Борбе између „добрих“ и „лоших момака“ у Сирији

У Сирији се тренутно, углавном на северу, воде борбе између различитих побуњеничких фракција. “Побуњеници” се боре, како наводе западни медији, против Ал Каиде и њених бораца.[1] У саопштењу Гласа Америке наводи се да се “секуларне” фракције боре против исламистичких фракција у највећем сиријском граду Алепу. Борбе су, према извештајима, интензивне и бруталне. Како бисмо стекли потпуну слику о дешавањима у Сирији, потребно је да анализирамо тренутну ситуацију из једног објективног угла.

Зашто је дошло до сукоба између самих “побуњеника” када су они раније били уједињени у једном циљу? На ово питање најбоље можемо да одговоримо уколико узмемо у разматрање међународне факторе и интернационални положај Сирије и њене владе, а посебно председника Башара ал Асада. Најважнији спољни фактор који је допринео томе да се побуњеници међусобно боре јесте изостанак интервенције са Запада коју су побуњеници очекивали. Пошто је мудром дипломатском стратегијом Москве постигнут договор о томе да се ратни сукоб не прошири и пошто је склопљен споразум, на који је Башар ал Асад пристао, да се хемијско оружје које је било у поседу регуларне сиријске армије постепено уништи, спречено је бомбардовање циљева регуларне армије, што је озбиљно ослабило кохезију међу различитим терористичким фракцијама у Сирији.

Разлози су такође и психолошке природе. Пошто знају да им са запада неће стићи помоћ, побуњеници су препуштени на милост и немилост сиријској војсци. Њихова борба више нема смисла. Све њихове операције, укључујући и лажно иницирање напада хемијским оружјем по цивилима, које је требало да призове западне јастребове њима у помоћ, водиле су управо ка једном циљу - страној војној интервенцији. Сада када је опција са страном војном интервенцијом стављена ад акта, терористи у Сирији су се нашли у веома незгодној ситуацији.

Војнички, они су пре свега у окружењу и прети им потпуно уништење. Мало је места које побуњеници држе. Они су се склонили у центар Алепа, где се и воде њихове међусобне борбе, где су потпуно окружени владиним снагама. Узевши све ово у обзир, природно је очекивати да ће у њиховим редовима наступити потпуно расуло. Још један фактор који је битан и који нема везе са спољном међународном ситуацијом јесте унутрашњи састав терористичких група које су се бориле против регуларне сиријске армије.

То је био све само не хомогени састав. “Побуњеничке” бригаде су се састојале од терориста и плаћеника из готово свих исламских држава света од Либије до Саудијске Арабије, Катара, Омана, па чак и са Косова. Неке од ових група су блиско шуровале или су биле из редова Ал Каиде, док су друге групе биле секуларније оријентисане. Међутим, уколико узмемо у обзир да су првенствено САД помагале “побуњенике” у Сирији, онда су и исламистичке терористичке групе биле под њиховом контролом. Фундаментално је да Американци и читав Запад заправо користе Ал Каиду за своје потребе, па када се ти циљеви испуне, као у Либији, или као у Сирији, Запад пере руке од исламистичких фанатика. Сада се у Сирији најбоље види да су САД дигле руке од исламистичких фракција, које су се бориле против регуларне сиријске армије и да су их препустиле на милост или немилост осталим фракцијама.

Регуларна сиријска армија, и то пре свега захваљујући руској подршци коју је уживао сиријски председник Башар ал Асад, сада једино што треба да уради јесте да чека. Да стоји по страни и да чека да “побуњеници” сами заврше посао уместо ње. У овој констелацији унутрашњих и међународних снага то је сасвим сигурно оно што ће се догодити.

Дакле, сиријска војска скоро да више и нема потребу да се конфронтира са разним терористичким групацијама, јер ће оне саме обавити тај посао. У овој ситуацији једино што можемо да закључимо и предвидимо јесте скори пропаст “побуњеника” и потпуно уништење терористичких фракција. Американци можда путем ових борби настоје да “прочисте” редове “побуњеника” од исламиста, јер је очигледно да је Ал Каида заказала, али уколико се ове борбе наставе, а ништа нам не говори да ће сукоби престати, од наоружане опозиције неће остати ништа на терену. Опозиција у Сирији неће моћи да рачуна на “трупе” које су се бориле против војске лојалне председнику Башару ал Асаду.

Опозиција, уколико уопште и жели да остане компактна, мораће да прегрупише своје политичке редове и да се уједини у захтевима. Уколико се то не буде догодило, онда ће сиријски председник Башар ал Асад, захваљујући пре свега подршци Москве, остати војно и политички једини играч у Сирији и будући бирачи имаће само једну опцију на коју могу да се ослоне. То је и најбоље по сиријски народ јер иако је Башар ал Асад владао аутократски, он је ипак секуларан владар који поштује права других верских заједница, а за културу и историју, као и за економске околности, ова влада је најбоља за обичног сиријског грађанина, као што је био случај са владом пуковника Гадафија у Либији, који је, на жалост либијског народа, срушен, мучен и зверски убијен од стране истих тих “побуњеника” који се боре и у Сирији. На срећу по сиријски народ, они броје последње недеље.