Otrežnjenje

Posao, započet devedesetih godina, a isplaniran verovatno koju godinu ranije u kabinetima političara, generala i obaveštajaca, privodi se kraju. Reč je, naravno, o ,,poslu'' koji se realizuje na prostorima bivše Jugoslavije u širem, a na teritoriji Srbije u užem smislu.

,,Geografska mapa jugoistočne Evrope je iscrtana i završena'', izjavio je sasvim nedavno tokom posete Beogradu minister inostranih poslova Nemačke Gvido Vestervele. Nemački ministar nije rekao ko je iscrtao tu mapu, ali je više nego jasno ko je autor prekrajanja granica i sa kakvim se namerama to radi.

Mislim da je bilo krajnje nerealno očekivati da će Vašington i njegovi zapadnoevropski saveznici prihvatiti našu rezuluciju o Kosovu i Metohiji, a pogotovu formulaciju da ,,jednostrana secesija nije način za sticanje državnosti i rešavanje teritorijalnih sporova''. To, jednostavno, oni nisu mogli da ,,progutaju'' jer bi sami sebi uskočili u usta. Bilo bi previše naivno očekivati da će zapadni saveznici, posle svega što su učinili na prostoru bivše Jugoslavije, odjednom odustati od svojih namera i geostrateških ciljeva, da će reći da su pogrešili i odustati od geografske mape kojom se prekrajaju granice u skladu sa sopstvenim interesima i geostrateškim ciljevima. Zašto su onda svesrdno pomagali secesiju bivših jugoslovenskih republika, zavodili prema Srbiji sankcije, bombardovali je, satanizovali srpski narod i pripisivali mu apsolutnu krivicu za sva zla na Balkanu devedesetih godina, okupirali Kosovo i Metohiju i podržali njegovu nezavisnost.

Nisam siguran da se u delu naše javnosti, pa i u pojedinim političkim krugovima, dovoljno ozbiljno shvata poruka koja više zvuči kao pretnja i upozorenje, a koju je izgovorio potpredsednik vašingtonskog Kejto instituta Ted Karpenter. On je rekao da su SAD dovoljno uticajne da ,,učine život vrlo teškim'' bilo kojoj zemlji koja se suprotstavi američkoj politici. Prevedeno na svakodnevni jezik, to bi otprilike značilo: ili budi poslušan, ili ćeš dobiti po ušima. Takvu pretnju, u manje-više otvorenoj formi, iznose i aktuelni američki političari. Srbi su, nažalost (a i mnogi drugi), na svojoj koži osetili da ovo upozorenje nije gola fraza i da se u praksi primenjuje već dugi niz godina.

Da li Srbija i druge male zemlje imaju način da se suprotstave ovakvoj politici? Iako to zvuči gorko, čemerno, možda i fatalistički, čini mi se da – nemaju. Tu i tamo mogu se čuti konstatacije da ,,ne treba napustiti nijedno borilište gde još postoji prostor za argumente''. Za kakve argumente? Pa zar nema dovoljno ,,argumenata'' koji svedoče da prave argumente delioci pravde jednostavno ne žele da čuju. To ne znači da treba sagnuti glavu i ćutke trpeti udarce. Ali, ne udarati glavom o neprobojan betonski zid.

Vašington ni po koju cenu neće dozvoliti da pretrpi ozbiljniji poraz na međunarodnoj sceni. Podvlačim, ni po koju cenu. Čak i po cenu agresije na Srbiju koja je počinjena 1999. da bi se, između ostalog, ,,očuvao autoritet NATO pakta'' uoči proslave njegove 50-godišnjice. A insistiranje na prvobitnom tekstu naše rezolucije i njeno eventualno prihvatanje u Generalnoj skupštini (što je bilo krajnje malo verovatno), značilo bi američki poraz, ali ne i pobedu Srbije. Vašington i njegovi saveznici našli bi način da se ta ,,pobeda'' pretvori u Pirovu. Zadejstvovao bi mehanizam po kome će, kako to Karpenter kaže, Amerika učiniti nepodnošljivim život svakome ko se suprotstavi američkoj politici.

Mi još uvek osećamo strašne posledice takve prakse od kojih se neće oporaviti ni naši potomci. Mislim da su naše rukovodeće ličnosti imale u vidu upravo tu činjenicu kada su prihvatile da se rezolucija drastično promeni. Duboko verujem da zbog toga nisu srećni, kao što i verujem da su se u izboru između dva zla opredelili za ono manje.

Gubitak Kosova i Metohije za srpski narod je prava nacionalna tragedija. Ali, gubitak Srbije (sa Kosovom ili bez njega) jeste još veća tragedija. U narodu postoji krilatica ,,bolje grob nego rob''. Ali, postoji i ona druga: ,,robom ikad, grobom nikad''.

