Србија vs. Хрватска - и "нерешено" ће бити пораз?

Марта следеће године Србија ће се по четврти пут (мало ли је, можда и светски рекорд) наћи пред Међународним судом правде (МСП) у Хагу. Овог пута по тужби Хрватске за кршење Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, који је, по наводима у тужби, Србија извршила током ратова деведесетих година у Хрватској. Тужби се придружила и противтужба Србије за етничко чишћење и злочине над српским становништвом у Хрватској. Кад је бал, нека је и маскембал.

У претходна три поступка наступ Србије је био мање-више неуспешан. Да ли то можда представља лош увод, ако не и преседан, и за овај четврти? Не знам, али сигурно папрено кошта пореске обвезнике.

По тужби Србије из 1999. против земаља чланица НАТО због „илегалне употребе силе“ (ваљда: агресије), МСП се огласио ненадлежним.

У другом случају наступа Србије у МСП присетимо се громогласне „победничке еуфорије“ аутора питања у ГС УН око ангажовања МСП за добијање саветодавног мишљења, „да ли је једнострано проглашење независности Косова од стране привремених институција власти из Приштине у складу са међународним правом“. Резултат знамо: судије МСП, у скору 10:4, изјасниле су се да није. Аутори непрофесионално постављеног питања још дуго су остали на својим функцијама, а Резолуција Народне скупштине Србије из маја 2010. којом се не признаје саветодавно мишљење МСП је дерогирана. Само три месеца касније Србија са ЕУ уводи у ГС УН нову резолуцију којом се „посипа пепелом“. По свој прилици, већ су тада осмишљени и постаљени темељи Бриселском споразуму Београда и Приштине из априла о.г.

Трећа срећа, каже народ. Али, баш и није. По тужби БиХ, МСП позивајући се на пресуду Хашког трибунала (ХТ) генералу Крстићу, прихватио је да су снаге босанских Срба у Сребреници у јулу 1995. починиле геноцид, а да је Србија (тада СРЈ) пропустила да спречи, а затим и да казни и изручи Трибуналу његове починиоце. Одбијен је захтев за оштету. Дакле, Србија није крива за геноцид али суодговорна је јер га није спречила.

Какав исход Србија може очекивати на овом четвртом, надајмо се и последњем појављивању пред овим судом, уколико се и „држава Косово“ не појави са својом тужбом? Да ли ће превагу добити чињенице и правни аргументи или ће политика, страни утицаји и створени амбијент битно утицати на већање и одлуку суда? Да ли ће уважене судије и колико њих, објективно ценећи понуђене доказе, стриктно се држати слова и духа Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида и донети одговарајућу пресуду? Да ли ће победити право и правда или утицај политике?

Познато је да је правна норма резултат политичке воље њеног доносиоца, али такође није занемарљив ни утицај политике на примену те норме на конкретни случај, што се неретко неоправдано подводи под правни институт „слободно судијско уверење“. Да ли су међународни судови имуни од политичког утицаја? Пракса говори сама за себе.

Може ли се очекивати да ће МСП огласити Хрватску одговорном за геноцид у војној акцији „Олуја“ и другим злочинима почињеним над крајишким Србима изнетим у противтужби? Тешко, ако се зна ко су још (ин)директни страни саучесници. Јер онај, а њих није мало, ко је обучавао хрватску војску, формирао војне школе, планирао војне акције, наоружавао и пружао логистику у извођењу „Олује“, не сме никако бити доведен ни у какву везу са извршеним злочинима. А то је једино изводљиво и могуће ако се Хрватска не огласи одговорном и не осуди за злочин геноцида.

Здрава логика упућује да се непристрасан посматрач упита да ли је ослобађајућа пресуда ХТ хрватским генералима А. Готовини и М. Маркачу управо требало да послужи МСП да на њој, између осталог, заснује и донесе своју одлуку. Јер ако се МСП, поводом тужбе БиХ против Србије за геноцид, позвао на пресуду ХТ генералу Крстићу, зашто се не би позвао и на пресуду хрватским генералима. Да ли ће такође праведно бити „вреднована“ и улога НАТО , као и пружена „заштита“ крајишким Србима од стране УНЦРО?

Хрватска тужба је поднета још јула 1999, а формално суђење ће се обавити тек почетком марта следеће године. У међувремену Хрватска је примљена за пуноправног члана ЕУ. Да ли то опет нешто говори? Можда. Да је којим случајем Хрватска оглашена кривом за геноцид пре учлањена, која би то држава чланица ЕУ пристала да поред ње, у догледно време, седи једна „геноцидна творевина“. Тешко да би јој и Берлин могао помоћи. А тек сада, који је то судија, уз све уважавање њихових стручних и моралних квалитета, који ће за најтежи злочин геноцида осудити једну чланицу ЕУ, па макар то била и Хрватска.

Шеф нашег тима правника је изјавио да очекује да ће тужба Хрватске бити одбијена, а о нашој противтужби није хтео да се изјашњава. Нешто слично су изјављивали и највиши државни функционери, наглашавајући да ми имамо јаче аргументе. Волео бих да је тај оптимизам, који се, верујем, заснива на голим чињеницама и правним аргументима, заснован и на сагледавању и реалној процени и политичких утицаја моћних држава света и њихових интереса.

Шта је, ипак, у условима каквог таквог поштовања чињеница и правних аргумената на једној и неизоставног уплива и утицаја политике на другој страни реално очекивати од исхода суђења и која страна ће бити више, а која мање задовољна? Плашим се да ће политика и страни утицаји имати превагу над правом и да ће обе стране, и Србија и Хрватска, бити стављене у исту раван ослобађања и осуде. За очекивати је да ће геноцид бити елегантно заобиђен, а обе стране проглашене одговорним за ратне злочине и злочине против хуманости. Дакле, речено фудбалским речником, „утакмица“ без голова са поделом бодова уз „лакше казнене поене“ обема странама и опрост од причињене ратне штете. Хоће ли допринети бржем помирењу и обостраном опросту? Тешко.

Ако таква пресуда и уследи, а највероватније је да хоће, она ће представљати још један шамар Србији и српском народу, а жртвама злочиначке „Олује“ уз шамар и ругање. Злочин је злочин, па макар недужно страдао и један човек. Али, има злочина и над злочинима и то не констатовати и осудити, већ све злочине стављати у исту раван је такође својеврстан, истина још законом ненормирани, злочин. Но, свет је саздан, како јуче, тако и данас, на неправди и голим интересима. Ко то не схвати, неправда ће му се поновити.