Сирија као тест за Русију

Увод

По свему судећи, спрема се још једна „хуманитарна интервенција“ од стране Сједињених Америчких Држава. Овог пута је жртва Сирија, поред Ирана једна од последњих блискоисточних земаља која није под директном или индиректном контролом САД. Као повод за напад се спомиње наводна употреба хемијског оружја[1] од стране сиријске владе против цивила. Овај повод за напад је скоро рециклирани претходни повод за напад на Ирак[2], за кога се испоставило да је био потпуна лаж[3][4].

Како ствари стоје, актуелни режим у САД је престао да се труди да даје разлоге за инвазије, који су иоле рационални или барем мало ваљано образложени. Рециклажа истоветне пропаганде против различитих земаља, која наликује на ону из Орвелових романа, указује на изузетан степен осионости и агресивног самопоуздања. Упркос томе што таква упорна, а прилично компромитована пропаганда буди све веће сумње не само у свету, већ и унутар саме САД, нема назнаке да ће се скретати са утврђеног курса. Ту све више постаје јасно да спољна политика САД има непрекинути континуитет, без обзира на ротирање две партије које на смену владају том државом.

Амерички империјализам и Сирија

Још од распада СССР-а, САД је поступно нападала и преузимала под своју контролу читав низ земаља, корак по корак. У скоро свим тим случајевима, није било јачег отпора том ширењу (изузев самих нападнутих земаља), осим вербалних осуда, углавном од стране Русије или Кине. Дакле, ниједна већа сила у свету се није усуђивала да тој експанзији стане на пут, или барем да покуша да је успори. Сада је већ постало стандардно да сваки нови амерички председник нападне или дестабилизује минимум две земље, током свог мандата.

Саме САД имају историјат војних интервенција и агресија, које су заиста изузетно бројне[5]. Поред тога, оне су искористиле период распада СССР-а да би војно продрле дубоко унутар територије бившег Варшавског пакта, тако да се сада њене војне базе налазе по знатним деловима планете Земље[6]. То се може упоредити са периодом хладног рата[7], да би се видело колико се војна моћ САД глобално проширила. Наравно, поред овог директног војног присуства у неким земљама, САД има утицаја у знатном броју земаља које су њени савезници[8] или које су под њеним индиректним утицајем. То све може да донекле објасни толики степен осионости, која се више не обазире на било кога. Јасно је да таква земља не може саму себе да обузда у империјалној експанзији.

Та експанзија и утицај су толики да уколико падне тренутна власт у Сирији, скоро цело Средоземље постаје „америчко језеро“, јер је Сирија практично једина земља на Средоземљу која није под америчким утицајем. Што је овде јако битно, иако дестабилизована наметнутим грађанским ратом, Сирија је земља са солидном армијом, секуларном влашћу и релативно развијеном средњом класом, као и самосталном привредом. Оно што се сад намеће Сирији већ се догодило Либији, где је тада релативно стабилну и секуларну власт, заменила практично хорда исламистичких фанатика и племенских фракција. Овде се може видети тенденција САД да обара секуларне режиме у том региону и да доводи на власт исламисте сунитског усмерења, који после тога искорењују све мањинске верске групе, укључући оне које се сматрају муслиманским. Ова помоћ само сунитским екстремистима, претвара Америку у учесника, вођу и помагача сунитског џихада, против свих осталих верских група.

Америчка инструментализација муслимана

Зашто се то ради? По обарању секуларних и левичарско усмерених арапских режима, који су водили мање-више неутралну политику (налик политици несврстаности), уместо њих су долазиле групе које су углавном потпуно економски и инфраструктурно уништавали све те земље и препуштале ресурсе западним фирмама, а што је битно те групе, су такође изузетно непријатељски настројене према Русији. За разлику од секуларних левичарских режима, који су често сарађивали са Русијом, нови исламистички сунитски режими су руски фактор потпуно елиминисали. Да не говоримо о томе да је амерички савезник, теократска апсолутна монархија- Саудијска Арабија један од главних финасијера и помагача исламиста у свим тим земљама, где се углавном наметала најекстремнија верзија сунитизма, која је владајућа у тој држави. Саудијска Арабија, као и друге заливске сунистке монархије, је активно укључена у сиријски сукоб[9], а такође је највероватније она снабдела сиријске побуњенике хемијским оружјем[10], за чију употребу је оптужен сиријски председник Асад. Те сунитске теократије и деспотије су такође активно биле умешане у ирачки[11], као и у либијски сукоб[12].

