ЛДП као млађи брат ДС

Борислав Стефановић, председавајући посланичкој групи Демократске странке у Скупштини Србије, у разговору за лист Данас недавно је изјавио: “Однос ДС са ЛДП-ом једнак је односу две блиске опције. Делимо многе заједничке вредности и у пуно области они представљају нашег млађег брата. Ми смо о ЛДП-у увек имали и имаћемо најбоље мишљење и имаће нашу подршку у својим активностима. ДС неће никада рећи ниједну лошу реч о ЛДП-у“. Овај својеврсни завет оданости и до сада незабележена изјава братске политичке блискости и лојалности били су само пригодна претходница за политичку понуду председника ЛДП упућену ДС за програмску сарадњу.

Превазиђена је и психолошка баријера која је постојала на нивоу две партије као предуслов за могућу програмску сарадњу иако остају многобројне разлике које очигледно за функционере ДС нису озбиљна препрека за заједничко програмско деловање. Посебно се то тиче односа према косовском питању јер В. Тодорић, као новопридошли идеолог елдепеизације ДС, нам јасно показује како настају услови за блиску сарадњу ЛДП и ДС. „Са полаганим уклањањем Косова као теме на политичкој сцени Србије нестаје и та разлика између ЛДП и ДС. Због тога сад код људи у ЛДП-у постоји страх да ће са нестанком те теме гласачи ЛДП-а престати да виде потребу да бирају између ЛДП и ДС и да ће свој глас за ДС сматрати кориснијим, уместо да ризикују да њихова странка остане испод цензуса“. Очигледно је да се уклањање и нестајање теме Косова јавља као главни предуслов за пробијање психолошке страначке баријере и тиме се отвара широко поље за сарадњу ЛДП и ДС јер је косовско питање најзад скинуто са наше политичке агенде.Овакав став само је још један доказ да је у нашој политици све подређено дневно-политичким интересима и нужности преласка цензуса и по цену да се косовскмо питање најзад стави ад акта.

Међутим, млађи брат ДС, како то каже Борко Стефановић, није се либио да упути најтеже нападе и политичке дисквалификације свом садашњем „старијем“ брату. Може се са пуно аргумента показати да је ЛДП био најжешћи и често најнекоректнији критичар ДС и владе коју је водила ова странка. Ова оцена се може поткрепити са неколико цитата који јасно показују какав је однос ЛДП према суштинским питањима нашег политичког живота. “Војводина остаје обезвлашћена заједница 45 градова и општина. Ако се неко претвара да власт вероватно прави компензацију за то што више не може да лаже око Косова тиме што ће прибећи новом гажењу Војводине, ЛДП то сигурно неће радити. Што се тиче ДС, она никада није имала сензибилитет за значај модерно организоване државе, а кроз то и разумевање за Војводину. ДС мисли да је довољно најурити неколико министара из скупштинских клупа како би понудио ново лице Србије. Нема више Дулића, Петровића и Цветковића, ми смо неки нови људи. Али ту је немогућност да сада сарађујемо, велике су разлике у реаговању на кључне политичке догађаје, од подршке Резолуцији о Косову, па до реакције на бриселски споразум .Шта значи порука ДС-а: гласаћемо за споразум ако кажете да нећете признати независно Косово. Вучић и Дачић никада неће рећи да су признали независност Косова, ДС ће испасти тврђи од њих, а ми насукани са 15 посланика“.

Ово су речи Чедомира Јовановића, а за њим не заостаје ни новоизабрани менаџер Градског одбора ЛДП-а у Београду Младен Башић: “Београд је данас на периферији друштва, на исти начин на који је био и пред 5. октобар.Нема ниједне политичке идеје, визије у његовом вођењу. Београду нису потребни они који ћуте док се прети нормалном животу Београђана и зато је више него икада потребно храбро лидерство у главном граду. У ономе што СНС и ДС раде јасно се види колико смо далеко и од једних и од других. На Београд гледају као ратни плен, желе да владају, а не да га мењају. У тој лудачкој политици у земљи страдао је дух Београда, који не могу да врате ни ДС ни СНС“.

Ово су изјаве будућих (по свему судећи коалиционих) партнера Демократске странке којима је јасно да је њихова странка насукана на ивици цензуса и зато су сада спремни да уђу у сарадњу са ДС као би остали на политичкој мапи Србије и то не као млађи брат већ као странка која настоји да буде водећи чинилац у новом опозиционом блоку преузимајући без икаквих реалних основа стварање „јасне, ефикасне, уверљиве и озбиљне алтернативе“, без обзира као ће се она звати и какав ће политички и организациони оквир имати. Користећи идеолошку и политичку конфузију која влада у ДС већ дуже време, ЛДП настоји да заузме позицију стожерне политичке снаге нове алтернативе у којој ће она наметати свој идеолошки образац као основу будуће програмске сарадње.

