Да је Калик чит'о, у то нема сумње, и у свом последњем одговору се уопште не стиди да то покаже. Али шта је чит'о? Из чега он црпи своје познавање савременог либерализма?

Не слажем се ни са једном од ових глупости које сам написао, него сам хтео да видим како изгледа када радиш против своје нације и државе. Могу да вам кажем да је лакше него што сам очекивао. На све стране нуде се квазиаргументи које „Срби" могу да употребе против Срба.

Не откривамо никакву тајну када кажемо да је Србија била у средишту пажње у Брду. Како је један наш колега рекао, ми сви за Србију хоћемо исто оно што је и Словенија – која је заједно са Србијом некада била једна од југословенских република а сада председава ЕУ – постигла. 

На једном плакату пише: „Србија се налази на Балкану. Балкан у Европи. Европу представљају европски народи. Србија мора постати члан европске породице народа... Србија није изоловано острво... Србија је саставни део Европе“.

У Србији нема антифашистичких покрета налик западноевропским. Код нас не постоје организоване групе тзв. активних антифашиста. Што се профашистичких групица тиче, њих има али су маргиналне – како у погледу бројности, тако и друштвеног значаја. 

Иако је ЕУ пожурила да у року од 24 сата „прими к знању” једнострану одлуку Приштине, она до данашњег дана није „примила к знању” одлуку Београда да поништи тај акт.

На сцену је изашла генерација која мења стереотип по коме у Србији расте генерација анационалних, аполитичних девојака и момака које само занимају шенгенске визе, авганистански прах и хонгконшки плазма екрани. Али, колико су „нови клинци” несклони аутизму естаблишмента деведесетих, толико им је мука и од демократске кооперативности” пред силом „која ни Бога не моли” – и што се претвара у понижавајућу снисходљивост

Данас не само да ствари стоје суштински другачије по свим основама (осим што је руска култура и даље неправедно маргинализована у Србији), већ се некада озлоглашено „Русија и Кина“ на сав глас понавља можда и учесталије него у златна времена бомбардовања.

Дакле, насупрот званичној верзији и њеној јеретичкој алтернативи, рекао бих да је Ђинђић постао жртва несрећног споја прилика (пост)милошевићевске Србије и властитог политичког темперамента.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.