Турска посла и српско пријатељство

Србија се од петооктобарских промјена понаша по оној народној – Куд сви Турци, туд и мали Мујо. Прилично дискутабилна спољнополитичка оријентација, најблаже речено. Од ње се не одустаје по сваку цијену и она, и након свих ових година које су појели вајни еврореформатори и њихове реформе, о „поједеној“ географији да и не говоримо, и даље остаје трајно оприједељење релевантних политичких елита у Србији. Безглаво се иде евроатлантским путем, иако су и поменути Турци на том путу заглавили у некој споредној улици, што говори да би и „мали Мујо“ могао да заврши у неком ћорсокаку, далеко од Брисела и бриселских фондова, али не  далеко и од бриселске чизме. Са Нато-пушком о свом рамену, али не и са бриселском униформом.

Београд, отворен град

Након што су се отарасили Милошевића, који је представљен као камен спотицања и камен о врату Србији, која није могла више да чека (?), еврофанатични петооктобарски револуционари оставили су се лонаца, шерпи и пиштаљки и окренули се дизајнирању новог лица државе, којој је након међународних санкција и бомбардовања било потребно много више од примјењених умјетности.Да Србија изађе из међународне изолације, био је приоритет нових власти. Уз бескрајна извињења отворена је сезона мира и пријатељства, а Србија је постала једна од најотворенијих земаља на свијету. У Србију се почело долазити као на ходочашће у Меку. Хотели су били пуни наших пријатеља, а пријатељство је проглашено државном религијом. Кренуло се у велики мирнодопски поход на Србију.

Много их је дошло у постпетооктобарску Србију. Било је ту амбасадора добре и лоше воље, високих и ниских представника, професионалаца и аматера, банкара и банкстера, необавјештених и обавјештајаца, невладиних и владиних случајева, глумаца и оних који нису глумили, немузикалних и музичара, културних радника и још културнијих нерадника, пензионисаних и правих пензионера, мултинационалних и мањенационалних персона, бјелосвјетских менаџера, шићарџија и мешетара, којекаквих абдулаха и гуланфера. Неки су прохујали са вихором, а неки су остали чврсто укоријењени у српском друштву са мањим или већим утицајем на његово гордо посртање.

Пошто смо успоставили пријатељске односе са непријатељским Западом, овјековјечене високим каматама на њихове кредите и будзашто продатим стратешким фирмама, дошао је ред да се спријатељимо и са нашим вјековним непријатељем Турском.    

Стратешка дубиоза

У вријеме док се Србија суочавала са прошлошћу и остацима Милошевићевог режима у Турској је дошло до обрачуна између исламистичке Странке правде и развоја и секуларне Републиканске странке, који се завршио поразом кемалиста и повратком хиџаба на турске улице. Пошто су, маргинализујући политичке противнике, постигли унутрашњу политичку стабилност, прваци странке Ердоган и Гул посветили су се питању стратешке дубине према инструкцијама политичког гуруа неоосманске политике Ахмета Давутоглуа. Давутоглу је стратешку дубину описао у истоименој књизи. Кад каже стратешка, Давутоглу мисли на историјску дубину. Све оно куда је некада прошло турско копито исламистички праведници сматрају својом земљом.  Турска је судбински везана за Балкан, Кавказ и Средњи исток. „Попут Босне, Авганистан је наша земља. Ја се не осјећам странцем у Авганистану као ни у Босни“– каже Давутоглу.

Повратак Турске на мјесто злочина утемељен је на политичким вриједностима, економској међузависности, сарадњи и културној хармонији. Стратешка дубина подразумијева обнову Балкана, који је у вријеме отоманског царства био успјешна прича, која се, опет, показала као најуспјешнији образац регионалне стабилности. Давутоглу је гласно и јасно износио своје неоотоманске ставове, а највише су га због тога критиковали амерички медији, што је својеврсни парадокс с обзиром да су ти исти медији ревносно, у складу са америчком спољном политиком, учествовали у рушењу неколико националних држава што је отворило простор за продор политичког ислама. На оптужбе да је турска спољна политика отоманска Давутоглу је одговорио да се тај концепт више користи против Турске, него што га користи Турска. Да се ради о неразумијевању и недостатку добре воље.

На разумијевање и добру вољу Турци су наишли код пријатељски расположене Србији. Званичној српској политици није сметало турско регионално позиционирање преко муслиманских заједница на Балкану, те се почело радити на томе да се олакша турски повратак на наше просторе. Данас неправедно заборављени Борис Тадић рекао је да треба превазићи предрасуде које произилазе из тешке прошлости.

