Владимир Путин је и овога пута показао да је бар за главу виши од свих конкурената на светској политичкој сцени. Заправо да по способности, знању, политичком образовању, добрим намерама и реалном гледању на догађаје на међународној сцени- нема конкурената.

Што се тиче Косова и односа са Србијом, Шастел је назначио да ће белгијско председавање ЕУ бити статусно неутрално. Белгија ће инсистирати на добросуседским односима и регионалној сарадњи као кључним предусловима за кретање Србије у правцу ЕУ.

Ономе ко није разумео Волфовицеву доктрину остаје само да се чуди што је и Владимир Владимирович Путин у галерији Стејт департмента добио место новог Хитлера. Овакво поређење, међутим, није ново и не представља изузетак, већ је пре правило и спада у уобичајене метафоре америчких државника и председника.

Чини се да је све више припадника интелигенције посвећено подривању и разарању осећаја за личну одговорност и пребацивању те одговорности на „друштво“. Безразложна извињења само су један мали симптом овог много већег и опаснијег тренда.

„Већина Немаца жели да разуме руску страну ствари“, каже Јерг Баберовски, истакнути професор источноевропске историје на Берлинском Хумболдт Универзитету. Историчар Штефан Плагенборг са универзитета Рур у Бохуму описао је сентименталан однос између Немаца и Руса као „неизмерну љубав“. Али како ова веза још увек постоји после два светска рата?

Коју год аферу да узмемо – а оне се углавном врте око неког новца, криминала, око „мафије“ – увек се радило о новој прерасподели снага „у њиховим редовима“. Читалачка публика добија циркуску шећерну вату, новине тираже, а људи у сенци – нови простор за деловање.

Заиста, могуће је сарађивати са неким па се затим разочарати у њега. Међутим, чиме је Бакарец разочаран? Има много тога, али упадљиво је да се скоро све што јој замера догодило пре него што је она дошла на чело ДСС-а, а самим тим и пре него што је он дошао у прилику да сарађује са њом и „да јој шансу“.

Зашто се сада ствара слика у јавности да борба Срба на Јарињу и Брњаку није борба и оних у Шилову, на Брезовици, у Великој Хочи, Грачаници? По која порука изнуђена питањима новинара од локалних политичара да ''ми увек подржавамо све Србе'' није довољна.

Дакле, поштован као Тито, опасан као Милошевић, регионално омиљен као Тадић, храбар као Ципрас и трагичан као Ђинђић. Али од свега тога, заправо, ништа баш сасвим, до краја и одистински