Коментар дана | |||
Случај изгубљене јахте и пинк-национализам |
![]() |
![]() |
![]() |
петак, 05. август 2011. | |
Љутити Митровић осветлио је тако у афекту још једну срамотну праксу своје медијске империје, и открио да је годинама био партнер моћног хрватског лобија, који је Србију премрежио уздуж и попреко, на чему је свакако одлично зарађивао. Само га је незахвалност суседа који нису нимало уважили његов досадашњи допринос „зближавању“ две државе, већ су му своје пријатељство наплатили јахтом вредном десет милиона евра, натерала да промени плочу и по други пут покрене свој приватни рат. И док се он сада позива на патриотизам и припрема стратегију за обрачун са својим дојучерашњим савезницима, огласила су се и српска новинарска удружења, која су позвала надлежне да предузму мере против Митровића, јер, како су саопштили, његова одлука представља кршење Закона о оглашавању, који страним правним и физичким лицима гарантује иста права као и домаћим. Митровић увек поступа у маниру „медији, то сам ја“, то је учинио и у овом случају, и мало која критика његове праксе није на месту: Међутим, док у својим реакцијама УНС ставља акценат на чињеницу да је до сада на својим медијима извештавао искључиво у свом пословном интересу, дотле је НУНС забринут - због Митровићевог национализма. Ово удружење је наиме чак и у његовој изненада откривеној бризи за народ и државу, изазваној губитком јахте, осетило мирис деведесетих и угрожавање добросуседских односа. „Реакција Жељка Митровића је претерана и она не може да буде ни повод, ни разлог, да једна телевизија са националном фреквенцијом улази у рат са другом државом – навео је поводом тога за Радио Слободну Европу председник НУНС-а Вукашин Обрадовић и додао да је „оно што њему смета, заправо, та национална нота“. „Мислим да је то у овим временима јако опасно и представља, на известан начин, паљење фитиља који је, чинило нам се, већ угашен“ – закључио је Обрадовић. Колико је комична Митровићева објава медијског рата, толико су апсурдни мотиви који су НУНС натерали на реакцију. Ово удружење никако да се ослободи улоге идеолошког полицајца, дубоко закопаног у ране деведесете, када је и настало, а реаговање Обрадовића подсећа на праксу некадашњих обрачуна међу комунистима, када је било довољно да и најправовернији донекле скрене са линије, да му се све раније заслуге бришу. У овом случају, довољно је било да један од до сада главних промотера хрватске привреде и поп-културе промени приступ – и ето одмах опасности, јер неко из Србије, па звао се он и Жељко Митровић, диже главу. Ником у НУНС-у изгледа није важно што су хрватска музика филмови, туризам и инвестиције на Митровићевим медијима раније били фаворизовани, нити се ико у том удружењу запитао колико Хрватска у бројним областима крши принципе равноправности. То за НУНС и није важно – већ је важно препознати и осудити српски национализам, па био то и пинк-национализам, мотивисан изгубљеном јахтом. Случај ТВ Пинка оголио је тако још једном сву беду српских медија, тотално подређених интересима својих власника и туђих држава, а открио је још нешто – ко престане да буде хрватски фан и почне да размишља о правој природи односа две државе – одмах ће му НУНС закуцати под прозор и прилепити етикету. |