Стварање СНС довело је до тога да у сазиву Скупштине из 2012. године опција „ЕУ има алтернативу“ остане са само 21 послаником, а опција „ЕУ нема алтернативу“ стигне до броја од чак 229 посланика.

Нарочито је индикативно на који начин се припрема програмска скупштина ДС чији је је основни предложак очигледно био садржан у отвореном писму Драгана Ђиласа, који садржи 15 предлога и пет кључних мера за излазак наше земље из све дубље социјалне и политичке кризе.

Ваљда иритиран инсистирањем опозиције да парламенту поднесе извештај, тек премијер им одбруси да ће влада информисати посланике када се закаже седница на ту тему а то ће бити када буде разлога за заказивање седнице, који сада не види да постоји, јер се није одмакло у преговорима.

На истом трагу, недавно је Весна Пешић подигла прашину у јавности експлицитном подршком Дачићу, идући чак дотле да „човека из Житорађе“ егзалтирано пореди са Черчилом и Де Голом?! 

Овај терен је већ припремио Бојан Пајтић, иако је сам био неспреман да јавно заигра на ту карту. Њему никад није одговарао Ненад Чанак као појединац, зато је сломио Лигу, ишчупао потоњег творца Војвођанске партије Александра Оџића, а онда и Александру Јерков.

Покушао сам да укажем да се цела ова афера Дачић може посматрати у контексту унутрашњополитичке борбе, распореда снага пред евентуалне предстојеће изборе. Поред ове намене окренуте ка споља, овакве афере имају и улогу рашчишћавања односа и положаја међу кључним делатницима.

А једино су умови са истанчаним смислом за мучење били у стању да једног од најистакнутијих србомрзаца на Балкану поставе за нашег главног надзорника на путу ка ЕУ. Како је време пролазило, тако је и г. Кацин напредовао. Бивао је министар у неколико наврата, затим је стигао и у ЕУ, у којој је посланик већ више година.

Истина, нико у Србији, тада није ни знао ни чуо за Дарка Шарића, али очито да су „жути“, од којих је већина есенција и оличење поштења (питајте у ЦЗ-у, рецимо), осим верватно новог тон мајстора првог потпредседника, и вечитог директора полиције Милорада Вељовића, али ко зна он зна, а ко не зна?

Нова власт је испољила невероватну брзину и лакоћу у уобличавању свега што је претходна парафирала са образложењем да све што је парафирано представља међународни уговор. 

То је највећи изазов пред којим се и данас налази не само премијер ове земље, зато он мора пре свега да схвати да га његов положај условљава и његово понашање које се не може сводити на неубедљиво и често недуховито „шармирање“ наше јавности.