Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије.

Пуна истина ће се, наравно, сазнати тек кад све прође и кад буде касно, као и у случају Косова и Метохије. Јер кога је данас брига што су тамо „жртве хуманитарне катастрофе“ у слободно време помало вежбале хирургију и вадиле Србима органе.

ЕУ је заокупљена битним сопственим унутрашњим проблемима као што су то неизвесна будућност еврозоне, уврежена економска стагнација, незапосленост, тероризам, имиграција, енергија, односи са Русијом, ... тако да проширење ЕУ не представља никакав приоритет ни интерес за ЕУ још дуги низ година.

Свако ко је прочитао ''Чујте Срби'' од Арчибалда Рајса, схватио је да се оваква слика Србије не мења већ готово цео један век. Ови људи којима се сад смејемо и армија сличних, за непуну деценију биће на кормилу ове земље. Да ли ће нам и тада бити смешно?

Случај Шешељ или медијски неморал у лику „неког“ налогодавца којег изгледа сви слушају и коме се сви клањају! Лаж је за сада победила. Лични интерес појединца је победио. Гебелсова тактика влада српском медијском сценом. Етика је изгубила. Етика у српском новинарству остаће још само на факултетима да се изучава. Етику ће само спознати у теорији. У пракси је етика доживела фијаско!

Ову страну рата Анри Леви не види у тексту који хоће правду за једног човека. Он тражи да Европа нађе свој дух и одмах пусти Јована Дивјака на слободу! Европска правда? Да, управо тако!

Случај Бредлија Менинга и Едварда Сноудена морамо да посматрамо као истински пример невиђене храбрости и неустрашивости двојице младих људи који желе планетарну правду и који се боре против немани која је у стању да прогута све који не мисле у складу са центрима моћи.

Новоустоличени председник и министарка спољних послова, познати претежно само у бриселском политичком и бирократском кружоку, стекли су титуле, али - чини се - конци остају у рукама досадашњег врховног чиновника са чела Комисије.

На једној страни политичари уверавају јавност да су домаће муке последица светске економске кризе. На другој страни економски стручњаци проблеме виде у нереформисаној држави која није створила институционални оквир за привлачење иностраних улагања.

Из премисе да су људска права и антидискриминациони закони универзалне категорије можемо закључити да ће ова либерално-секуларна песница да крене и на остале религије и увјерења.