Исповест једне луде

„Само луд човек може да каже да

улазак у ЕУ није у нашем интересу![1]“

Ивица Дачић, премијер Србије

Добро, одувек сам се осећао помало другачији. Ваљда је и у природи сваког самосвесног човека да се осећа посебним, али у исто време, у природи сваког човека је и разговор, односно дијалектика, у чијој основи и лежи дијалог и размена мишљења и судова више учесника, чиме се једино и може доћи до вишег степена сазнања и знања. Чак и ако у мучној самоћи спознаје дођемо до неких открића и идеја, исте се морају преиспитати дијалектиком, већ оног тренутка када их саопштимо јавности, или само једном човеку!

Трагање за некаквим вишим смислом нашег постојања је људска суштина, и оно што чинимо на том нашем животном путу, док трагамо, јесте и права суштина живота! Пут који пређемо у свом животу, док трагамо за смислом је у ствари сам смисао! Тако не мислим ја, и нисам то ја смислио, тако мисле милиони самосвесних и мудрих људи овога света, тако мисли права интелектуална елита читавог света!

Али не! Не може више тако! Не да Ивица! Не можете ви више да о свему причате и да све преиспитујете ко да сте Сократи! Не би Сократ саставио код Ивице много времена. Не би ни стигао да се афирмише као један од највећих умова, који је свет икада дао! Ма, брзо би му Ивица накачио дијагнозу, ангажовао лекаре и стрпао у неки азил за лудаке! Или би већ сам Сократ брзо побегао у неку пећину, где би могао до миле воље да филозофира у миру и тишини! Свако ко не мисли као ја је луд! Навикло то на диктатуру мисли, навикло то на једноумље, навикло то на да доноси одлуке по декрету! Навикло то да слуша, да кидише и лаје, да нахушкава и напујдава, да буде нечији послушник, али од скора и господар! Но најгоре је што је у исто време у њему наш господар и нечији послушник! Апартчик професионалац, то је суштина! Као професионални играч фудбала, који пређе из Звезде у Партизан, и игра подједнако добро и са истим жаром. Није баш морално, чак је, што би се народски рекло, и курвањски, али је зато јако корисно! Тако и наше геније, промени идеологију, за час посла!

Победе, порази и високи коалициони капацитети

Хоћете да преиспитујете одлуку да ли је улазак у политички и идеолошки савез под именом ЕУ добар или није за Србију? Е не може, не да Ивица! Мисли Ивица да је краљ, да је Милош Велики или Црни Ђорђе! Није му то баш у складу са идеологијом, али нема везе! У ствари, тренутно једино важећа идеологија његове странке је да нема никакве идеологије! Хоће он да нас уведе у ЕУ, и то баш напротив политике оснивача његове странке, и творца његове минорне и импозантне политичке каријере, Милошевића! Али није смео ни да писне, ни да помене Е од Европске Уније, док је Слободан Милошевић био у Србији! Мало је добио на храбрости, кад је шефа, заједно са осталима испоручио Хагу! Када је умро Милошевић, баш се мали окуражио! Сад поседује чудесну вредност која се зове „коалициони капацитет“, то јест да можеш у власт са свим и сваким! Али то и није тешко, када немаш никакву идеологију! За оног ко не верује ни у шта, најлакше је да верује у свашта! Жена која може увек и са сваким, а из личне користи, се на српском језику назива курва! Али не, не да Ивица! То се на његовом језику странке зове „жена са високом коалиционим капацитетом“. Ивица, и његова странка, сматра, идеолошки, да су му идеални партнери, баш они, који су и сами такви!

Чуди ме да није Милошевићу указао на потребу да порази пораз, а не да организује онакву прославу 600 година Косовске битке! И баш ми је драго да је Ивица као експерт и историчар, коначно нама објаснио да смо изгубили Косовску битку, иако је то предмет анализа врло компетентних и стручних људи, многих европских земаља! Иако је Косовска битка била 1389. године, Крушевац и Ниш падају тек 1427. године! Чак 38. година касније! Да је Ивица, у време Косовске битке, којим случајем живео тада у Крушевцу или Нишу, морао би да чека 38 година, да би видео „победнике“ Турке! А да је живео у Смедереву, морао би да чека до 1459. године, то јест 70 година! Па Ивица је могао да заврши овоземаљски живот, а да и не види „победнике“ Турке, који су се све то време налазили на Косову!

