Западни Балкан у раљама моћника

Оружаном агресијом НАТО пакта, изградњом Бондстила и стварањем НАТО државе на светој српској земљи, уз рушење режима Слободана Милошевића и инсталирање тзв. демократске власти у Србији, Бела кућа је „одахнула“ сматрајући да је коначно завршила своје планове са Србијом, највећим „реметилачким фактором“ на Балкану. Тако девастирану и ојађену препустила је чак нижим нивоима у Државном секретаријату, а Бела кућа, Пентагон и ЦИА су се окренули другим деловима света.

Правце свог деловања преусмерили су, поред арапског света, на угрожавање безбедности Русије кроз инсталирање војних база и антиракетних система у њеном непосредном окружењу. Прво Грузија, а затим Украјина требало је да буду тест колико је Русија спремна и решена да брани своје виталне интересе у непосредном окружењу. Отварањем крвавог грађанског рата у Украјини, уз оптужбе због наводне умешаности Русије и Путинових империјалних амбиција, као најдиректнијој претњи Пољској и балтичким земљама, упоређујући га чак и са Хитлером, требало је испровоцирати директан сукоб Брисела и посебно Берлина са Москвом, са Вашингтоном у позадини, који би својим европским партнерима патронатски диктирао потезе од кијевског Мајдана до санкција.

Одлучно и бескомпромисно реаговање Русије у заштити проруских снага у Украјини, једино рационалном акцијом око Крима и контрамерама на санкције, највећи део чланица ЕУ и посебно пословни и интелектуални кругови у Немачкој прозрели су намере САД да Европу гурне у рат са Русијом из којег би највећу корист извукао управо Вашингтон. Иако још под старатељством Вашингтона, ЕУ, тај још недовршени правно-политички провизоријум, и посебно Берлин, реално сагледавајући своје виталне интересе, уз државничку мудрост Путина, успели су да кроз "Минск 2" створе почетне услове и претпоставке за смиривање опасног ратног жаришта у Украјини, са реалним изгледима да оно за неко време остане у статусу „замрзнутог кофликта“, чиме се у извесној мери ублажава тотални фијаско САД, како у односу на Украјину, тако још и више у односу на конфронтацију ЕУ, односно Берлина са Москвом.

Активном улогом у смиривању крвавог сукоба у Украјини Берлин се профилирао на геополитичкој мапи света као незаобилазни фактор на кога се све више мора рачунати. Нарасли економски џин, захваљујући понајвише својој неприкосновеној позицији у ЕУ, коју је претворио у немачку Европу, озбиљно куца на врата четвртог најзначајнијег геостратетешког играча.

Очекиваним прерастањем украјинске кризе у „замрзнути конфликт“, уз одлучно реаговање Москве у заштити својих интереса у окружењу и израстање Берлина у геостратешку екомномску и војну силу, Вашингтон је схватио да његов утицај на евроазијском простору, а тиме и на ширем геополитичком плану, долази у питање.

Из дипломатске историје је познато да су велике силе, у силазној путањи своје моћи, а према проценама многих аналитичара чак и америчких, предузимале веома опасне и ризичне активности реинсталирања некадашње снаге и утицаја у светским размерама, што се по правилу завршавало њиховим сопственим урушавањем или поразом од стране нових нарастајућих светских сила. Не треба сумњати да Вашингтон, у таквој позицији, има у рукаву још неког непромишљеног, али веома опасног „ зеца“, кога ће употребити да отвори неко ново кризно жариште у овом региону, са циљем нове конфронтације ЕУ, односно Берлина са Москвом. Злокобни наговештај је недавно дао државни сектетар Џ. Кери изјавом да се „Србија налази на линији ватре између Москве и Вашингтона“, коју нажалост актуелна власт у Србији није изгледа озбиљно схватила, нити је адекватно реаговала.

Западни Балкан израста у значајан регион геостратешких надметања најмање четири моћна светска играча, дијаметрално супротних интереса: САД, Русије, Немачке и Турске. Њихови интереси се преламају и преплићу преко неколико веома опасних потенцијалних кризних жаришта: Косова, Македоније, БиХ, Републике Српске, Санџака, Велике Албаније, уз додатак Грчке. Свој интерес за овај регион показује и Кина, који би јој послужио као својеврстан коридор, тзв. пут свиле, за значајнији економски продор у западну Европу сувоземним уместо воденим путем којим још нажалост господари САД.

Берлинском иницијативом окупљања пет западнобалканских земаља, плус Приштина, под фиром унапређења економске, безбедносне и добросуседске сарадње, Немачка намерава да створи политички савез под њеним старатељством, чије ће чланице, разним уценама, држати на дугом штапу учлањења у ЕУ. Из тог западнобалканског политичког гротла извукла је Словенију и Хрватску, а остале земље ће држати у својеврсном неоклонијалном положају користећи њихове природне ресурсе и неразвијено тржиште. Вешто и даље експлоатише излизану мантру њихове „европске перспективе“ за чланство у ЕУ, што се у суштини своди на статус сличан оном у којем годинама држи Турску као „повлашћеног партнера“.

