Снажнији сигнал, али нажалост веома негативан,  од свих ових мера владе Србије, па чак и веома хваљене подршке ММФ, потенцијалним инвеститорима шаљу ове две синхронизоване изјаве. Посебно она Керијева да се Србија налази на „линији ватре“ између САД и Русије.

Један број неизабраних су стручни, али нису бирани због потребног смањења броја. Са друге стране изабране су и неке судије које су по мом мишљењу морале да оду, због лустрационих разлога који су једино прихваћени од Венецијанске комисије као разлог нереизбора.  

Проблем није од јуче. Још у доба Совјетског Савеза говорило се да на Кавказу нема совјетске власти. Ситуација се после тога само погоршавала. Заобилажење закона, самовоља државних чиновника, тотална корупција, приватизовано правосуђе – то су само неки од узрока због којих народ бежи.

Погубили су током тог путовања времепловом све оне старе идеале, погубили су све оно што просечан човек, и то сваки на овом свету, а не само Србин, чува као оно највредније што га чини препознатљивим и другачијим, чува оно што му је корен.

Будући да је укидање виза једино што је власт успела да постигне, морала је некако да нам ту могућност путовања прода као нешто што смо заправо највише и желели.

Зашто овај некада медијски свеприсутни сегмент елите не подржава гласније премијера и његову политику можда има и прозаичније објашњење. Некада неопходни да атлантизују београдске власти када оне пружају сувише јак отпор сада су потпуно беспотребни.

Због свега тога, Запад је прибегао истом решењу као и у Србији: тотално морално дискредитовати Путина! У Србији је такав покушај извршен убиством Ивана Стамболића 2000, на кога је Милошевић у политичком смислу потпуно заборавио, али су пропагандисти ради њиховог политичког сукоба на VIII седници 1987. одмах упрли прстом у њега.

Данас је тешко наћи удружење жртава међу Србима, Бошњацима и Хрватима које је задовољно радом Суда и Тужилаштва БиХ на предметима ратних злочина: они су израчунали да ти предмети неће бити решени у наредних 150 година

Било би занимљиво да сазнамо коју мизику слуша Александар Вучић док пише своје говоре и ауторске текстове, али једно је сигурно морао би да поради на метафорама јер су се од превелике употребе добрано излизале или да промени саветнички тим који му осмишљава његово „ауторско“ дело јер је упао у опасну замку понављања и самоцитирања.