Након Бајденове посјете, турски званичници су се растрчали по Србији, а петооктобарски одликаши дочекали су их раширених руку. Стратешки оријентисан Давутоглу скокнуо је до Новог Пазара да измири зараћене муслиманске фракције, чиме је показао да се без помоћи Турске не могу пацификовати радикалне струје међу такозваним Бошњацима. Тадић је турског предсједника Гула дочекао добродошлицом: „ Желим да се у Србији, Београду и Новом Пазару осећате као код своје куће и желим да и у будуће радимо на повезивању народа на простору Балкана“.

Абдулах Гул, који је поред српске заставе прошао као поред турског гробља, па га је Тадић вукао за рукав да јој се поклони, изјавио је да су односи двије земље достигли ниво стратешког партнерства, те да су најбољи у досадашњој историји, што није далеко од истине ако се узме у обзир 650 година “наше“ заједничке историје од којих 500 година карактерише робовласнички поредак који нам је Турска империја силом наметнула. Пријатељски сусрет крунисан је отварањем турског Дома културе у Новом Пазару, гдје су се два висока званичника сложила да између Турске и Србије постоје добре билатералне везе и блискост култура. Мало је фалило да се предсједник Турске обрати посланицима у  парламенту, чему се успротивила Вељина Нова Србија, док су радикали чекали у засједи. На крају се одустало од првобитне намјере уз образложење да предсједник Гул неће имати времена да се обрати посланицима.   

Послије обраћања на скупу у Сребреници турски премијер Реџеп Таип Ердоган посјетио је Београд, гдје је потписао неколико важних споразума, међу којима су и они о визној либерализацији и слободној трговини. Потписано је пет међудржавних споразума. На највишем нивоу договорено је да Марко неће орати друмове, а да Турци неће газити орање, што је био предуслов да се почне са изградњом комуникационе инфраструктуре, тј. путева око Новог Пазара. Договорена је и реконструкција старог хамама и старог дијела Чаршије. И трансформација војног аеродрома у Лађевцима у цивилни.

Усљед преговора са Турском, уз асистенцију бриселско-вашингтонске олигархије, дошло је до усвајања Декларације о Сребреници. Након тога потписана је Истанбулска декларација о миру и стабилности на Балкану. Увезене су турске серије, а Сулејман Величанствени постао је најомиљенија личност у Србији. Био је то почетак једног дивног пријатељства. Турцима је донијело стратешку дубину, а Србима стратешку дубиозу.

Кале, значи брдо 

Турска је наишла на велико разумијевање и код напредњачке коалиције која је смијенила демократску коалицију на власти. То што је Турска, као јужно крило НАТО, активно учествовала у злочиначком бомбардовању Србије и што је признала фантомску државу Косово и лобирала код других земаља за признање, није сметало Томи и напредњачкој власти да наставе да развијају пријатељске односе са том земљом. Николић је званично саопштио да је преузимањем предсједничке функције, преузео и добре односе са Турском, а његов замјеник и најближи сарадник Александар Вучић потврдио да ће све оно што је уговарала претходна власт, дакле, споразуми Србије и Турске, бити поштовани.

Предсједник Николић се, према његовим ријечима, трудио да узајамне односе претвори у искрено пријатељство два народа. Био је срећан што је посјетио Турску два пута у кратком временском периоду. Незадовољан реализацијом претходно постигнутих договора и улагањем Турске у српску привреду (око 100 милиона евра, док је у Румунију уложено 9,5 милијарди, у Бугарску 4,5 милијарди), Николић је, тврдећи пазар са Турцима, понудио споразум који Србија има са Руском Федерацијом Турској на располагање: „Ми вам нудимо споразум који имамо са Руском Федерацијом – извоз 80 одсто робе без царине на територију Русије, а ми то све не можемо да покријемо за хиљаду година“. Николић је објаснио Турцима нашу изузетну геостратешку позицију као земље између Истока и Запада око које се отимају и једни и други. О наставку турских инвестиција у Србију говорио је и министар без портфеља Сулејман Угљанин приликом отварања реновираног Турбеа Шејх Мустафе у центру Београда.

Премијер Ивица Дачић такође је пронашао заједнички језик са Турцима. Захвалан Турској на донацијама, на које су се свела велика српска очекивања, Дачић је поручио да је политичко позиционирање Турске од великог значаја за стабилност Западног Балкана. Након састанка са предсједником турске владе Ердоганом, изјавио је да Турска Србију сматра кључном земљом у региону, а да су муслимани и Бошњаци, који живе у Србији, мост који доприноси сарадњи двије земље и остваривању заједничких интереса читавог региона.

