskoj zemlji, ljudi su se smrzavali u svojim hladnim stanovima. Kažu mi da je gotovo četvrtina žitelja ove kavkaske republike posle raspada Sovjetskog Saveza napustilo zemlju. Onda nije ni čudo što ogroman broj žitelja bivših sovjetskih republika dolazi u Rusiju ,,trbuhom za kruhom’’.

Zamisao mi nije bila da opisujem sadašnje prilike u Rusiji, da pišem o njenom oporavku, o zauzimanju dostojnog mesta na međunarodnoj sceni. O tome se u javnosti u Srbiji dosta zna, iako ima dosta predrasuda, jednostranosti i nedovoljnog poznavanja činjenica. Reći ću samo to da sadašnja Rusija nije ni ona Rusija od pre Oktobarske revolucije niti ona kakva je bila u sovjetska, pa ni u Jeljcinova vremena. To je nova zemlja, dobrim delom oporavljena od teških rana nedavne prošlosti, zemlja sa novom generacijom, novim shvatanjima i novim navikama i -pre svega- sa ogromnim prirodnim i intelektualnim resursima i mogućnostima. U svemu tome ima mnogo dobrog ali i dosta lošeg, od čega je nešto ,,uvezeno’’ sa zapada, a nešto nasleđeno iz prošlosti. Korupcija, terorizam na Severnom Kavkazu i demografski problemi predstavljaju, prema analitičarima, najaktuelnije probleme koji traže urgentna rešenja. Podsetiću da je predsednik Dmitrij Medvedev nedavno u jednom govoru veliku pažnju posvetio brizi o deci i omladini, borbi protiv korupcije i narkomanije, očuvanju javnog reda i mira, jačanju demokratije i usavršavanju političkog sistema. Rekao je da osim njega i premijera Putina, koji sada dominiraju političkom scenom, ima ljudi koji u budućnosti mogu uspešno da ih zamene i da su oni sada u parlamentu ili drugim institucijama. Podsetio bih takođe na jednu nedavno izjavu Vladimira Putina u kojoj je rekao da će Rusija postati zemlja u kojoj će se konforno i dostojanstveno živeti. Verujte mi na reč, dodao je Putin. Takva, istinski demokratska, prosperitetna i slobodna Rusija, potrebna je kako ljudima koji u njoj žive, tako i čitavom civilizovanom svetu koji se bez najveće zemlje ne može ni zamisliti ni prihvatiti.

Navešću još jedan kratak citat Vladimira Vladimiroviča: raspad Sovjetskog Saveza bila je najveća geostrateška tragedija 20. veka. Onaj ko ne žali za razbijanjem Sovjetskog Saveza nema srca, a onaj ko smatra da se taj savez u istom obliku može obnoviti- nema dovoljno pameti.

I tako, bez Sovjetskog Saveza živimo već (ili tek) dvadeset godina. To više nije isti svet, kao što ni Rusija nije ni ona pre Oktobarske revolucije ni za vreme socijalizma. Politička karta Evrope pa i sveta je drastično promenjena. Neke države su nestale, rođene su nove. Kina je prerasla u novu ekonomsku pa samim tim i vojnu i političku silu. Brazil i Indija takođe. Jedina velesila koja je promovisana posle raspada Sovjetskog Saveza više nije jedina i mora, ili bi bar trebalo, da razmišlja o novim realnostima.

Da li je posle raspada Sovjetskog Saveza (,,imperije zla’’) i propasti komunizma, svet postao bolji? Da li je svet postao bezbedniji, humaniji, bogatiji i tolerantniji posle nestanka te ,,imperije zla’’? Nisam u to siguran, ne bar iz perspektive zemlje i naroda iz koga potičem. Sistem vrednosti je iz osnova poremećen a u međunarodnim poslovima pravo snage još uvek dominira nad snagom prava. Dvostruki i trostruki standardi primenjuju se na svakom koraku. Postoje interesi i samo interesi. Istina i pravda malo koga interesuju. Biće nam svima lakše ako makar to javno kažemo i prihvatimo kao realnost koju nažalost ne možemo da izmenimo.

Ovo nije sejanje defetizma i beznađa, već realna slika koju svakodnevno gledamo u praksi međunarodnih odnosa, a mnoge zemlje i narodi u soptvenom dvorištu- na ulici, u javnom i društvenom životu. Konstatacija poznatog sovjetskog pisca Gorkog: ,,čovek- to zvuči gordo’’ izrečena u nekakvom patriotskom zanosu, mogla bi se danas promeniti u krilaticu: ,,čovek, to zvuči podlo’’.

Sa ,,imperijom zla’’ nije nestalo zlo koje se kao avet mota svugde po svetu i čije izvorište nije na teritoriji Rusije.