Русија је одлучна да не сме изгубити своје присуство у овом региону, као својеврсни гарант своје безбедности, а браниће га и учвршћивати енергетском политиком, традиционалним и братским везама, појачаним информативним присуством и јачањем нишког Центра за ванредне ситуације. Доказ те одлучности Москва је демонстрирала недавном посетом председника Путина Београду, позивом прдседнику Нуколићу на обележавање 70-годишњице победе над фашизмом, позивом Медведева Вучићу да посети Москву, као и предстојећом посетом Лаврова Београду.

САД ће уценама појединих лидера овог региона и провоцирањем „контролисаних криза ниског интензитета“ стварати климу међусобног неповерења и економског исцрпљивања, са основним циљем да онемогући јачање руског, али и немачког интереса и присуства, уз њихову конфронтацију. Сагледавајући важност овог региона у њеним стратешким плановима повратка улоге једине суперсиле у светским размерама, а она се остварује првенствено управо у овом евроазијском простору, Бела кућа Западни Балкан преузима од Државног секретаријата под своју ингеренцију. Показало се да су за ту игру Кери и Дачић ситни играчи, што потврђује и позив потпредседника Бајдена премијеру Вучићу да посети Вашингтон. ИПАП и Блерови „деливери јунитс“, као и најновији „Крајова савез“ две НАТО чланице, директно супротстављене Русији, и Србије су део њиховог плана додатног покушаја увлачења Србије у структуре НАТО.

Турска ће у реализацији Давутоглуове спољнополитиче доктрине „стратешке дубине“ коришћењем исламског фактора јачати свој неоосмански утицај, посебно кроз одржавање „Зелене трансферзале“ и економско-пропагандним присуством у овим срединама.

Да ли се Србија заиста налази на Керијевој „линији ватре“ и да ли ће она и када бити активирана, остаје да се види, надам се ускоро. Један од показатеља биће и резултати посете Николића Москви и брже-боље прихваћене посете Вучића Вашингтону. Згуснути термини у само неколико месеци важних догађаја и посета на високом и највишем нивоу између Србије и ових земаља донеће одређена разјашњења. Србији се, као ретко када у недавној прошлости, поклања толико „пажње“ и исказује толико „похвала за храбре мере на унутрашњем и конструктивне ставове на спољнем плану“, као што се то указује актуелној власти. „Пажња“ и „похвале“, а „песница“ високо уздигнута, коју Србија не може скршити, а да ли има мудрости и знања да се са њом пријатељски рукује, остаје да се види.

Одласком на 70-годишњицу прославе победе над фашизмом у Москву и учешћем гардијске јединице на војној паради на Црвеном тргу, председник Николић је обелоданио своје, али и емоције значајног дела грађана Србије, уз потврду свог стратешког опредељења „српске куће са двоје врата“ у спољној политици. Премијера Вучића Берлин и Брисел стављају на муке око Косова и „фамозних ЕУ поглавља“, а какво га политичко „черечење“ очекује у Вашингтону, осетиће на својој кожи. Да ли ће и када ићи у Москву на позив Меедведева, о чему се још не изјашњава, донеће и нека разјашњења на унутрашње политичкој сцени око све учесталијих румора око неслагања у највишем државном врху куда ће заполовити српски брод.

Уз „промену свести“, која се нажалост све више укорењује у Србији, има још тога што Србија треба да „изделиверује“, само остаје да се види коме ће више, а коме мање „испоручити“. „Ту деливер“ (испоручити), омиљени термин чиновника Вашингтона у припремама за преговоре са српским партнерима, као услова који Србија треба да испуни да би добила наклоност и сумњиву подршку САД, ето уселио се директно и у актуелну владу великом „благонаклоношћу“ господина Блера. Од тога колико ћемо коме „изделиверовати“ може зависити и активирање оне Керијеве „линије ватре“.

Како Србија, као централна и кључна земља Западног Балкана, која од свих највише трпи притиске и уцене, поред екстремно тешке економске ситуације, може да остане своја на своме и да из овакве нимало завидне ситуације изађе са што мање озледа? Ако државно руководство буде располагало релевантним информацијама дипломатског и посебно обавештајног карактера из наших ДК представништава (што сада због стања у нашој дипломатији није случај), ако буде консултовала колективну памет, па чак и ону „интелектуалну елиту“ која јој, како мисли, није наклоњена, подсети се на славне традиције своје отаџбине и мање буде самоуверена у своје непогрешиве потезе као резултат „рада, рада и само рада“, уз мало више знања, уз ослобађање туторства неких страних амбасадора у доношењу својих одлука - могли би сачувати своју „кожу“ ако не и кошуљу.

На крају, можда је крајње време да Србија, у формулисању државне и националне политике, у чему се још лута, а да би избегла замке иностраног фактора и ублажила негативне последице својих потеза, постави себи круцијално питање. Да ли се 5. октобра, без осмишљавања и реализације „6. октобра“, укрцала у погрешан воз. Ако је тако, онда је и свака станица на том путу погрешна.