Премијер Дачић је приликом једног од сусрета са турским званичницима, парафразирајући Анђелину Џоли, подсјетио да је ријеч Балкан турског поријекла, састављена од двије ријечи, које значе крв и мед. Да је било доста крви и да је дошло вријеме „да буде мало и меда“. Ваљда занесен медовином, наивно је предложио Ердогану одржавање заједничких сједница владе, наизмјенично у Турској и Србији, не схватајући да би Турци пристали само на половичну опцију, на одржавање заједничких сједница у Београду.   

Ако се узме у обзир да се успоставом напредњачке власти у Србији почело разговарати о отварању културног центра Турске у Београду и конзуларног представништва у Новом Пазару, што су били захтјеви турске парламентарне делегације приликом априлске посјете Београду, слободно се може рећи да су односи између Србије и Турске постављени на један виши ниво уз обострано задовољство. Остаје да се види како ће код Срба проћи прича о балканском парламенту чије би сједиште било у Измиру и у који би ушле све државе југоисточне Европе и Балкана. Према турском тумачењу, уз Турску, ту су још и БиХ, Србија, Бугарска, Косово, Македонија и Грчка. Иницијативу, наводно, подржава и Брисел, коме не би било тешко да убиједи Србију да је у питању пријатељска иницијатива и да не би било у реду да се кваре пријатељски односи на што је Србија посебно осјетљива, што би био довољан разлог да се прихвати столица у Измиру.

Гром из „ведра“ неба

Изјава Ердогана да је „Косово Турска а Турска Косово“, изазвала је оштре реакције водећих политичара у Србији. Највише је био погођен пријатељски расположен предсједник Србије. Скандал који је у Призрену направио премијер Турске грубо је и безобзирно рушење успостављених пријатељских односа, непоштовање и грубо гажење суверенитета Србије, ревидирање историје, био је изричит Николић. Затражио је извињење од Турске због „ове агресије без оружја“, а док га не добије замрзнут ће своје судјеловање на трилатерарним сусретима Србије, БиХ и Турске.

Јавио се и Александар Вучић из Тел Авива, а огласило се и Министарство спољних послова саопштењем у којем се наглашава да је „Косово српска ријеч и српска територија“ и да је Ердоганова изјава непримјерена.

Само за онога ко је преспавао позиционирање Турске на КиМ, ова Ердоганова изјава може да буде изненађујућа и неочекивана. Најмањи проблем су турски војници који пострепено замјењују америчке војнике у саставу КФОР-а. Турска је на КиМ много више присутна, него што се о томе у Србији причало док се развијало велико пријатељство. Турска је учествовала у неколико великих приватизација на КиМ и главни је заговарач и спонзор стварања војске фантомске државе. Турске компаније имају удјела у енергетском и телекомуникационом сектору, а њихови прехрамбени производи доминирају тржиштем на КиМ. Осим економских, ту су и друштвени утицаји. У Призрену постоји турска телевизија и радио, а турска странка дијели власт са странком Хашима Тачија. На КиМ има 25. турских друштава, која организују разне друштвене манифестације.

Ердоган је рекао да се осјећа као код куће када дође на Косово. Исто је Турцима пожелио Борис Тадић приликом Гулове посјете Србији. Ердоганове опсервације о заједничкој историји, култури и цивилизацији могли смо да чујемо и од гостопримљивих српских домаћина приликом гостовања високих турских званичника. Сем тога, исти ти који сада оштро протестују против Ердоганове изјаве ушли су у преговоре са бившим члановима такозване ОВК, која је починила тешке злочине над косовским Србима. Умјесто да их хапсе, вечерали су с њима по Бриселу и учествовали у комадању Србије.

Оставићемо по страни калкулације према којима је Ердоганова изјава помогла српским политичарима да поврате повјерење народа доказујући се у патриотизму и да је срачуната на хомогенизацију косовских Срба како би у што већем броју изашли на противуставне новембарске изборе, што је у интересу самопроглашених шиптарских власти, а што демагошким флоскулама покушава да демантује Александар Вулин. Једно је сигурно. Спонтана или прорачуната, Ердоганова изјава неће имати далекосежне посљедице по однеосе Београда и Анкаре, а поготово неће пореметити мир и стабилност у региону. Излазна стратегија може да буде лош превод или вађење из контеста, као што је већ наговијештено.

Што се тиче политичара они ће већ некако да се снађу. Српском народу, који, и поред тога што се грози турских освајачких претензија, с нестрпљењем очекује нову епизоду о највећем освајачу у турској историји, остаје једино да престане да једе баклаве и тулумбе све док му се у једној од наредних епизода Сулејман Величанствени јавно не извине у име Ердогана. Јер, превише би било очекивати бојкот турских серија или, рецимо, штрајк глађу до коначног турског извињења.

О отказивању љетовања у Турској да и не говоримо.