Можда се у случајевима господе Дачића и Вучића ради о чистој религијској спознаји? Из историје и религије су познати такви примери.

Суђење у Макси процесу одржано је у судници у бункеру, који је имао чак и противваздушну одбрану. Такође, у великој опасности налазио се и главни сведок Томазо Бушета. То најбоље показује податак да су пре суђења убијена његова два сина, зет и други бројни чланови његове породице.

Сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, Шешељевог апологете, министра који је добио, практично бесплатно, у власништво, огроман намештен стан док су овде падале бомбе. Сећамо се овог човека који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом.

Добро је што Град Београд уплаћује уметничким удружењима средства за ПИО, али није добро што то са закашњењем ради. Због тога слободни уметници на појединим општинама не могу да овере здравствене књижице.

У Вучићевом случају је очито дошло до неке врста позитивне повратне спреге у којој му је моћ коју је вешто стекао током прошлогодишњег постизборног расплета помогла да значајно повећа личну популарност, а онда је та популарност постала додатни елемент у једначини моћи – што му додатно повећава популарност – и тако у круг. 

Вучићев је проблем, а не наш, што у странкама садашњег режима, на челу са СНС, нема стручних људи, већ само како то Вучић каже „приучени партијски кадар“. Већ пет година Вучић тврди да су кадрови СНС све редом најбољи и најстручнији кадрови. 

Србијом дакле кружи баук - баук УРС-а, али и нове тзв. елите која недвосмислено ради све у корист наше штете, која пружа руке и моли, која се извињава, одустаје од тужби, нуди новац да страни инвеститору дођу у Србију и покупе кајмак, или бар оно што је остало, а све за мрву власти и шаку сребрњака.

Кога брига за злоупотребу државне функције зарад стицања материјалне користи и брукање државе и народа, које цену нема? Како су Франкфуртске вести писале, нико из Владе није упознат с акцијом њеног функционера Влајковића.

Неки од споменутих Срба живе у заблуди да су наше институције нефункционалне и неодговорне, па да се све ово дешава због јавашлука у њима. Нажалост, то није случај, јер су те институције изузетно ефикасне када то треба да буду, али скоро никад када се ради о правима већинског народа у Србији.

Јула прошле године је требало да се одржи састанак Извршног одбора ФИФА на којем је поново требало да се дозволи репрезентацији Косова да игра пријатељске утакмице, али је одложен за 27. и 28. септембар. Нова-стара одлука није донета ни у септембру, већ 14. децембра у Токију.