Начин на који је уже Председништво ДС прихватило иницијативу ЛДП-а и то без јасног концепта како организовати ову политичку сарадњу, осим веома проблематичног програмског приближавања говори да ДС и даље након губитка парламентарних и председничких избора не може да јасно профилише своју програмску и политичку позицију. Она је изгубила могућност да покрене нову динамику у политичком животу Србије, зато је и дошла у позицију да прихвата иницијативу странке чији је једини циљ да остане и даље у Парламенту нудећи и даље своју месијанску улогу као замену за реалну политичку снагу у бирачком телу. Сарадња са ЛДП значи и велике промене у политичком и програмском позиционирању Демократске странке. Зато је посебно важно питање легитимитета у прављењу овако озбиљних стратешких заокрета и то без икаквог учешћа чланства у доношењу одлуке о уласку у тешњу сарадњу са ЛДП.

Овако значајна одлука мора имати стварно упориште у непосредном (референдумском) изјашњавању чланства јер се ради о радикалној промени основних политичких и идејних полазишта ДС. Овакав очигледно изнуђен потез ужег Председништва ДС правда се потребом стварања снажније политичке алтернативе и већ познатом политичком праксом да је у нашем политичком животу све могуће и да свако може са сваким да улази у коалиционе формације.То је још један од доказа да ДС није извукла озбиљне поуке из изборног пораза и да и даље не успева да се програмски, кадровски и идеолошки консолидује. Најављена сарадња са ЛДП сигурно неће допринети стабилизацији ДС већ само може даље слабити њен већ добрано нарушени политички утицај.

Основни проблем ДС и даље је у томе што чланство остаје ван матице политичког одлучивања, а само радикалнија демократизација унутарстраначког одлучивања може обезбедити реафирмацију основних демократских принципа и вредности који чине њено основно политичко извориште. Тако се може повратити поверење чланова странке у њену виталност и способност да се суочи са реалним проблемима у њеном деловању. Како се може очекивати да се поврати изгубљено поверење бирачког тела ДС када је њено уже руководство гура у братски загрљај странке која се осипа и губи утицај и то у урбаним срединама где је прелазила цензус.

Веома је поучан пример стварања коалиције у Немачкој након победе Ангеле Меркел. Као њен могући коалициони партнер јавља се Социјал демократска партија. Ова странка, поучена ранијим негативним искуством, донела је одлуку да позове свих својих 470 хиљада чланова да одлуче о уласку у велику црвено-црну коалицију. Одлука чланства СПД-а биће за страначко руководство обавезујућа.

Без обзира што је јасно да оваква могућност у нашим олигархијским страначким структурама није ни на видику, у Демократској странци би било неопходно спровести овакво референдумско изјашњавање о суштинским питањима сарадње са ЛДП јер њихови основни ставови који треба да послуже као политичка платформа за разговоре о сарадњи траже корениту промену њене политичке и програмске позиције. ЛДП се истрајно залаже за промену устава, а то се пре свега односи на брисање Косова из преамбуле садашњег устава, давање што шире аутономије Војводини (враћање на уставна решења из 1974. године) и улазак Србије у НАТО пакт. Ако ДС прихвата овако формулисану иницијативу ЛДП онда се ради о суштинској промени у политичком и програмском опредељењу ове странке. На овај начин ДС губи последње и сада веома дифузне ставове везане за артикулацију политике која се односи на заступање и одбрану елементарних националних интереса. Тиме се поништавају њени темељни програмски принципи.

Посебно је питање како ће сарађивати странка која себе позиционира као социјал демократску и странка неолибералног усмерења када на дневни ред дођу закони који регулишу радне односе, пореску политику, реформу пензионог система, социјалну политику. Суштинско питање је да ли чланови ДС прихватају основне ставове Чедомира Јовановића које он непрестано понавља као своју политичку и идеолошку мантру. “Србија није била спремна да прихвати истину о ратовима и Милошевићу када смо је нудили. Не разумемо време пред нама зато што не схватамо грешке из прошлости. Нисам ја одговоран за слом Србије, за масовне гробнице које су нас трајно дефинисале у очима света, није ни Тадић. Морамо спровести уставну реформу ослобођени предрасуда и страхова, па ако то значи пуну аутономију за Војводину – онда је то пуна аутономија. Ако сагледамо контекст времена и гледамо напред разумећемо да ће српски народ бити најсрећнији када ово буде држава свих грађана; срећу нисмо нашли онда када смо је тражили искључиво као српску. Плашим се наших верзија патриотизма, неодговорни смо према себи и зато брутални према другима“.

Не треба заборавити да је Чедомир Јовановић означио Републику Српску као геноцидну творевину. Нисам сигуран да би овакви ставови будућег програмског партнера добили значајнију непосредну подршку чланства Демократске странке. Из свих досадашњих потеза руководећих структура ове две странке јасно је да ДС хрли у братски загрљај ЛДП показујући своју немоћ да најзад прекине политику трулих и дневнополитичких компромиса, која ју је и довела до разарајућег изборног пораза. Улазити у програмско-коалициону сарадњу са ЛДП више личи на потез два очајника него на промишљену програмску политику која може створи реалну политичку алтернативу.