Са друге стране, муслимани шиити су под јаким утицајем Ирана, који иако теократија (шиитског типа), је настала у радикалној опозицији према САД и која се обликовала збацивањем проамеричког апсолутистичког монарха. Такође Иран одржава пријатељске односе са Русијом, који због америчких претњи Ирану постају све приснији. Исто тако, Иран је кренуо путем самосталног економског и политичког развоја, што у америчким очима делује као тешка јерес.

Дакле, имамо случај да Америка потпомаже моћ сунита, који се подводе под утицај заливских сунитских деспотија (такође америчких савезника), док се елиминише утицај како Русије, тако и Ирана у региону. Лицемерје САД се најбоље може видети у двоструким стандардима у случају Сирије и Бахреина, где се у једном случају подржавају побуњеници против „диктатора“ Асада који као припадник алевитске шиитске мањине влада секуларном Сиријом; док са друге стране толеришу брутално гажење људских права већинских шиита у Бахреину (где је стационирана флота САД) од стране мањинских сунита и сунитског деспота, који третира шиите гвозденом песницом и намеће вољу тој огромној већини шиита (око 80% становништва). У Бахреину трају непрекидни протести, које светски медији једва да и преносе[13][14]и који се брутално сузбијају. Такође је саудијска војска интервенисала да би помогла бахреинском деспоту да опстане на власти[15]. Све се то догађало уз аминовање САД.

Јасно је да се овде не ради о „људским правима“, већ о нечему сасвим другом. Ради се о инструментализацији муслимана (посебно сунита), ради остварења америчких економских и геополитичких циљева. Сирија је последња земља у региону која је савезник како Русије, тако и Ирана, а која располаже знатнијом инфраструктуром, армијом и територијом. Падом те земље, ове државе губе преосталог поузданог савезника у региону. Наравно, Иран упркос својој растућој моћи никако не може сам упутити изазов САД поводом Сирије, иако је он сигурна следећа војна мета за „демократизацију“. Уосталом, светски медији уопште не обраћају пажњу на оно шта ће Иран урадити, јер су у Сирији првенствено угрожени руски интереси.

Руски улози у Сирији

Зашто је напад на Сирију толико битан за Русију? За разлику од осталих режима у региону, које су Американци и Саудијци обарали, овде се ради о веома поузданом савезнику Русије. Што је најбитније, Русија у Сирији има војну базу у луци Тартус[16], која представља једину руску базу на Средоземљу, као и једину војну прекоморску базу преосталу из доба СССР-а. Такође, Сирија је велики купац руске војне опреме. До сада, нападане су земље које су углавном биле неутралне и које баш нису биле поуздани руски савезници. Са нападом на земљу у којој се налази једина руска база на Средоземном мору, то је директан напад како на руске геостратешке интересе у региону, тако и напад на саму Русију.

На овај изазов Русија једноставно мора да реагује, а та реакција мора бити конкретна, јасна и мора бити облик демонстрације силе, јер једино фактор силе има кључну улогу у међународној политици. Уколико би Кремљ ћутке прешао преко и ове војне агресије САД, као што је речено, Америка би овладала целим Средоземљем, а Русија би изгубила јединог поузданог савезника у региону. Такође би била избачена са Средоземља, највероватније заувек, док би била геостратешки све више сабијена и са смањеном маневарском могућности.

