Николићева проба

„Добро, ал` ја сам проб`о“. Ово су биле речи Томислава Николића када је позвао окупљене испред Скупштине да се разиђу, а они га нису послушали. Не знам да ли ће ове речи да изговори и онда када се његов штрајк глађу и жеђу заврши, али знам да је ово мајсторски потез политичког маркетинга.

Најпре, хајде да признамо да нико од нас није очекивао да ће то бити толико најављивано напредњачка „пунуда коју је немогуће одбити“. Дакле, постигнут је елемент изненађења. Друго, данас сви медији само о томе брује, а Николићев штрајк ће бити и тема разговора за недељним породичним ручком. Треће, Николић је најављен као гост у Утиску недеље[1], те ћемо имати прилику да се уживо уверимо у здравствено стање „подвижника“ – како је сам Николић себе назвао[2]. Четврто, већ је саопштено да су лекари дужни да особи која не узима храну и воду, након губљења свести, дају инфузију[3]. Наводно, човек без хране и воде може да издржи само 48 часова, а да не падне несвест[4]. Николићева несвестица значиће додатни притисак на Тадића да попусти, или продужење акције уз инфузију на читаву ову седмицу – што је огромна шанса за придобијање за себе тренутно мало скептичног, јавног мнења. Пето, маркетиншки занимљив је један пасаж из „Блица“ који гласи: „Вучићев позив да се разиђу окупљени су пропратили звиждуцима, на шта је челник СНС одговорио да ће, када Николић буде пребачен у болницу, опозиција организовати акције које ће трајати док се `све не заврши коначном победом`"[5]. То значи да се рачуна са Николићевим колапсом као медијском подлогом нових страначких протеста, на којима ће, наравно, многи новокомпоновани напредњачки политичар, попут Зорана Драгишића, моћи да доживи коначни транссупстанцијални преображај из НАТО лобисте и звезде „Хелсиншке повеље“[6] у великог патриоту и забринутог хуманисту. Одлично за напредњаке и њихову јавну репутацију.

Ђорђе Вукадиновић је већ оценио да читав овај перформанс помало излази из домена политичке анализе и прелази у домен политичке патологије.„Расписивање избора месец дана раније или касније дефинитивно није разлог за такав гест ", рекао је он[7]. И заиста, ако је истина да је ДС неформално нудио као датум избора 15. јануар[8], онда је нејасно вреди ли тих месец дана целе ове галаме. Изгледа да опет марктиншки разлози односе превагу. Александар Вучић је то овако објаснио: „Нећемо тај термин, јер бисмо 30. децембра увече гледали Тадићев интервју, а 1. јануара Ђилас би порађао седморке и носио им поклоне од народног новца. Онда бисмо око Божића опет гледали само Тадића у Дечанима, јер би поново ургирали преко Еулекса да нас доле не пусти. Мислите ли да бисмо у тим условима имали фер кампању и исте шансе?“[9].

Зато је тешко код себе развити неко посебно саосећање са овим „крупним невољама“ напредњака. Као што каже Вукадиновић, „овде је заправо реч о једном проблематичном политичком надгорњавању око бесмислене теме која нема много везе са животним проблемима друштва, али потенцијално може имати веома лоше последице". "У том смислу бих можда имао више разумевања за Николића да је његов мотив за штрајк био више политичко-егзистенцијални, то јест да је штрајковао, рецимо, због Косова, Срба у Крајини, третмана Војислава Шешеља у Хагу, лоших приватизација или продаје Телекома". Овим темама би се могао додати још и Статут Војводине, резолуција о Сребреници, убиство Ранка Панића, репресија након 10. октобра итд. Све би то вероватно имало више смисла као мотив за такву врсту протеста, него борба против тога да се „30. децембра гледа Тадићев интервју, а да 1. јануара Ђилас порађа седморке“.

У сваком случају, биће занимљиво пратити развој догађаја у наредним данима. Једне велика представа је пред нама. И сваки разборити човек ће из ње моћи да извуче много корисних закључака. И о политичарима, и о медијима, и о нашим наравима.