На скупу који је уприличен у симбол подршке Гадафију, либијски лидер се народу обратио следећим речима: “Ови људи су спремни да, једног дана, рат пренесу у Европу... Ако одлучимо, можемо да кренемо на Европу као скакавци, као пчеле.”

Проблем је у томе што, када се тиранин изједначи са државом, сваки удар на тиранина је удар на државу – док се политички систем у земљи не измени. Али у тој ситуацији, кривац за пропаст државе није огорчени народ, већ тиранин сам.

Садашњи председник Туркменистана Гурбангули Бердимухамедов води своју државу ауторитарно, или како би неки рекли диктаторски. Где је стао Нијазов ту је наставио Бердимухамедов, са малим помацима ка демократским реформама.

Заиста, ако су од „социјалиста“ остали само Вулин и они попут њега, социјализам јесте увелико нереалан, јер су они његова очигледна негација и сурогат.

Није остала ни празна форма тзв. непосредних избора у Демократској странци. Сведоци смо да се одустало од непосредног учешћа чланства у изборима и да се примењује добро опробани метод „демократског“ предлагања јединог кандидата.

Напредњачки режим нам показује сву своју бахатост јер је свестан да поред грађанске иницијативе Не да(ви)мо Београд која се отворено супротставља извођењу овог пројекта не постоји озбиљна политички и друштвени покрет који би био озбиљна брана овом погубном волунтаризму.

Српски националисти су бесни због новог Статута о аутономији њихове северне покрајине, Војводине. Земља им се, током двеју деценија, у ствари само смањивала, а ово би могао бити сићушан почетак великих промена које би водиле у независност Војводине.

Могуће је да ће фитиљ тог бурета уранијума бити упаљен на Корејанском полуострву. На једној страни биће САД, ЕУ, Русија и Индија, а на другој Кина, Јапан и исламски свет.

Треба бити свестан опасности да би неко у одређеном тренутку могао да покуша да постави Србији такав услов. Међутим, званична политика Београда, као и званична политика Брисела, јесте да су приступање ЕУ и одређивање будућег статуса Космета два одвојена процеса.

Упркос томе што постоје проблеми, уговор о испоруци руског гаса важан је за обе земље тако да је тешко веровати да ће се његово потписивање и ратификација вечно одлагати. Најпре, Русији је потребно још једно огромно тржиште, а друго, Кини су потребни нови енергенти.