Сиријска војска скоро да више и нема потребу да се конфронтира са разним терористичким групацијама, јер ће оне саме обавити тај посао. У овој ситуацији једино што можемо да закључимо и предвидимо јесте скори пропаст “побуњеника” и потпуно уништење терористичких фракција.

Испоставило се да се темељи за стубове високе политике граде у свом дворишту и у најближем комшилуку. Европа, Америка, Русија и Кина, како то гордо звучи, али овде се ради о рвању у балканском блату.

Стање платног биланса земље наставља да се погоршава – по резултатима за девет месеци, дефицит платног биланса чинио је 4,8 милијарди америчких долара. Осим тога, наставља да расте и укупни спољни државни дуг – 01.10. 2013. године, износио је 37 милијарди долара и нарастао је од почетка године за 9,8%.

Све изгледа као режиран ријалити шоу-програм у коме је наводна „спонтаност“ учесника пожељна, јер подиже гледаност, али никако не утиче на крајњи исход победника. Како данас ствари стоје, и лаику је јасно да у том шоу-програму Србија губи све.

Рат у Авганистану се не одвија по плану, судећи по великим губицима коалиционих снага, не узимајући само у обзир недавно обарање америчког хеликоптера. Упркос томе што је Бин Ладен мртав, снага талибана у Авганистану није нимало умањена.

Активном улогом у смиривању крвавог сукоба у Украјини, Берлин се профилирао на геополитичкој мапи света као незаобилазни фактор на кога се све више мора рачунати. Нарасли економски џин, захваљујући понајвише својој неприкосновеној позицији у ЕУ озбиљно куца на врата четвртог најзначајнијег геостратетешког играча.

Колико је комична Митровићева објава медијског рата, толико су апсурдни мотиви који су НУНС натерали на реакцију. Ово удружење никако да се ослободи улоге идеолошког полицајца, а реаговање Обрадовића подсећа на праксу некадашњих обрачуна међу комунистима.

Начин на који је јерменска држава организовала обележавање ове за јерменски народ изузетно значајне годишњице неумољиво упућује да ми преиспитамо на који начин смо ми у нашој држави „обележили“ и за нас од посебне важности седамдесету годишњицу од пробоја јасеновачких логораша.

Тај алиби би требало да значи да је политика међународне заједнице, тј. САД, на Косову и Метохији праведна и поштена, али, ето, постоје ту неки криминални елементи, извјесни Звонко и „Тачијев брат“, па локални амерички политичари, који све кваре.

Управо зато нас политика „непризнавања Косова“ неће одвести нигде, док Косово не почнемо да бранимо. Уместо „нећемо никада признати независност Косова“, ми треба да почнемо да говорим да „нећемо никада дозволити независност Косова“, тек тада ће нас и Запад, и Приштина, схватити озбиљно.