Мада је Блер увек тврдио да би Ираку било боље без Садама Хусеина, он је парламенту и јавности војну акцију увек оправдавао на основу тога што је ирачки диктатор кршио захтеве УН да обустави програме свог оружја масовног уништавања.

Дакле, Русија по логици ствари мора да реагује и то у војном смислу. Наравно, то не мора нужно укључивати избијање рата, али мора одлучно бити подвучена чувена „црвена линија“, од стране Русије, тако што ће она демонстрирати да је спремна да уђе и у војну конфронтацију ако треба. 

Опростите што ћу бити отворен, али Србија нема никакав имиџ. У америчким институцијама о Србији постоје две школе мишљења. Једна је да је Србија руски тројански коњ, и друга проистиче из чињенице да Србија није следила америчку политику деведесетих година.

Данашњи азиланти из Србије су другачији. Свима је ваљда јасно да ту не постоје оправдани захтеви, јер нема политичког прогона, што би требало да буде основа за тражење азила.

У последњих десет година заступам доследну политику према ЕУ која је заснована и полази од наших државних и националних интереса. Представници садашње власти су направили велику грешку када су без озбиљног дијалога са Бриселом потписали ССП.

Можда је на промену свести коначно утицао интернет. Можда је грађанима доста бројних интервенција са нејасним резултатима. На промену свести је можда утицао и догађај из Бенгазија, када је амерички амбасадор брутално убијен од истих оних ,,демократских опозиционара'' које су САД здушно помагали новцем пореских обвезника.

Када су се банке због тога нашле на ивици пропасти, влада их је спасла парама пореских обвезника. А сада, када су захваљујући томе преживели и поново почели да праве профит, банкари би поново да се чашћавају бонусима, као да се ништа није десило.

Да ли је коначно и ЕУ увидела да је свеколико инсистирање на кажњавању Србије и условљавању да се испуне и неки немогући захтеви (зашто Американци не ухвате Бин Ладена), контрапродуктивно у очима (а поготово душама) наших грађана.

Овај текст нема за циљ да буде одбрана НСПМ-а, а ни његовог главног уредника, већ се ради о указивању на погубну праксу политичких дисквалификација која се сада може пласирати и под окриљем европске Конвенције о људским правима.

Лидер ЛДП-а је показао да не може да се издигне изнад постојећег доминантног ауторитарног вођења странке јер о томе  сведочи његова изјава да је  довољно трпео критичко мишљење Весне Пешић, и да од његове добре воље зависи њен даљи опстанак у парламенту.