Што је можда најбитније, уколико би се акција Русије свела на реторику, док би препустила Сирију уништењу, тиме би она упутила јасну поруку својим тренутним и могућим савезницима да је она потпуно неспособна да штити своје интересе на ширем плану, као што њени савезници могу слободно да не рачунају на њену помоћ у случају агресије САД. Уколико Русија није у стању да се активно не супротстави САД, поводом земље у којој се налази руска војна база, како ће Русија онда помоћи другим земљама које траже њену помоћ?

Ово је битно и за Србију, јер се на Сирији преламају руске могућности и намере. Сирија има излаз на море, велики је и традиционалан руски савезник као што има и већ споменуту руску поморску базу. Уколико Русија не може да спречи Американце у свом настојању против такве замље, која има руске војне инсталације, као онда може помоћи Србији против намера Запада, чак и да Русија подигне војну базу у Србији и да на власт дође проруски режим? Посебно што Србија нема излаз на море, преко којег може бити упућивана помоћ и што је у потпуном окружењу. Нереаговање Русије у Сирији и њено могуће неспречавање америчке агресије ће се сигурно одразити на отуђење тренутних руских савезника, као што ће створити презир према њој.

Дакле, Русија по логици ствари мора да реагује и то у војном смислу. Наравно, то не мора нужно укључивати избијање рата, али мора одлучно бити подвучена чувена „црвена линија“, од стране Русије, тако што ће она демонстрирати да је спремна да уђе и у војну конфронтацију ако треба. Овде нису у улогу само војно-стратешки интереси, већ и физички опстанак мањина у Сирији, а у које спадају православни и древни народи попут Асираца и Арамејаца, које чека сигуран покољ. Исто важи за Алевите и Друзе, па и Курде. У случају победе „опозиције“, која уопште не крије своје геноцидне намере према мањинама, Сирију чека реприза „поља смрти“ из Камбоџе. Дакле, Русија, поред чисто геостратешке и војне нужности супротстављања, има и моралну обавезу спречавања геноцида и зверског покоља колосалних размера, према којем ће злочини над косметским Србима изгледати као дечја игра, управо јер једино она то може да спречи.

Остају само питања:

-  Да ли ће Русија коначно отворено упутити изазов САД-у, у овом случају?

-  Да ли Русија има уопште има стратегију према експанзионизму САД?

- Да ли Русија има војно-техничких средстава да блокира америчке намере у Сирији?

- Да ли је Русија довољно јака да може активније да било шта чини ван свог најближег суседства?

Са обзиром да је овај текст написан пре почетка најављене америчке интервенције, на та питања ћемо врло брзо добити одговоре.

У овом случају, Русија се налази у веома повољном положају, јер је подршка Американаца за сиријски рат изузетно мала[17]. Такође има назнака да неки елементи у оружаним снагама САД почињу пружати отворени протест против интервенције у Сирији[18]. Поред тога, велик број америчких савезника је одлучио да не учествује у тој акцији. Русија би сада могла по први пут да отворено прети силом, па чак и да запрети обарањем крстарећих пројектила упућених Сирији, од стране руске флоте. Обама свакако не може ризиковати избијање војне конфронтације са Русијом, због интервенције у земљи где нису директно угрожени амерички интереси и на основу отворено исфабрикованих разлога и спинова, на које више нико у свету па и у Америци не наседа. Са једне стране су угрожени битни руски интереси, а са друге стране Америка ништа неће изгубити ненападањем Сирије. Јасно је ко би ту требало да одступи и ко има јаче разлоге. Русија једноставно мора да преузме тај ризик.

Такође, нису само интереси Русије угрожени овде, већ и Ирана, који није безначајна и слаба земља, а која је такође руски партнер. У овом случају би координисан наступ и притисак Русије и Ирана, био још ефикаснији. То такође олакшава руску позицију у наступу пред САД. Посебно Ирану треба да буде јасно да је он следећи, па зашто би чекали да американци покуцају на њихова врата, уместо да се Иран брани у Сирији? Уколико те две земље одступе и попусте пред америчком вољом (што се радило до сада), то ће још додатно појачати америчку агресију и ароганцију владајуће олигархије Запада.