“Dream team”

Дневни лист "Двадесет и четири сата" нас у свом невероватно афирмативном чланку упознаје са тимом министра финансија Лазара Крстића[2]! Њега је он оформио! На почетку чланка нас „информише“ како тим има просечну старост испод 30 година. На крају чланка нам поименце набраја 8 имена чланова тима и њихову старост. Када саберете њихову старост (то значи сабрати 8 двоцифрених бројева: 29+27+29+31+34+32+31+34=247/8=30,875), и поделите са 8 добијете да је просечна старост 30,875! То је за писца чланка мање од 30. година! Да се разумемо, није проблем у чињеници, што је то у ствари много ближе просечних 31. години, а не испод написаних 30. година (чињеница је да је то и даље је то врло млад тим), него што неко има потребу да нас тако сурово лаже, чак и тако прозаичну ствар, као што је сабирање и дељење 8 бројева! Па зар смо толике овце, да нам могу украсти и на наше широм отворене очи! Симболика ове чињенице је јача од наше стварности! Каква је то и чија потреба, да нас импресионира младошћу министарства финансија, које ће нам донети обећану и сјајну будућност! Заиста ми није јасно зашто сви богаташи овога света, не предају финансије у својим фирмама, да им их воде њихова деца, јер су она и онако будућност њихова!

Није ми јасно, зашто су министри финансија, и њихови тимови, увек зрели и врло искусни људи у државној бирократији, или неретко истакнути професори универзита, опет у неким зрелим годинама! Није ми јасно зашто сви не предају породичне финансије својој деци да их воде, а они наставе да само раде и доносе новац кући, да би деца имала шта да броје и обрачунавају и планирају! Па људи моји, зар је толико све изгубило било какав смисао у овој земљи, да је најважније да верујемо у немогуће! Па зар оно што нигде у животу никада није радило нити може, треба да функционише само у Србији! Уз текст, као илустрација, иде низ фотографија, тих фенси, младих, насмејаних људи, који, како се каже у тексту, спасавају Србију пропасти! Боже мили, каква смијурија. Момци и девојке, обучени по светској моди, који се сликају са набуџеним лаптоповима, мобилним телефонима, набуџеним сатовима – који им ломе зглобове шаке, у бираним позама, док разговарају, пију из својих шарених шоља, насмејани као осмех сами. Сетите се популарног „деда Аврама“ (гувернера Драгослава Аврамовића), који је иако прави експерт и не заборавите, директор Светске банке, био потпуно скромно и једноставно обучен, можда чак и скромније од већине сиромашних пензионера ондашње Србије. Шта ли им је смешно толико, вероватно то што ће изаћи текст о њима као спасиоцима Србије! Ту се вероватно слажемо ја и они! Јел и Вама смешно, ко мени? Уједно се напомиње, да је једна од сарадница министра Крстића, девојка која је радила са њим и у Мекинзију, али и још један момак који је радио у Мекинзију и Дилојту.

Занимљиво, од 7 људи у министарству, 2 су из његове бивше америчке ревизорске приватне компаније, плус он! Један је из Дилојта из Србије, у коме значајну улогу и деонице има Александар Влаховић, доказани поштењачина у спроведеној приватизацији, који на питање о продаји Сартида, увек одговара да је то срамота и ужасно! Ха! Мени је и то смешно, а Вама? Него, да се вратимо на просту чињеницу да је у министарству финансија, из једне те исте стране компаније запошљено чак 3 човека од укупно 8, укључујући и самог министра, или 37,5%! Да ли би некоме сметало да је у истом министарству, исти број људи, укључујући и самог министра, дошао из неке домаће приватне компаније, на пример Делте!! Тада би вероватно сви скочили, и напали онога ко би покушао да их постави на тако одговорна места! А каква је разлика за нас, ако је то уместо Делте, приватна страна компанија, као што је Мекинзи!? Па никаква, јер и она као и свака компанија, има свој интерес, који ће пробати да оствари, само на нама мање транспарентан и познат начин! А замислите да је најмоћнији човек Србије, пољопривредно земљиште и националну авикомпанију, продао или предао под истим условима, на пример свом пријатељу Мишковићу, а не свом пријатељу шеику! Како би реаговало јавно мњење, шта мислите?

Мени је и ово смешно, а Вама? И на крају, једна мени посебно драга чињеница: 29. година стар министар Крстић је на место свог саветника поставио 27. година старог колегу! Можда Вама није смешно, али се ја и даље смејем, ко луд на брашно... Један од чланова тима каже: „да су они млади, образовани и искусни...“ Па људи моји, ја тек сада видим, да не знам ни шта је искуство! Па где га стекоше у тим годинама већ! И на крају чланка, аутор мудро закључује „Они су нада српске политичке сцене!“ Па зар се најмоћнији човек Србије није поломио да нам докаже како је поставио ванстраначке експертске личности на одговорна места у министарству финансија! Изгледа да се, како време пролази, све мање има жеље за доказивањем те лажи! Сетите се независног експерта Божидара Ђелића... он је као полако склизнуо у политику и странку, а у почетку није био. Реално!

