Чини ми се да је и ова, делимично фабрикована, а још више ремонтована влада препуна небитних, неважних и непознатих људи у свом позиву, уз неколико имена која сведоче да глупости и похлепа нису увек препрека до професије. 

Закључили су да се Србија налази у вазалном положају као у Милошево доба и одлучили да воде неку модерну верзију лукаве Милошеве политике. Ова политика могла би да подразумева покоравање Империји, али истовремено економско, војно и демографско јачање.

Тзв. Бриселски споразум је сачињен на енглеском језику. Скупштина „Косова“ га је прихватила, а премијер Хашим Тачи се увек позива на његову усаглашеност са Уставом „Републике Косово“. У Србији о овом документу ћуте и Уставни суд и Народна скупштина.

Повратак Турске на мјесто злочина утемељен је на политичким вриједностима, економској међузависности, сарадњи и културној хармонији. Стратешка дубина подразумијева обнову Балкана, који је у вријеме отоманског царства био успјешна прича.

Спољни „фактор“, увек све учини, да на власт дођу њихови пулени, који су на урушавање државе све спремнији и лакши на руци, за доношење одлука, које иду у том правцу! Значи, мојих, наших, на овој сцени политичкој нема, јер сви су они Србију водили и воде је у истом правцу: у слабљење и разбијање и неред!

Оно што је ЕУ, али и ММФ морала нерадо да призна пре пар месеци јесте да је економска политика мађарске владе, под диригентском палицом Виктора Орбана, довела до изузетно повољних економских ефеката по економију Мађарске, те је она постала земља која је најбрже изашла из рецесије.

Зато не треба да нас чуди што се већ дуже време јавља велика равнодушност и апатија која уништава наш друштвени и политички живот сводећи га на бесомучно страначко намиривање и све огољенију и бескрупулознију политичку трговину, што ствара све већу апатију и разочараност у нашем друштву.

Један значајан део наше политичке елите после октобарских промена, неки из наивности, други из личних интереса, а трећи из лакоумности и незнања, био је фасциниран Вашингтоном, Бриселом, Берлином, Лондоном, па и Москвом.

Ових дана историја се понавља. Скупштином Београда поново руководи Зоран Алимпић, који поново одуговлачи са заказивањем седнице, и у свом маниру говори да ,,има времена'' до крајњег рока. Таква немогућност формирања седнице један је од аргумената који се користи да би се показала неспособност градске власти. 

Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације Краљевске Војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.