Наравно, неко може да примети да ће конфронтација Русије са САД довести до новог хладног рата и пореметити односе Русије са Западом. Овде је проблем што САД и Запад спроводе све време агресију и покушавају поступно дављење Русије. Већина „хуманитарних интервенција“ и освајања Америке се догодило управо због систематске руске попустљивости. Док су до сада руски интереси били угрожени индиректно, сада се ради о директном нападу. Ово је заиста велики тест за Кремљ и бацање рукавице у лице. То не може да се пореди са ограниченом америчком провокацијом и руском акцијом у Грузији у коју није била диретно умешана војска САД.

Закључак

Ствар је у томе што је главни циљ америчке експанзије Русија и њена сировинска база. Амерички стратези, попут Збигњева Бжежинског то и не крију[19]. Највећи део садашње америчке стратегије се одвија у складу са плановима које је он поставио. Русија се полако стратешки опкољава, кроз уништавање могућих и стварних руских савезника у свету. Скоро сваки чин САД према Русији је чин непријатељства. Тако САД тренутно укидају емитовање телевизије Russia Today[20] . Такође постоје други облици притисака, културолошко-моралистичке природе, кроз деловање разних невладиних организација и кроз урушавања кредибилитета Русије, кроз инструментализацију ЛГБТ активиста и разних анархиста.

Али кључну улогу у том опкољавању Русије има исламски фактор, који по Бжежинском треба бити искоришћен за уништавање Русије. Већина муслимана у свету и у Русији су сунити. Њиховом радикализацијом и инструментализацијом од стране америчког савезника Сауди Арабије (као у Чеченији), врши се двострука улога. Уништавају се јаке и стабилне арапске државе, кроз изазивање исламских сунитских револуција, чиме се оне претварају у економске колоније Запада и истовремено се елиминише сваки могући руски утицај. За Америку је чак небитно да ли су ти исламистички сунитски режими непријатељски према њој, јер је овде битније одржавање хаоса и профитирање од њега. Треба створити резервоаре исламистичких сунитских фанатика и убица, који се преливају у друге земље које дестабилишу (уз помоћ капитала САД и заливских монархија) са Русијом као крајњим циљем за напад. Тиме се такође врши суптилно усмеравање и изазазивање беса и крвожедности према православним хришћанима, које се „тренира“ у Ираку, Египту и Сирији, али и према свим верзијама ислама које нису довољно милитантне.

Као што се могло видети, пошто је Гадафи пао, извршена је мобилизација екстремиста у Либији, који су доведени у Сирију да раде исто оно, што су радили катарски, авганистански и пакистански екстремисти  у Либији. После Сирије, они ће вероватно бити искоришћени за дестабилизацију Ирана. Уколико би заузели и Иран, САД има отворен фронт према централној Азији и могућност дестабилизације тих држава, да би после њих постао изложен „меки трбух“ Русије и кинески Туркестан. Бжежински управо говори о централној Азији (не Кавказу) као кључном за покоравање Русије, јер како ће Русија моћи да брани степску границу дугу хиљадама километара од инфилтрације како од стране разних исламистичких фанатика који би упадали дубоко у Русију, као и америчких агената који би подбуњивали мањине? Додајмо ту и активност разних НВО унутар срца Русије, да бисмо видели да Русија не би могла да издржи толики притисак са свих страна. Наравно, САД ту не би користиле директну силу, већ тзв. „меку силу“ и индиректним методама. А после Русије, САД и њене елите би имале доминацију над целим светом и човечанством , док би се светске масе могле врло лако држати под контролом по систему „завади па владај“. Они немају намере да се у том плану зауставе, а како видимо он је у току.

На Русији је да одлучи, да ли јој је боље да активно брани сада своје интересе у Сирији, или да их брани у околини Москве у некој ближој или даљој будућности.