Лудило, балони и шарене лаже

 „СНС[3] је настала из потребе да Србија преживи...“. Знам да то нисте знали, али немојте се нервирати, јер сам сигуран да то није знао ни онај што је те речи синоћ, понешен атмосфером, изговорио на прослави 5 година од настанка странке! Не сећам се да су нам то говорили када су странку формирали. Сећам се само да су се тада правили „блесави“, и на питање својих колега из Српске радикалне странке, где су бланко оставке потписане, говорили да су се негде затуриле! Баш онако искрени, поштено, шмекерски, уличарски... Ко што неко паметно рече: „Што се грбо роди, време не исправи.“ На прослави, што би рекли млади, тотално лудило, хаос, реално,... Лудило потпуно, ко на некадашњим скуповима и јубилејима СПС-а, или СПО-а, или СРС-а, или нама ближи сећању јубилеји ДС-а. Само су синоћ балони који су пуштени, били плави и црвени, и ниједан жут, и вероватно купљени код свог „партијског“ добављача, јер све и да је онај добављач ДС и имао бољу цену за балоне, сигурно је да он има само жуте балоне, који су за СНС практично неупотребљиви! Чак и да им те жуте балоне дају потпуно бесплатно, када пробаш да их офарбаш у плаво, добијеш зелене балоне!

Чудо невиђено, али само за организаторе скупа СНС-а, јер немају Вука Јеремића, тог познатог и стручног физичара, коме таква ствар не би никада промакла! Али, једно је сигурно, ми смо их платили! Јер највећи број званица и партијских функционера ради у државним органима и јавним предузећима, самим тим прима и паре из буџета, наше паре, и вози се службеним колима, нашим колима! А ви и сами знате, колико је за све нас важно, да они који су на власти у оваквим случајевима „надувају“ свима нама, те шарене ствари, због будућности Србије! У години када се штеди на свему и свачему, па и на сиротињи, сигурно је да се на балонима не може уштедети, јер илузија је најважнија! Надувани дугуљасти балони беле боје, што их народ и деца зове „пендреци“ или „саламе“, такође су врло важни, јер званице тиме праве галаму и скандирају и ударају као на утакмици! А то и јесте циљ, да се сви уплашимо снаге навијачког табора СНС-а! Али, ја питам нешто друго: како су се завршиле све те велике прославе и славља, поменутих странака!? Па завршиле су се. Знате и сами како... Завршиће се и ове. Видимо се на десет година СНС-а!

И још кад председник Србије рече: „ Онај ко је смислио и рекао – Кога нема без њега се може – није знао за мене и Вас...“, уплаших се и умало се не онесвестих! Али није било ништа о куму, срећом! Било је то о њему и његовој бившој странци, са којом он, ето, нажалост, нема баш баш ништа! Жао му што је тако, каже, али је силом прилика тако! Каква патетика! Каква лаж!... А и на прославу је случајно свратио, да види старе другаре, да се поздрави. па жури кући, да погледа неке понуде од ливница, за набавку медаља...

Увоз идеологија и наша наивност

И на крају, нешто сасвим лично. У своје време, одбио сам да ме приме у „партију“ и у средњој школи, и у војсци и на факултету. Знам и то да сам био и против онога што је радио СПС и Милошевић, био сам против и онога што је радио ДСС и ДС, као што сам и против овога што ради СНС. Неки ће помислити да сам увек против власти, и да сам против Србије! Али, није тако! Мој проблем је што сам увек само за Србију! Ја и моји пријатељи, смо уствари увек били против слабљења и уништавања снаге државе Србије! Увек сам мослушкивао шта они новопридошли на власти раде, и када бих спознао смер њихове политике и циљеве, постајао бих убрзо против њих и тешка опозиција! Примећујем и да у задње 2 промене власти, то јест код оних нових на власти, све брже спознајем њихове праве правце кретања и намере, и све сам брже у опозицији! Ја и моји пријатељи, ових дана смо нешто закључили, а то је да смо све време, од оних нових на власти захтевали пре свега јачу државу, организованију, а добијали смо је увек све слабију и неорганизованију!

Спољни „фактор“, увек све учини, да на власт дођу њихови пулени, који су на урушавање државе све спремнији и лакши на руци, за доношење одлука, које иду у том правцу! Значи, мојих, наших, на овој сцени политичкој нема, јер сви су они Србију водили и воде је у истом правцу: у слабљење и разбијање и неред! И рећи ћу Вам и ово: „Нема јачања реда и државе без развијања и подизања патриотизма, а патриотизма нема без традиционалних вредности, морала и било какве националне идеологије. Ако нам је једина идеологија новац, знамо како се то завршава. На крају крајева, ови наши проблеми, су и проблеми целог света. И да се зна, све могуће најгоре идеологије, које је свет новца изродио, дошле су нам са запада: и капитализам, и социјализам и комунизам и фашизам! А ниједну нисмо желели ни тражили, и за све смо били неспремни и наивни као деца. Овај пут нам идеологију намећу комесари (Европска комисија) из Брисела. Зашто комесари, питате се?

Па зато што ни њих нико никада није бирао нити на изборима демократским изабрао, већ само поставио, као и у некадашњој Комунистичкој партији Југославије или СССР-а! И те одлуке се не смеју да преиспитују већ се само могу прихватити! Бирократија је и тада и сада одлучивала све! Ондашња комунистичка или садашња еуропска бирократија, сасвим је свеједно!