Daleko sam od pomisli da Srbija treba da pristane da bude ,,kumova slama'' pa da od nje grabi i otkida njene delove kako se kome ćefne. Daleko sam takođe od pomisli da treba da se odreknemo Kosova i Metohije, da priznamo nezavisnost i usko sarađujemo sa ,,susedom''. Ali, busanje u prsa o ,,patriotizmu'' ne znači iskreno i svrsishodno iskazivanje patriotskih osećanja. Politika je mnogo suptilnija i ozbiljnija stvar od onoga kako je to neuki pojedinci shvataju, koji dele ,,lekcije'' o patriotizmu po raznim sajtovima i „packe“ našem ministru spoljnih poslova i aktuelnim političarima. Stereotipna, ničim potkrepljena deoba na ,,patriote'' i ,,izdajice'' neće nikoga usrećiti niti doneti dobra srpskom narodu.

Istrpimo nepravdu ali istovremeno očuvajmo dostojanstvo, učvrstimo veru u sebe, prestanimo sa deobama i međusobnim svađama. Valjda vreme laži, zločina, pritisaka, večnih uslovljavanja i nepravde neće večito trajati.

Pročitao sam ove redove u nekom listu i prihvatam ih kao uslov za opstanak i oporavak. Istrpimo nepravdu – da bismo kao narod i država opstali, da bi imao ko da učestvuje u obnovi društva kada i ako dođu neka bolja vremena u kojima će snaga prava dominirati nad pravom snage.

Zbog svega toga mislim da, najblaže rečeno, nije korektno kriviti i osuđivati sadašnju vladu za novi težak šamar Srbiji koji joj je zadala ,,međunarodna zajednica''. Bez i najmanje želje da nekoga branim ili napadam, mislim da bi takav ishod bio isti pri bilo kojoj vladi. Uostalom, za poslednjih dvadeset godina imali smo različite vlade, ali nijedna nije uspevala da ozbiljnije brani i odbrani interese zemlje ni na Kosovu ni na drugim prostorima. Politička, moralna i druga podrška Rusije, Kine i drugih zemalja u očuvanju teritorijalnog integriteta naše zemlje je izuzetno značajna, ali, nažalost, ne i odlučujuća u ostvarivanju naših legitimnih prava. Odnos političkog (pa i finansijskog i vojnog) uticaja i moći na međunarodnoj sceni je još uvek u korist Vašingtona i njegovih saveznika.

I umesto jedinstva i zajedničkih napora da se što je moguće više ublaže posledice udarca koji nam je zadat, da se ,,izvuče'' ono što se u sadašnjim okolnostima može izvući, uočavaju se pokušaji da se iz toga – iz nesreće srpskog naroda – izvuku stranački politički poeni. Tim povodom, pada mi na um misao koju je izgovorio dvorski luda na dvoru ruske imperatorke Ane Joanovne još u 18. veku: Rusi ne treba da seju žito, oni sami sebe jedu i od toga su siti. Ima momenta kada pomislim da ni Srbi iz istog razloga ne treba da seju žito.

Da li je poslednjim događajima oko Kosova i Metohije otvorena Pandorina kutija? Mislim da nije. Pročitajte šta kažu američki zvaničnici: mišljenje Međunarodnog suda ,,skrojeno'' je isključivo za ,,kosovsku jedinstvenu činjeničnu situaciju'' i da se generalno ne odnosi na pravo na samoopredeljenje ili secesiju. O eventualnim budućim sličnim situacijama odlučivaće se ,,od slučaja do slučaja''. To znači da je pravo na samoopredeljenje i secesiju – selektivno. Onaj ko se ne bude ponašao u skladu sa globalnim interesima velikih, može dobiti po ušima. 

Ruski politikolog Sergej Markov kaže da je sada, posle odluke Međunarodnog suda, ,,svima jasno da ukoliko je tvoj patron NATO, onda se može gaziti bilo koja međunarodna norma, može se započinjati i voditi rat a da se za to ne snosi nikakva odgovornost''.

Dvojni standardi se, uostalom, i ne poriču. Direktor ruskih i azijskih programa američkog Centra za svetsku bezbednost Nikolaj Zlobin na jednom nedavnom sastanku u Rusiji kazao je da ,,nijedna država više nije suverena u klasičnom smislu te reči''. Po njegovom mišljenju, dvojni standardi u politici su ,,potpuno normalna stvar. Ako treba i trojni i ko zna koliko standarda. Što više standarda, to uspešnija politika. Bitni su nacionalni interesi. Ako oni zahtevaju različite standarde, treba ih primenjivati. Politika nije krivični zakonik pa da važe univerzalni standardi''.

Živimo u vreme kada se zarad dolara, nafte, vojnih baza i uticaja u svetu žrtvuju čitavi narodi i države. Takav je, nažalost, danas svet. Takva je praksa koja se u mnogim segmentima kosi sa normama međunarodnog prava, tekovina civilizacije, demokratije, slobode, istine i pravde.